мини|374x374п|Мапа Узбекистана са суседним Киргистаном са десне стране. Киргистанско-узбекистанска баријера представља граничну препреку коју је Узбекистан изградио дуж своје границе са Киргистаном ради спречавања инфилтрације терориста. Изградња је започета 1999. године, након бомбашких напада у главном граду Узбекистана, Ташкенту, који су приписани исламистичким терористима пореклом из Киргистана.

Баријера, подигнута једнострано на спорној територији, изазвала је економске потешкоће у сиромашним пољопривредним подручјима Ферганске долине и довела до раздвајања бројних породица у овом традиционално повезаном пограничном региону.

Историја Гранични спор између Узбекистана и Киргистана усредсређен је на једнострано утврђивање границе од стране Узбекистана и на наводно присвајање великих површина киргистанског пољопривредног земљишта, које је током совјетског периода било уступљено Узбекистану на привремено коришћење, али никада није враћено.

Бомбашки напади у Ташкенту у фебруару 1999. године, за које су оптужени страни исламски милитанти, као и накнадни упад у киргистанску област Баткен од стране Исламског покрета Узбекистана, који је имао базу у Таџикистану и који је био супротстављен узбекистанском председнику Исламу Каримову, што је довело до затварања границе од стране Узбекистана и почетка изградње баријере од бодљикаве жице дуж великих делова границе са Киргистаном у Ферганској долини.

Напори Узбекистана 1999. и 2000. године да обезбеди своје раније порозне границе у Ферганској долини показали су да је било каква јасна подела територије на основу етничке структуре или економских активности готово немогућа, а сложена историја заједничког коришћења пограничног земљишта отежава утврђивање власништва. Ипак, ни питања власништва над земљиштем нити свакодневне потешкоће становништва долине нису одвратиле узбекистанску државу од што бржег разграничења и милитаризације границе ради спречавања могућих напада.

У јуну 2004. године, Министарство спољних послова Киргиске Републике упутило је протест због покушаја Узбекистана да изгради граничну баријеру у области Туја-Мојун на југу Оша, у близини резервоара Керкидон у Киргистану, уз источну Ферганску област Узбекистана. Наведено је да би баријера продрла око 60 метара у територију јужног Киргистана, што би представљало кршење државне границе утврђене од стране међувладине комисије за разграничење узбекистанско-киргистанске границе.

Касније је објављено да је Узбекистан привремено обуставио изградњу баријере. Министарство спољних послова Киргиске Републике је 28. маја 2004. године упутило меморандум Министарству спољних послова Узбекистана, у коме је изнело став да „такви једнострани потези Узбекистана противрече нормама међународног права и нису у складу са одредбама Споразума о вечном пријатељству који су Киргиска Република и Република Узбекистан потписале 24. децембра 1996. године”.

Последице и утицаји

Економске последице Догађаји као што је уклањање деонице баријере дужине 2 метра на путу између јужног киргистанског регионалног центра Ош и мањег провинцијског места Араван у јануару 2000. године, указали су на незадовољство локалног становништва у пограничном региону. Испоставило се да су локални грађани Узбекистана пресецали баријеру како би прокријумчарили робу ради продаје у Киргистану.

Дана 14. маја 2005. године, дан након Андижанског масакра, локално становништво у Узбекистану преузело је контролу над градом Корасув, протеравши државне званичнике. Гневна маса запалила је државне зграде и напала градоначелника. Док су хиљаде људи покушавале да напусте земљу и избегну политичке немире, два моста преко границе су обновљена како би се оживела трговина са Киргистаном.

Спорни природни ресурси Регион је одувек био оскудан водом. Реке и потоци који традиционално наводњавају земљиште вијугају кроз долину и данас више пута прелазе међудржавне границе, чак и до двадесет пута. Нове границе су супротставиле заједнице једне против других у покушајима да приступе води, што је доводило до насилних сукоба.

Смањене слободе Транспортне везе су озбиљно отежане у Ферганској долини услед баријере. Путеви од Оша до готово свих других места на југу Киргистана пролазе бар једном кроз новоуспостављене или појачане узбекистанске граничне прелазе. Аутобуси могу да се крећу само до границе, где се заустављају, а путници настављају пешице кроз царинску контролу и затим узимају други аутобус до следећег пункта. Време путовања до удаљених планинских подручја повећано је и до три пута, а трошкови су порасли не само због потребе за више превоза, већ и због подмићивања који се плаћа на контролним пунктовима. Ови трошкови посебно погађају становништво у условима руралног сиромаштва.

Међуетничке тензије Јужни Киргистан је дом значајне узбекистанске мањине. Године 1990, на почетку изградње баријере, тензије у региону између Узбекистанаца и киргиске већине прерасле су у насилне међуетничке сукобе у којима је погинуло 170 људи. Каснији гранични спорови између Узбекистана и Киргистана 1999. године додатно су појачали те тензије.

Мишљења о баријери

Киргистанска мишљења

Политички сукоб око кршења киргиске територије Године 1999. „питање границе” постало је кључни елемент политичких сукоба између владе Киргистана и националистичке опозиције. Како је та година претходила парламентарним и председничким изборима, влада је избегавала готово свако помињање спора, наглашавајући уместо тога „дипломатију Пута свиле” председника Аскара Акајева, засновану на регионалној сарадњи, за коју је тврдила да ће дугорочно решити све граничне проблеме поновним отварањем древних трговачких путева ка Европи и Кини.

Опозиција је ове тврдње одбацила као празне речи и указивала на перципирани неуспех владе да спречи напредовање узбекистанских граничних пунктова на киргиску територију, што је, према њиховом мишљењу, указивало на слабост председничке администрације.

Види још

Узбекистано-авганистанска баријера

Референце

Категорија:Киргистан Категорија:Узбекистан