Сребрни цар је хтонско божанство, бог рудника словенског или германског порекла. У Србији има народне називе: земаљски или подземни дух, рударски цар или чувар, и сребрни цар. Вук Караџић је у Српском рјечнику из 1852. записао да о Сребрном цару приповедају људи који су копали руде.

Порекло Неједнака су мишљења о пореклу мотива о сребрном цару и рударском подземном духу. Једни писци указују на то да су тај мотив унели у народ немачки рудари који су у Србији вадили руде у средњем веку и неко време у првој половини XVIII века. Има писаца који поузданије доказују да је мотив старословенског порекла. Стари Словени имали су богове од сребра или су им пак делови тела били сребрни. Њихово божанство Триглав у Штетину имало је три сребрне главе. По Несторовој хроници из 980. године, бог Перун био је од дрвета, али му је глава била сребрна, уста од злата, а јасмундски Црноглав имао је сребрну браду. Према Чајкановићу, сребрни цар је био подземни дух који је постао митски цар и српски подземни бог.

Веровања Подземни дух претвара се у дечака, патуљка, рудара и рударског надзорника. Не може сваки рудар да га види. Он се јавља само безгрешним рударима. Ако проговори, то је знак рударске среће; ако лупа по рударском рову, предсказује несрећу. Рудари су приповедали да су налазили мале стопе као што су у патуљака.

Предање У рударском крају Старе Кучајне прича се да се тамо вадила руда за време кнеза Лазара, па су то чинили и Турци, који су желели да поваде све сребро, па и човека од сребра што седи на дну рударског окна. Када су дошли до њега, сребрни човек је узвикнуо: „Дунаве, Саво, и све остале реке, помозите ми!” Тада наиђе вода са свих страна и потопи рударе. Од тада престане да се вади руда у Кучајни.

По другом предању, у Кучајни се вадила руда од памтивека. Једном рудари ископају некакву ствар која се сијала као сунце. Глава јој је била од сребра. То је био сребрни цар. Рудари су хтели да га изнесу из окна, али он проговори: „Махните се, јер сам вам доста дао сребра и злата!” Рудари га нису послушали и онда је сребрни цар позвао суседне реке у помоћ, од којих се одазвала само река Дагудин. Она се пробије кроз земљу и потопи сва рудна окна и с њима рударе.

Тихомир Ђорђевић је 1910. године забележио да је у Старој Кучајни, у брду које се зове Дајбог, живео сребрни цар. Нека девојка је чувајући говеда пронашла у једној лески сребрни штап како вири из земље. Она то каже људима и они стану копати на томе месту. Копајући наишли су на сребрна човека. Хтели су да га ископају, али им он рече да га не дирају, јер ће их потопити Дагудин. Копачи се не поплаше већ га стану вадити из земље. Наједанпут пукне Дајбог, појави се велика вода и сви се подаве сем једног младића који је био противан да се сребрни цар вади из земље.

Референце

Литература

Категорија:Словенска митологија Категорија:Митолошка бића Категорија:Српска митологија