мини|330px|Хришћанство – Проценат становништва по државама (подаци из 2010)
Хришћански свет ( или Christian world) су термини који се обично користе да означе глобалну хришћанску заједницу, хришћанске државе, државе са хришћанском већином или државе у којима хришћанство доминира или преовлађује.Види Merriam-Webster.com : dictionary, "Christendom"
Након ширења хришћанства са Леванта у Европу и Северну Африку током раног Римског царства, хришћански свет је подељен на већ постојећи грчки Исток и латински Запад. Након Великог раскола 1054. године, настале су две главне гране унутар хришћанства, усредсређене око градова Рима (Западно хришћанство, чија се заједница називала западним или латинским хришћанским светом) и Цариграда (Источно хришћанство, чија се заједница називала источним хришћанским светомEncarta-encyclopedie Winkler Prins (1993–2002) s.v. "christendom. §1.3 Scheidingen". Microsoft Corporation/Het Spectrum. или византијским комонвелтом). Након пада Цариграда 1453. године, латински хришћански свет је преузео централну улогу у западном свету. Након реформације, протестантизам се појавио као трећа главна грана хришћанства у 16. веку. Историја хришћанског света обухвата око 2.000 година и укључује разне друштвено-политичке догађаје, као и напредак у уметности, архитектури, књижевности, науци, филозофији, политици и технологији.
Терминологија Англосаксонски термин crīstendōm изгледа да је сковао у 9. веку писар негде у јужној Енглеској, вероватно на двору краља Алфреда Великог од Весекса. Писар је преводио књигу Павла Орозија Историја против пагана () и био му је потребан термин да изрази концепт универзалне културе усредсређене на Исуса Христа. Имао је значење које данас има хришћанство (као што је и даље случај са сродном холандском речи christendom, где углавном означава саму религију, баш као и немачки Christentum).
Тренутно значење речи као „земаља у којима је хришћанство доминантна религија” појавило се у касном средњоенглеском језику (око ).
Канадски професор теологије Даглас Џон Хол (енгл. Douglas John Hall) изјавио је (1997) да „Хришћански свет [...] дословно значи доминацију или суверенитет хришћанске религије.” Томас Џон Кари (енгл. Thomas John Curry), римокатолички помоћни бискуп Лос Анђелеса, дефинисао је (2001) хришћански свет као „систем који потиче из четвртог века којим су владе подржавале и промовисале хришћанство.” Кари наводи да је до краја хришћанског света дошло зато што су модерне владе одбиле да „подрже учења, обичаје, етос и праксу хришћанства.” Британски црквени историчар Дјармејд Макалох (енгл. Diarmaid MacCulloch) описао је (2010) хришћански свет као „унију између хришћанства и световне власти.”
Постоји уобичајено и недесловно значење ове речи које је веома слично терминима Западни свет, познати свет или Слободни свет. Појам „Европе” и „Западног света” био је блиско повезан са концептом „хришћанства и хришћанског света”; многи чак приписују хришћанству да је спона која је створила јединствени европски идентитет.
Историја
Успон хришћанског света
мини|Ова Т-О мапа, која апстрахује тадашњи познати свет у крст уписан унутар кугле, преобликује географију у служби хришћанске иконографије. Детаљније верзије стављају Јерусалим у центар света.
Рано хришћанство се ширило у грчко-римском свету и шире као јеврејска секта из 1. века,; ; ; ; ; ; ; Tacitus, Annales xv 44; Josephus Antiquities xviii 3; Mortimer Chambers, The Western Experience Volume II chapter 5; коју историчари називају јеврејским хришћанством. Може се поделити у две различите фазе: апостолски период, када су први апостоли били живи и организовали Цркву, и постапостолски период, када се развила рана епископска структура, при чему су бискупијама управљали епископи (надзорници).
Постапостолски период се односи на време отприлике након смрти апостола када су се епископи појавили као надзорници урбаног хришћанског становништва. Најранија забележена употреба термина хришћанство (грч. Χριστιανισμός) и католичка (грч. καθολικός), датира из овог периода, 2. века, а приписује се Игњатију Антиохијском око 107. године.; Игњатије Антиохијски Letter to the Magnesians 10, Letter to the Romans (Roberts-Donaldson tr., Lightfoot tr., Greek text). Међутим, издање представљено на неким веб-сајтовима, које иначе тачно одговара преводу Робертс-Доналдсон, преводи овај одломак уметнутој неаутентичној дужој рецензији Игњатијевих писама, која не садржи реч „хришћанство”. Рани хришћански свет ће се затворити крајем империјалног прогона хришћана након успона Константина Великог и Миланског едикта 313. године и Првог васељенског сабора 325. године.
Према Малкому Магериџу (1980), Христ је основао хришћанство, али је Константин основао хришћански свет. Канадски професор теологије Даглас Џон Хол датира „инаугурацију хришћанског света” у 4. век, при чему је Константин играо примарну улогу (толико да поистовећује хришћански свет са „Константинијанизмом”), а Теодосије I (Солунски едикт, 380) и Јустинијан I секундарне улоге.
Касна антика и рани средњи век
мини|upright|Икона која приказује цара Константина I и епископе Првог васељенског сабора (325. године) који држе Никејско-цариградски симбол вере из 381. године мини|Ширење хришћанства до 600. године (тамноплавом бојом је приказано ширење раног хришћанства до 325. године)
„Хришћански свет” се односио на средњовековни и ренесансни појам хришћанског света као државе. У суштини, најранија визија хришћанског света била је визија хришћанске теократије, владе основане на хришћанским вредностима и која их подржава, чије су институције прожете хришћанском доктрином. У овом периоду, припадници хришћанског свештенства имају политичку власт. Специфичан однос између политичких лидера и свештенства је варирао, али у теорији, националне и политичке поделе су понекад биле подређене вођству цркве као институције. Овај модел црквено-државних односа прихватили су различити црквени лидери и политички лидери у европској историји.
Црква је постепено постала дефинишућа институција Римског царства.The church in the Roman empire before A.D. 170, Part 170 By Sir William Mitchell Ramsay Цар Константин је издао Милански едикт 313. године проглашавајући толеранцију према хришћанској религији и сазвао је Први васељенски сабор 325. године чији је Никејски симбол вере укључивао веровање у „једну свету саборну и апостолску Цркву”. Цар Теодосије I учинио је никејско хришћанство државном црквом Римског царства Солунским едиктом из 380. године.. У погледу просперитета и културног живота, Византијско царство је било један од врхунаца у хришћанској историји и хришћанској цивилизацији,. а Цариград је остао водећи град хришћанског света по величини, богатству и култури.. Постојало је обновљено интересовање за класичну грчку филозофију, као и повећање књижевног стваралаштва на народном грчком језику..
Како се Западно римско царство распало на феудална краљевства и кнежевине, концепт хришћанског света се променио пошто је западна црква постала једна од пет патријаршија Пентархије и хришћани Источног римског царства су се развили. Византијско царство је било последњи бедем хришћанског света. Хришћански свет ће се преокренути са успоном Франака, германског племена које је прешло у хришћанску веру и ушло у заједништво са Римом.
На Божић 800. године, Папа Лав III крунисао је Карла Великог, што је резултирало стварањем још једног хришћанског краља поред хришћанског цара у византијској држави.Каролиншко царство је створило дефиницију хришћанског света у супротности са Византијским царством, ону дистрибуиране насупрот централизованој култури. Карло Велики је започео прву средњовековну ренесансу, Каролиншку ренесансу, период интелектуалног и културног препорода, у 8. веку. Наставила се преко његових потомака у 9. век.
Класично наслеђе је цветало током целог средњег века и на византијском грчком Истоку и на латинском Западу. У идеалној држави грчког филозофа Платона постоје три главне класе, што је представљало идеју „троделне душе”, која изражава три функције или капацитета људске душе: „разум”, „духовни елемент” и „апетите” (или „страсти”). Вил Дјурант је изнео убедљив аргумент да су одређене истакнуте карактеристике Платонове идеалне заједнице биле уочљиве у организацији, догми и ефикасности „те” средњовековне Цркве у Европи:
... Хиљаду година Европом је владао ред чувара сличан оном који је замислио наш филозоф. Током средњег века било је уобичајено да се становништво хришћанског света класификује на laboratores (радници), bellatores (војници) и oratores (свештенство). Последња група, иако малобројна, монополизовала је инструменте и могућности културе и владала је са готово неограниченим утицајем половином најмоћнијег континента на свету. Свештенство, попут Платонових чувара, постављено је на власт... због свог талента показаног у црквеним студијама и администрацији, због своје склоности животу медитације и једноставности, и ... због утицаја својих рођака са моћима државе и цркве. У другој половини периода у којем су владали [од 800. године па надаље], свештенство је било ослобођено породичних брига колико је Платон могао пожелети [за такве чуваре]... [Клерикални] целибат је био део психолошке структуре моћи свештенства; јер с једне стране нису били ометани сужавајућим егоизмом породице, а с друге стране њихова очигледна супериорност над зовом тела додала је страхопоштовање у којем су их лаички грешници држали....
Касни средњи век и ренесанса
Након распада царства Карла Великог, јужни остаци Светог римског царства постали су збирка држава лабаво повезаних са Светом столицом у Риму. Тензије између папе Иноћентија III и секуларних владара биле су високе, јер је понтифекс вршио контролу над својим световним колегама на западу и обрнуто. Понтификат Иноћентија III сматра се врхунцем световне моћи папства. Corpus Christianum описао је тадашњи појам заједнице свих хришћана уједињених под Католичком црквом. Заједница је требало да буде вођена хришћанским вредностима у својој политици, економији и друштвеном животу.Shaping a global theological mind By Darren C. Marks. Њена правна основа био је corpus iuris canonici (тело канонског права).Somerville, R. (1998). Prefaces to Canon Law books in Latin Christianity: Selected translations, 500-1245; commentary and translations. New Haven [u.a.: Yale University PressVanDeWiel, C. (1991). History of canon law. Leuven: Peeters Press.Canon law and the Christian community By Clarence Gallagher. Gregorian & Biblical BookShop Catholic Church., Canon Law Society of America., Catholic Church., & Libreria editrice vaticana. (1998). Code of canon law, Latin-English edition: New English translation. Washington, DC: Canon Law Society of America.
На Истоку, хришћански свет је постао више дефинисан постепеним губитком територија Византијског царства у корист Ислама који се ширио и муслиманског освајања Персије. То је учинило хришћанство важним за византијски идентитет. Пре Великог раскола који је религиозно поделио Цркву, постојала је идеја о универзалном хришћанском свету који је укључивао Исток и Запад. Након Великог раскола, наде у поновно успостављање верског јединства са Западом окончане су Четвртим крсташким ратом, када су крсташи освојили византијску престоницу Цариград и убрзали опадање Византијског царства на путу ка његовом уништењу..Angold, M. (1997). The Byzantine Empire, 1025-1204: A political history. New York: Longman. Са распадом Византијског царства на појединачне нације са националистичким православним црквама, термин хришћански свет описивао је западну Европу, католицизам, православне Византинце и друге источне обреде Цркве.