Матилдин ефекат је предрасуда против признавања достигнућа жена научница и жена проналазача, чији се рад последично приписује њиховим мушким колегама. Овај феномен је први пут описала суфражеткиња и аболиционисткиња Матилда Џослин Гејџ (Matilda Joslyn Gage; 1826–1898) у свом есеју „Жена као проналазач“. Есеј је првобитно објављен као трактат 1870. године, а касније преименован и 1883. објављен у часопису North American Review. Термин Матилдин ефекат сковала је 1993. историчарка науке Маргарет В. Роситер (Margaret W. Rossiter).
Роситерова наводи неколико примера овог ефекта: италијанска лекарка из 12. века Трота из Салерна писала је књиге које су, након њене смрти, приписане мушким ауторима; примери из 19. и 20. века, који илуструју Матилдин ефекат, укључују случајеве Нети Стивенс, Лизе Мајтнер, Маријете Блау, Розалинде Френклин и Џослине Бел Бернел.
Матилдин ефекат је упоређен са Матејевим ефектом, где истакнути научник често добија више признања од релативно непознатог истраживача, чак и ако је њихов рад дељен или сличан.
Истраживање Године 2012, Марике ван ден Бринк и Ивон Беншоп са Универзитета Радбауд у Најмегену показале су да у Холандији пол кандидата за професорску позицију утиче на њихову процену. Сличне случајеве описују Андреа Черони и Зенија Симонела у својој студији, коју је додатно потврдила и једна студија рађена у Шпанији. С друге стране, неколико студија није пронашло разлику између цитата и утицаја публикација мушких и женских аутора.
Швајцарски истраживачи су указали да масовни медији чешће у емисије позивају научнике мушкарце него њихове колегинице.
Према једној америчкој студији, „иако отворена дискриминација на основу пола у америчком друштву генерално има тенденцију опадања ... жене су и даље у неповољном положају када је у питању добијање научних награда и признања, посебно за истраживања“.
Примери Примери жена које су биле подвргнуте ефекту Матилде:
Трота из Салерна, италијанска лекарка из 12. века, ауторка је дела која су, након њене смрти, приписана мушким ауторима. Непријатељство према женама као учитељицама и исцелитељкама довело је до порицања самог њеног постојања. У почетку је њен рад приписан њеном мужу и сину, али како су се информације шириле, монаси, а касније и мушки научници, помешали су њено име са именом мушкарца. Није поменута ни у Речнику научне биографије (Dictionary of Scientific Biography). У скорије време историчарка Моника Грин критиковала је Роситера и друге писце због коришћења имена Троте из Салерна као примера Матилдиног ефекта због сложености око Тротине репутације током средњег века. Жана Баре (1740–1807), француска ботаничарка и прва жена која је опловила око света, партнерка и сарадница ботаничара Филибера Комерсона, придружила се експедицији Луја Антоана де Бугенвила прерушена у мушкарца. Двоје ботаничара су, између осталог, сакупили и описали прве примерке бугенвилије, али је већина ботаничких открића приписана само Комерсону, по коме је названо око стотину врста. Жана Баре пут је овековечена тек много касније, 2012. године, детерминисањем врсте Solanum baretiae, врсте из породице помоћница (Solanum) Нети Стивенс (1861–1912) открила је XY систем одређивања пола. Кључне су њене студије брашнара, у којима је по први пут открила да је пол организма одређен његовим хромозомима, а не утицајем околине или неким другим факторима. Стивенсова је у великој мери утицала на прелазак научне заједнице на ову нову линију истраживања – хромозомско одређивање пола. Међутим, заслуге за ово откриће генерално су приписане у то време угледном генетичару Томасу Ханту Моргану. Упркос опсежном раду Нети Стивенс у области генетике, њени доприноси Моргановом раду се често занемарују. Мери Витон Калкинс (1863–1930), америчка филозофкиња и психолошкиња, дошла је до многих револуционарних открића у области памћења. Ова открића су, заједно са њеном методом упарених асоцијација, касније су користити Георг Елијас Милер (Georg Elias Müller) и Едвард Бредфорд Тиченер (Edward Bradford Titchener), а да притом Калкинсовој није наведено ниједно признање. Герти Кори (1896–1957), биохемичарка и добитница Нобелове награде, годинама је радила као асистенткиња свог мужа, упркос томе што је имала једнаке квалификације као и он за професорску позицију. Розалинд Френклин (1920–1958), дсанас је призната као важан доприноситељ открића структуре ДНК 1953. године. За ово откриће амерички молекуларни биолози Франсис Крик и Џејмс Вотсон добили су 1962. године Нобелову награду, док рад Розалинде Френклин није био правилно признат, иако је Вотсон описао кључни значај њеног доприноса у својој књизи „Двострука спирала“ из 1968. године. Марта Готје (1925–2022) данас је призната по својој важној улози у открићу хромозомске абнормалности која узрокује Даунов синдром, откриће које се раније приписивало искључиво Жерому Лежену. Маријан Дајмонд (1926–2017) је, радећи на Универзитету Калифорније у Берклију, експериментално открила феномен пластичности мозга, што је било супротно претходној неуролошкој догми. Када је њен капитални рад из 1964. године требало да буде објављен, открила је да су имена њена два секундарна коаутора, Дејвида Креча и Марка Розенцвајга, стављена испред њеног, које је, при том, било стављено и у заграду. Протестовала је, тврдећи да је она дала суштински допринос описан у раду, а њено име је тек тада стављено на прво место. Инцидент је описан у документарном филму из 2016. године, Моја љубавна афера са мозгом: Живот и наука др Маријан Дајмонд. Харијет Цукерман (рођена 1937) пружила је основне податке за чувени концепт свог супруга Роберта Мертона о Матејевом ефекту, који означава феномен где научници већег угледа обично добијају знатно више признања и статуса за свој рад од својих мање познатих колега. У почетној публикацији о концепту из 1968. коауторство јој није признато, већ је њена улога сведена на низ напомена на крају, што је Мертон у каснијим верзијама чланка признао као грешку. Шест жена, програмерки ENIAC-а, првог дигиталног електронског рачунара патентираног 1946. године, дало је значајан допринос пројекту, али историчари који су се бавили ENIAC-ом обично нису обрађивали ове доприносе и чешће су се фокусирали на хардверска достигнућа, а не на софтверска. Њихова имена су: Кеј Мекнолти (Kay McNulty), Бети Џенингз (Betty Jennings), Бети Снајдер (Betty Snyder), Марлин Вескоф (Marlyn Wescoff), Френ Билас (Fran Bilas) и Рут Лихтерман (Ruth Lichterman).
Примери научника мушкараца, добитника Нобелове награде, који су фаворизовани у односу на жене:
Године 1934 Нобелова награда за физиологију или медицину додељена је Џорџу Виплу, Џорџу Ричардсу Миноту и Вилијаму П. Мерфију. Сматра се да је њихова колегиница Фрида Робшајт-Робинс искључена због свог пола. Випл је, међутим, поделио новчану награду са њом, јер је сматрао да је и она заслужује, будући да је била коаутор скоро свих његових публикација. Године 1944. Нобелова награда за хемију додељена је Оту Хану као једином добитнику. Лиза Мајтнер је сарађивала са Ханом и поставила је теоријске темеље за нуклеарну фисију, чак је и сковала термин нуклеарна фисија. Мајтнерова није била призната од стране Нобеловог комитета делимично због свог пола, а делимично због њеног јеврејског порекла, тада прогоњеног у нацистичкој Немачкој. На њу је утицао Закон о обнављању професионалне државне службе, који је Јеврејима бранио да заузимају владине позиције, укључујући и истраживачке. У почетку ју је аустријско држављанство штитило од прогона, али је побегла из Немачке након Хитлерове анексије Аустрије 1938. године. Године 1950, Сесил Пауел је добио Нобелову награду за физику за развој фотографске методе проучавања нуклеарних процеса и за резултирајуће откриће пиона (пи-мезона), иако је пионирски рад у овој области обавила Маријета Блау. Ервин Шредингер ју је, заједно са Хертом Вамбахер, номиновао за награду али су обе номинације одбијене. Године 1956. два америчка физичара, Цунг-Дао Ли и Чен Нинг Јанг, предвидели су кршење закона парности у слабим интеракцијама и предложили могући експеримент за његову проверу. Године 1957. Ву Ђенсјунг је извела неопходан експеримент у сарадњи са Националним институтом за стандарде и технологију и показала кршење парности у случају бета распада. Нобелова награда за физику 1957. године додељена је само мушким физичарима, док је Ву изостављена. Била је прва која је, као признање за свој рад, 1978. године добила Волфову награду за физику, када је ова награда и установљена. Године 1958, Џошуа Ледерберг је поделио Нобелову награду за физиологију или медицину са Џорџом Бидлом и Едвардом Тејтумом. Микробиолози Џошуа Ледерберг и његова супруга Естер Ледерберг, заједно са Бидлом и Тејтумом, развили су реплицирање бактеријских колонија, метод преношења бактеријских колонија из једне Петријеве шоље у другу, што је од виталног значаја за данашње разумевање резистенције на антибиотике. Естер Ледерберг није добила признање за свој витални рад на овом истраживачком пројекту, иако је њен допринос био од највеће важности за успешну примену теорије. Штавише, није добила признање ни за своје откриће ламбда фага или за своје студије о фактору плодности F, које су представљале темеље за будућа генетска и бактеријска истраживања. Крајем 1960-их, Џослин Бел Бернел (рођена 1943) открила је први радио пулсар. За ово откриће, 1974. године, Нобелова награда за физику додељена је њеном ментору Ентонију Хјуишу и Мартину Рајлу. Хјуиш и Рајл су поменути за свој пионирски рад у радио-астрофизици, док је Џослин Бернел изостављена. У време открића, била је докторант и сматрала је да је интелектуални напор углавном био на њеном ментору, али њено изостављање из Нобелове награде критиковало је неколико истакнутих астронома, укључујући Фреда Хојла.
Бен Барес Бен Барес (Ben Barres; 1954–2017) био је неуробиолог на Медицинском факултету Универзитета Станфорд који је прешао из женског у мушки пол. Говорио је о томе да су његова научна достигнућа била различито доживљавана, у зависности од тога ког су пола други мислили да је у то време. Пре него што је постао мушкарац, Баресова научна достигнућа су приписивана мушкарцима или су обезвређивана, али након што је постао мушкарац, његова достигнућа су му приписана и хваљена.
„Не више Матилди“ Шпанско удружење жена истраживача и технолога (AMIT) основало је покрет под називом „Не више Матилди“ у част Матилде Џослин Гејџ. Циљ кампање је промоција броја жена у науци од раног узраста, елиминишући стереотипе.
Види још
Историја науке Историја технологије Матејев ефекат Социологија науке Жене у науци Хронологија жена у науци Криптогинија
Референце
Категорија:Социолошка терминологија Категорија:Сексизам Категорија:Феминизам
Категорија:Странице са непрегледаним преводима