Јавне финансије се односе на новчана средства доступна влади и државним органима, као и на проучавање финансија унутар државе и улоге владе у економији. У академским круговима, јавне финансије су широко проучавана тема у многим гранама политичких наука, политичке економије и јавне економије. Истраживања процењују државне приходе и државне расходе јавних власти, као и прилагођавање једног или другог како би се постигли жељени ефекти и избегли они нежељени. Сматра се да је делокруг јавних финансија трострук и састоји се од утицаја владе на:. The Canadian Journal of Economics / Revue Canadienne D'Economique, , Ефикасну алокацију доступних ресурса; Расподелу прихода међу грађанима; и Стабилност економије.

Амерички саветник за јавну политику и економиста Џонатан Грубер изнео је оквир за процену широког поља јавних финансија 2010. године:Gruber, J. (2010) Public Finance and Public Policy (Third Edition), Worth Publishers, Pg. 3, Part 1 Када би влада требало да интервенише у економији? За то постоје два главна мотива за владину интервенцију: тржишни неуспех и прерасподела прихода и богатства. Како би влада могла да интервенише? Једном када се донесе одлука о интервенцији, влада мора да одабере специфичан алат или политику за спровођење интервенције (на пример, јавно обезбеђивање, опорезивање или субвенционисање).Gruber, J. (2010) Public Finance and Public Policy, Worth Publishers, Pg. 6, Part 1 Какав је ефекат тих интервенција на економске исходе? Питање за процену емпиријских директних и индиректних ефеката специфичне владине интервенције.Gruber, J. (2010) Public Finance and Public Policy (Third Edition), Worth Publishers, Pg. 7, Part 1 И коначно, зашто владе бирају да интервенишу на начин на који то чине? Ово питање се централно бави проучавањем политичке економије, теоретишући о томе како владе доносе јавне политике.Gruber, J. (2010) Public Finance and Public Policy (Third Edition), Worth Publishers, Pg. 9, Part 1

Преглед Као једно од традиционалнијих потпоља економије, јавне финансије наглашавају функцију и улогу владе у економији. Становници једног региона оснивају формални или неформални ентитет познат као влада како би обављали различите задатке, укључујући обезбеђивање друштвених потреба попут образовања и здравствене заштите, као и заштиту приватне својине становништва од спољних претњи.

Правилна улога владе пружа полазну тачку за анализу јавних финансија. У теорији, под одређеним околностима, приватна тржишта ће ефикасно расподелити робу и услуге међу појединцима (у смислу да нема расипања и да се укуси појединаца поклапају са производним способностима економије). Ако би приватна тржишта била у стању да обезбеде ефикасне исходе и ако би расподела прихода била друштвено прихватљива, онда би било мало или нимало простора за владу. У многим случајевима, међутим, услови за ефикасност приватног тржишта су нарушени. На пример, ако много људи може уживати у истом добру (оног тренутка када је добро произведено и продато, почиње да пружа своју корисност свима бесплатно) у исто време (неривална, неискључива потрошња), онда приватна тржишта могу понудити премало тог добра. Национална одбрана је један пример неривалне потрошње или јавног добра.

„Тржишни неуспех” се јавља када приватна тржишта не расподељују ефикасно робу или услуге. Постојање тржишног неуспеха пружа ефикасношћу оправдано образложење за колективно или владино обезбеђивање добара и услуга. Екстерналије, јавна добра, информационе предности, јака економија обима и мрежни ефекти могу изазвати тржишне неуспехе. Међутим, јавно обезбеђивање путем владе или добровољног удружења подложно је другим неефикасностима, које се називају „неуспех владе”.

Под широким претпоставкама, владине одлуке о ефикасном обиму и нивоу активности могу се ефикасно одвојити од одлука о дизајну пореских система (Дајмонд-Мирлисово одвајање). У овом погледу, програми јавног сектора требало би да буду дизајнирани тако да максимизују друштвене користи минус трошкови (анализа трошкова и користи), а затим би приходи потребни за плаћање тих расхода требало да се прикупе кроз систем опорезивања који ствара најмање губитке ефикасности узроковане дисторзијом економске активности. У пракси, владино буџетирање или јавно буџетирање је знатно компликованије и често резултира неефикасним праксама.

Влада може платити потрошњу задуживањем (на пример, путем државних обвезница), иако је задуживање метод расподеле пореских оптерећења кроз време, а не замена за порезе. Буџетски дефицит је разлика између државне потрошње и прихода. Акумулација дефицита током времена представља укупан јавни дуг. Финансирање дефицита омогућава владама да изгладе пореска оптерећења током времена и даје владама важан алат фискалне политике. Дефицити такође могу сузити опције владама које долазе након њих. Постоји и разлика између јавних и приватних финансија: у јавним финансијама извор прихода је индиректан, нпр. разни порези (специфични порези, порези на додату вредност), али у приватним финансијама извори прихода су директни.businessfinancearticles.org

Историја Иако су јавне финансије почеле да се посматрају као скуп знања тек пре нешто више од века и по, постоје докази о принципима заједничким за јавне финансије још у Библији кроз расправе о недељној трговини, прописима о ропству и саосећању према сиромашнима. Јавне финансије, иако нису експлицитно именоване, често су предмет већег дела политичке филозофије.

Ови концепти се могу видети и у старој Грчкој, иако су тамо били подељени у две категорије: с једне стране влада је требало да обезбеди позориште у сваком граду и уметничка дела у унутрашњости. С друге стране, влада је требало да обезбеди финансирање за рат. Незапосленост у старој Грчкој била је практично непостојећа јер су се грчка економска правила у великој мери ослањала на ропство. Грчки економски развој у складу са владиним дужностима проширио се на раст, једнакост и запошљавање.

Римљани су касније популаризовали системске законике. Гарантовали су слободу уговора и својине, као и разумну цену и вредност. Такође су развили добро одржаван систем путева и колонија који је довео до једног од првих правих пореских система. Њихов систем се заснивао на две врсте пореза: трибута (лат. tributa) и вектигалија (лат. vectigalia). Први је укључивао порез на земљиште и порез по глави, док се други састојао од још једног пореза по глави, пореза на наслеђе, пореза на промет и поштанске таксе. Остали порези зависили су у потпуности од града и обично су били привремени. Ови порези су се користили, између осталог, за финансирање војске, успостављање трговачких путева и финансирање јавне поште (лат. cursus publicum). Сваки регион је имао одређени износ за плаћање који су прикупљали аристократе. Локални званичници су одређивали ко плаћа порезе. Римљани су користили регресивни порески систем у којем су нижи нивои прихода плаћали веће порезе, а богатији уживали смањено опорезивање.

Током феудализма недостатак комуникације довео је до проблема са постојећим пореским системима. Опорезивање је било организовано на основу онога што „људи троше” у нади да ће се подстаћи инвестиције и штедња. Пошто је влада требало да брине о онима који би се иначе окренули добротворним установама или криминалу путем накнаде обезбеђене јавним порезом, то је један од првих концепата онога што би се могло сматрати негативним порезом на доходак. Поред тога, у Енглеској у то време, главни плаћени порези били су порези на земљу, порез који се прикупљао како би се платили плаћеници. Прво помињање пореза у англосаксонској Енглеској датира из 7. века када је прецизирано да казне које произилазе из судских случајева треба да се плате краљу. Касније је уведено нешто познато као рента у храни, где би региони периодично плаћали одређену количину својих намирница краљу.

Ова рента у храни није била превише различита од пореза наметнутих кметовима у Русији у средњем веку где су морали да плаћају већину својих производа и добара локалном господару. Године 1550. кметовима је наложено да плаћају још један порез зван „за повоз”, који је наметнут онима који су одбили да испоруче жетву са својих поља свом господару. Касније у осамнаестом и деветнаестом веку господари су почели да плаћају порез по глави становника за сваког свог сељака и били су одговорни за њихово благостање током периода глади.

У то време, јавне финансије и интересовање за то како владе треба да користе новац зарађен од пореза, као и како да обезбеде своју државу, постајали су све чешћи.

Приступ лесе фер (фр. laissez-faire) први пут је постао популаран средином 17. века, а посебно га је популаризовао Чарлс Давенант. Овај став био је посебно чест код физиократа у Француској (за разлику од класичне школе у Британији). Они су задржали став „laissez-faire, laisser-passer”, при чему је једна од централних идеја била да би централна улога владе требало да буде гарантовање приватне својине и одржавање једног јединственог пореза, односно „чистог производа” (фр. produit net), који је обухватао вишак пољопривредника.

Адам Смит се такође залагао за „лесе фер” став, али је такође тврдио да би влада морала да преузме проактивнију улогу у заштити, правди и јавним радовима. Он је први предложио идеју јавног добра, јер је веровао да добро може пружити вредност друштву у целини која би премашила вредност коју би пружило само једном појединцу. Адам Смит је такође сматрао да влада треба да одржава правилно регулисан ток новца и банкарски систем, патенте као и ауторска права, и да обезбеди јавно образовање и превоз. За њега су јавни пројекти увек морали да донесу профит који би био већи за друштво него за појединца. Једно од најважнијих дела о опорезивању, „Канони опорезивања” Адама Смита, дало је даље критеријуме за опорезивање, а то су: једнакост, извесност, погодност и економичност.

Након Адама Смита, неколико економиста је проширило његове идеје, или их трансформисало, као у случају Томаса Роберта Малтуса, који је веровао да би јавни радови финансирани порезима били најефикаснији, све док стварају већу потражњу за радом и робом.

Јавне финансије као поље почеле су да постају познатије и независно признате отприлике у то време, а Џон Ремзи Макулох је написао многа кључна дела у тој области.

Управљање јавним финансијама Прикупљање довољно ресурса из економије на одговарајући начин, заједно са алокацијом и ефикасним и ефективним коришћењем тих ресурса, чине добро финансијско управљање. Стварање ресурса, алокација ресурса и управљање расходима (коришћење ресурса) су основне компоненте система управљања јавним финансијама.

Следеће подгрупе чине предмет јавних финансија:

Јавни расходи Јавни приходи Јавни дуг Финансијска администрација Националне финансије Фискална политика

Државни расходи

Економисти класификују државне расходе у три главне врсте. Државне куповине роба и услуга за тренутну употребу класификоване су као државна потрошња. Државне куповине роба и услуга намењене стварању будућих користи — као што су улагања у инфраструктуру или потрошња на истраживања — класификоване су као државне инвестиције. Државни расходи који нису куповина роба и услуга, већ уместо тога представљају само трансфере новца — као што су исплате социјалног осигурања — називају се трансферна плаћања.Robert Barro and Vittorio Grilli (1994), . Ch. 15–16. Macmillan, .

Државне операције

Државне операције су оне активности које су укључене у вођење државе или функционалног еквивалента државе (на пример, племена, сецесионистички покрети или револуционарни покрети) у сврху стварања вредности за грађане. Државне операције имају моћ да доносе и овлашћење да спроводе правила и законе унутар цивилне, корпоративне, религиозне, академске или друге организације или групе.Columbia Encyclopedia, Government

Расподела прихода