Милано—Санремо 2026.

Милано—Санремо 2026. било је 117. издање једнодневне бициклистичке трке, једне од монументалних класика — Милано—Санрема, која је одржана 21. марта у Италији, као осма трка у оквиру -{UCI}- ворлд тура 2026.

Укупна дужине износила је 298 -{km}-. Старт је био у Павији, вожено је углавном по равном терену са неколико успона, док су у финишу вожени успони Чипреса и Пођо ди Санремо, чији врх је био на 5,6 -{km}- до циља, одакле је вожено на спусту и по равном до циља.

Бранилац титуле је био Матје ван дер Пул, који је такође био највећи фаворит за побједу уз Тадеја Погачара, а медији су данима прије трке писали о њиховој борби предвиђајући гдје Погачар може да нападне и да ли ће Ван дер Пул моћи да прати. Поред њих други фаворити су били Исак дел Торо, Том Пидкок, Филипо Гана, Јаспер Филипсен, Ромен Грегоар, Ваут ван Арт, Тобијас Лунд Андерсен, Ђулио Пелицари, Алберто Бетиол и Мадс Педерсен који се два дана прије трке опоравио од пада који је имао на почетку сезоне.

На 32 -{km}- до циља, прије почетка успона Чипреса пали су Погачар, Ван Арт и Пелицари, а у паду је такође задржан Ван дер Пул, који је први успио да се врати у главну групу. На почетку успона се Погачар вратио у групу, Брендон Макналти је изашао да ради на темпо, а затим Дел Торо, након чега је Погачар напао на 24,2 -{km}- до циља и 2,4 -{km}- до врха успона, што су пратили само Ван дер Пул и Пидкок. Успон су прешли заједно, 30 секунди испред групе, приликом чега је Погачар поставио нови рекорд успона одвезавши га за осам минута и 48 секунди, након што га је стартовао иза групе. На 14,5 -{km}- до циља Ван Арт се вратио у групу и предност водећих је пала на десет секунди. На успону Пођо ди Санремо Погачар је напао, што је пратио само Пидкок, док је Ван дер Пул отпао и на половини успона заостајао је десет секунди. Погачар је нападао неколико пута до врха успона, али је Пидкок пратио и успон су прешли заједно, срушивши рекорд за десет секунди. Група је достигла Ван дер Пула на спусту, смањили су заостатак за водећима а у последњих километар и по је Ван Арт напао. Погачар је изашао на чело у последњем километру, почео је први да спринта и побиједио је испред Пидкока, док је на трећем мјесту завршио Ван Арт, четири секунде иза. Погачар је тако освојио Милано—Санремо по први пут у каријери, што му је такође био четврти различити монументални класик који је освојио и 11 укупно у каријери, чиме се изједначио на другом мјесту са Рогером де Фламинком. Такође, постао је први актуелни свјетски шампион који је освојио трку послије 1983.

Тимови

На трци је учествовало 25 тимова, са по седам возача. Свих 18 ворлд тур тимова имало аутоматску позивницу за све ворлд тур трке и били су обавезни да учествују јер је трка један од монументалних класика које не могу да прескоче, док су три најбоља про тур тима за претходну сезону такође имала аутоматску позивницу за све ворлд тур трке, али нису били обавезни да учествују. Тудор про сајклинг, Пинарело Ку 36.5 про сајклинг и Кофидис су били најбољи про тур тимови на крају сезоне 2025. Сва три тима су одлучила да учествују, док су специјалне позивнице добили Бардијани—КСФ 7 сабер, Ново нордиск, Полти визит Малта и Унибет роуз рокетс.

-{UCI}- ворлд тур тимови:

Алпесин—премијер тех Бахреин—викторијус Визма—лејз а бајк Групама—ФДЖ јунајтед Декатлон КМА КГМ ЕФ едукејшон—изипост Инеос гренадирс Лидл—трек Лото—интермарше Мовистар НСН сајклинг Пикник постнл Ред бул—Бора–ханзго Судал—Квик-степ УАЕ тим емирејтс ХРГ Уно—Х мобилити ХДС Астана Џејко—алула

-{UCI}- про тур тимови:

Бардијани—КСФ 7 сабер Кофидис Ново нордиск Пинарело Ку 36.5 про сајклинг Полти визит Малта Тудор про сајклинг Унибет роуз рокетс

Новчане награде и бодови Новчане награде

Укупан новчани фонд износио је 50.000 евра и додјељивао се за првих 20 возача. Побједник је добио 20.000, другопласирани 10.000, а трећепласирани 5.000 евра.

1. 2. 3. 4. 5 6—7. 8—9. Износ 20.000 10.000 5.000 2.500 2.000 1.500 1.000 500

Бодови

Бодове у -{UCI}- свјетском рангирању добило је првих 60 возача. Побједник трке добио је 800, другопласирани 640, трећепласирани 520, четвртопласирани 440, а петопласирани 360.

1. 2. 3. 4. 5 6. 7. 8. 9. 10. 11. 12. 13. 14. 15. 16.-20. 21.-30. 31.-50. 51.-55. 56.-60. 800 640 520 440 360 280 240 200 160 135 110 95 85 65 55 50 30 15 10 5

Рута

мини|лево|Успон Пођо ди Санремо, који се вози у финишу трке.

Укупна дужина износила је 298 -{km}-, што је девет километара дуже него 2025. старт је био у Павији, 40 -{km}- од Милана, након чега се ишло сјеверно ка Милану, дошло се до древног манастира Чертоза, а затим се ишло назад у Павију. Пролазило се кроз Санацаро де Бургонди и Касеј Ђеролу послије чега се дошло у Вогеру одакле је почела рута као 2025. и пролазило се кроз Риванацано Терме и Саличе Терме до Тортоне, одакле се кренуло традиционалном рутом која се вози 116 година. Ишло се обалом Средоземног мора преко Оваде и Кампо Лигуреа, а послије 130 километара вожен је први успон на трци, Пасо дел Турчино, дуг 5,6 -{km}- са просјечним нагибом од 2,9% и максималним нагибом од 7%. Послије успона вожен је спуст до Лигуријске обале, а затим се ишло у Ђенову, кроз насеље Волтри, па на запад, поред мора, пратећи аутопут виа Аурелија кроз Вараце, Савону и Албенгу, не идећи преко успона Мание који је вожен у периоду од 2008. до 2013. са циљем да се подстакне агресивнија вожња.

Након првих 230 -{km}- током којих је вожен само један успон, у последњих 50 -{km}- вожена су три кратка успона позната као Капији: Капо Меле дуг 1,6 -{km}-, са просјечним нагибом од 3,6% и максималним нагибом од 7%, Капо Черво дуг 2,1 -{km}- са просјечним нагибом од 2,5% и максималним нагибом од 6% на почетку и Капо Берта дуг 2 -{km}-, са просјечним нагибом од 6,3% и максимаженоим нагибом од 9% на средини успона. Они су вожени у кратком размаку, а завршени су на 39 -{km}- до циља. Послије кратког спуста пролазило се кроз Империја Онељу и Сан Лоренцо ал Маре, гдје је на 28 -{km}- до циља вожен успон Чипреса дуг 5,6 -{km}-, са просјечним нагибом од 4,1% и максималним нагибом од 9%, који је први пут вожен 1982. Послије спуста ишло се поново на аутопут виа Аурелија, пролазило се кроз Рива Лигуре и Арма ди Тађа, а затим се стигло у Пођо, гдје је на 9 -{km}- до циља вожен успон Пођо ди Санремо дуг 3,7 -{km}-, са просјечним нагибом од 3,7% и са максималним нагибом од 8% на километар до врха. Пут је био мало ужи, са четири оштре кривине у прва два километра, а врх успона је био на 5,5 -{km}- до циља. Послије успона вожено је 3,3 -{km}- спуста по асфалтираним серпентинама, са кривинама и завојима све до раскрснице са улицом Статале Аурелиа, а последњим дијелом спуста дошли се у градски дио Санрема. Последњих 2,2 -{km}- вожено је по равном у Санрему, на 850 метара до циља скретало се лијево на кружном току у улицу Виа Рома у центру, гдје је последњих 750 метара вожено на правцу до циља.

Иако је историјски био познат као спринтерски класик, од 2016. године, када је Арно Демар побиједио у групном спринту, сваке године је побједник остварио побједу сам или у спринту мање групе, обично након напада и одвајања на Пођо ди Санрему.

Фаворити

мини|десно|усправно|Тадеј Погачар (лијево) и Матје ван дер Пул (сликано 2024). били су највећи фаворити за побједу.