Концерт за клавир и оркестар бр. 3 у де-молу, оп. 30, Сергеја Рахмањинова, компонован је у лето 1909. године. Дело је премијерно изведено 28. новембра те године у Њујорку са композитором као солистом, уз пратњу Њујоршког симфонијског друштва под управом Волтера Дамроша. Концерт има репутацију једног од технички најзахтевнијих клавирских концерата у стандардном класичном клавирском репертоару.

Историја

Позадина и премијера Рахмањинов је компоновао концерт у Дрездену довршивши га 23. септембра 1909. године. Савремена са овим делом су његова Прва соната за клавир и његова симфонијска поема Острво мртвих.

Због своје тежине, концерт поштују, па чак и га се плаше многи пијанисти. Јозеф Хофман, пијаниста коме је дело посвећено, никада га није јавно извео, рекавши да „није за њега”. Гари Графман је жалио што није научио овај концерт као студент, док је „још увек био превише млад да би познавао страх”.David Dubal, The Art of the Piano, third edition (2004), Amadeus Press

Због временских ограничења, Рахмањинов није могао да вежба дело док је био у Русији. Уместо тога, вежбао га је на немој клавијатури коју је понео са собом док је путовао преко океана за Сједињене Америчке Државе. Концерт је први пут изведен у недељу, 28. новембра 1909. године, у Новом театру у Њујорку. Рахмањинов је био солиста, са Њујоршким симфонијским друштвом којим је дириговао Волтер Дамрош. Дело је доживело друго извођење под управом Густава Малера 16. јануара 1910. године, што је било „искуство које је Рахмањинов чувао као благо”. Рахмањинов је касније описао пробу Риману:

Партитуру је први пут објавио Гутхајл 1910. године. Рахмањинов је Трећи концерт назвао својим омиљеним међу сопственим клавирским концертима, наводећи: „Много више волим Трећи, јер је мој Други тако неудобан за свирање.”

Промена мишљења јавности и будућа извођења Мишљење јавности о Трећем концерту било је подељено након премијере у Њујорку. Дана 30. новембра 1909. године, два дана након премијере, критичар за њујоршки Сан (енгл. The New York Sun) написао је: „Звучна, разумна музика, мада не и велики или за памћење проглас.” Њујорк тајмс је неколико месеци касније укључио рецензију Рахмањиновљевог дела: „Овом приликом повољан утисак који је оставио када је раније свиран био је продубљен. Зрелији је, довршенији, занимљивији по својој структури и ефектнији од Рахмањиновљевих других композиција у овој форми... али многи су јуче осетили... да би многи други пијанисти могли да га свирају боље од самог композитора.”

Међутим, до 1919. године јавна перцепција концерта (као и Рахмањиновљевих пијанистичких способности) постала је позитивнија. Све више је био хваљен због своје посвећености резонанци и музикалности уместо пуком приказивању технике и виртуозности. Концерт је био „под утицајем овог новог уважавања његових убеђења”, према Руби Ченг. У писму из 1930. године, Рахмањиновљев зет Владимир Сатин изразио је осећање носталгије за „изгубљеном Русијом”, захваљујући му што је омогућио слушаоцима да живе у „доброј прошлости” и забораве на „лошу будућност”. Рахмањинов је постао симбол старе, националистичке идентитетске Русије; многи су веровали да је међу последњима. Трећи концерт је служио истој сврси као и Други на тај начин: он се „директно обраћао руској души”. Концерт је убрзо постао популарнији у Сједињеним Државама него Други концерт, делимично због чињенице да је Рахмањинов написао Трећи посебно за своју америчку турнеју.

Студијски снимак концерта из 1930. године у изведби Владимира Хоровица донео је огромну популарност делу широм света. Хоровиц се 1927. сусрео са Рахмањиновим у Њујорку, где је извео дело за њега. Примивши повратне информације од композитора, Хоровицева интерпретација концерта „највише је личила на Рахмањиновљево извођење у његовом фино исклесаном, готово челичном приказу”. Руби Ченг пише: „Са овим проширењима музичког израза и пијанизма, Хоровиц је довео Трећи концерт до истакнутости која је пробила сваки отпор слушалаца.” Хоровиц је касније рекао: „Без лажне скромности, ја сам изнео овај концерт на светлост дана. Оживео сам га, и то свуда!”

Поређење са Другим клавирским концертом и наслеђе Руски критичар Григориј Прокофјев је написао: „Нови концерт је одражавао најбоље стране [Рахмањиновљеве] стваралачке моћи – искреност, једноставност и јасноћу музичке мисли.” Према Вараздату Хачатрјану, Трећи концерт је био више усредсређен на клавир од претходних Рахмањиновљевих концерата, представљајући соло пијанисту као главну атракцију, а не ансамбл у целини. Већи део структуре Трећег концерта одјекује структуром Другог и даље развија Рахмањиновљев стил писања. Међутим, дело је много сложеније у структуралном смислу; напредни полиритмови и текстуре су присутни свуда. Борис Асафјев пише да Трећи концерт одступа од „наивних романтичарских одлика” виђених у његовим ранијим композицијама, пре свега у Другом концерту. Поред тога, три става Трећег концерта, у смислу мотива и тема, подсећају на цикличну форму класичне симфоније, за разлику од његовог Другог.

Опште је прихваћено да су мелодијска густина и сложеност која се налази у концерту, наиме осија каденца првог става, међу најизазовнијим у свим Рахмањиновљевим делима. Композицију многи сматрају врхунцем Рахмањиновљеве каријере као композитора.

Инструментација Концерт је написан за клавир и оркестар.

Дрвени дувачки инструменти 2 флауте 2 обое 2 кларинета 2 фагота

Лимени дувачки инструменти

4 хорне у Ф 2 трубе 3 тромбона (2 тенорска, 1 бас) 1 туба

Удараљке: тимпани

бас-бубањ добош чинеле

Гудачки инструменти:

1. виолине 2. виолине виоле виолончела контрабаси

Структура

Дело прати форму стандардног клавирског концерта, конструисаног у три става. Крај другог става води директно у трећи без прекида.

I. Allegro ma non tanto Први став је у сонатном облику. Дело се врти око дијатонске мелодије за коју је Рахмањинов тврдио да се „написала сама”. Тема се убрзо развија у сложену и ужурбану пијанистичку фигурацију.

мини|450px|page=574

Друга тема се отвара тихим разменама између оркестра и клавира пре него што потпуно урони у другу тему у Бе-дуру. Први део прве теме се поново излаже пре него што је став увучен у гласан развојни део у це-молу који се отвара токатистичким осминама у клавиру и достиже гласан акордални део. Цео развој показује карактеристике сличне канону, као што је пасаж осмина у клавиру у којем лева и десна рука свирају фигуре које се преклапају. Став достиже низ жестоких врхунаца, посебно у каденци.

Рахмањинов је написао две верзије ове каденце: оригиналну са акордима, која се обично бележи као ossia, и другу у лакшем стилу налик на токату. Обе каденце воде у тихи соло део где флаута, обоа, кларинет и хорна појединачно поново излажу прву тему експозиције, праћену деликатним арпеђима у клавиру. Каденца се затим тихо завршава, али сам клавир наставља да свира тихи развој друге теме експозиције у Ес-дуру пре него што пређе у репризу, где прву тему поново излаже клавир, уз пратњу оркестра, убрзо се затварајући тихом, лелујавом кодом која подсећа на другу тему.

II. Intermezzo Други став је конструисан око теме и варијација, у АБAЦА форми, док се креће око различитих основних тоналитета. Тему и прве две варијације свира само оркестар. Клавир затим свира неколико варијација са и без оркестра.

мини|450px|page=575

Након развоја прве теме и репризе друге теме, главна мелодија из првог става се поново појављује, пре него што став затвори оркестар на начин сличан уводу. Клавир завршава став кратким, насилним пасажом налик каденци који прелази у последњи став без паузе. Многе мелодијске мисли овог става алудирају на Рахмањиновљев други клавирски концерт, трећи став, приметно на Ес-дур мелодију у руском стилу.

Став се завршава тути акордима који воде у трећи став attacca.

III. Finale Трећи став је у модификованом сонатном облику и брз је и енергичан.

мини|450px|page=576

Став садржи варијације на многе теме које су коришћене у првом ставу, што концерту даје цикличну повезаност. Међутим, након прве и друге теме одступа од уобичајеног сонатног облика. Нема конвенционалног развоја; тај сегмент је замењен дугачком дигресијом у Ес-дуру, која води ка двема темама из првог става. Након дигресије, реприза става се враћа на оригиналне теме, градећи се до токатног врхунца донекле сличног, али лакшег од ossia каденце првог става и праћеног оркестром. Став се закључује тријумфалном и страственом мелодијом друге теме у Де-дуру. Дело се завршава истим ритмом од четири ноте – за који неки тврде да је композиторов музички потпис – као што је коришћен у композиторовом другом концерту и другој симфонији.

Рахмањинов је, под притиском и у нади да ће своје дело учинити популарнијим, одобрио неколико скраћивања у партитури, која би се вршила по нахођењу извођача. Ова скраћивања, посебно у другом и трећем ставу, обично су се практиковала на извођењима и снимцима током почетних деценија након објављивања концерта. У новије време постало је уобичајено да се концерт изводи без скраћивања. Типично извођење комплетног концерта траје око четрдесет минута.

У популарној култури Концерт има улогу лајтмотива у филму Сјај из 1996. године, заснованом на животу пијанисте Дејвида Хелфгота.

Види још

Напомене

Референце

Литература

Спољашње везе

3