Наратологија се односи на проучавање наратива и наративне структуре, као и начина на које они утичу на људску перцепцију. Термин води порекло од француског појма narratologie, који је сковао Цветан Тодоров (Граматика Декамерона, 1969). Њено теоријско порекло може се пратити од Аристотела (Поетика), али се сматра да модерна наратологија почиње са руским формалистима, посебно Владимиром Пропом (Морфологија бајке, 1928) и теоријама Михаила Бахтина о хетероглосији, дијалогизму и хронотопу, које су први пут представљене у делу Дијалошка имагинација (1975). Когнитивна наратологија је новији правац који омогућава шире разумевање наратива. Уместо да се фокусира на структуру приче когнитивна наратологија поставља питања „како људи разумеју приче” и „како људи користе приче као инструменте за стварање смисла”.

Дефинисање наратива Структуралистички наратолози као што је Шломит Римон-Кенан дефинишу наративну фикцију као „приповедање низа измишљених догађаја”. Когнитивни наратолози се фокусирају на то како људи доживљавају нешто као наратив, а не на саму структуру текста. Реченица  „На продају: бебине ципелице, никад ношене” (Ернест Хемингвеј) се често наводи као пример који не би испуњавао услове наратива у строго структуралистичком приступу, али ипак одаје утисак приче.

Историја Порекло наратологије повезано је са структуралистичком тежњом ка успостављању формалног система корисног за опис било ког наративног садржаја, по аналогији са граматикама које се користе као основа за анализу реченица у неким областима лингвистике. Међутим, овај поступак не обједињује сва дела која се данас описују као наратолошка; на пример дело Персија Лубока о тачки гледишта (The Craft of Fiction, 1921). Године 1966, специјално издање часописа Communications показало се веома утицајним, јер је сматрано својеврсним манифестом ове области . У њему су били текстови аутора као што су Ролан Барт, Жерар Женет, Цветан Тодоров и други, који су се често позивали на радове Владимира Пропа (1895–1970).

Џонатан Калер (2001) описује наратологију као област са више праваца који су имплицитно уједињени препознавањем да теорија наратива захтева разликовање између „приче“ (story), односно низа радњи или догађаја замишљених независно од њихове појаве у дискурсу, и „дискурса“ (discourse), тј. начина на који се ти догађаји приповедају. Руски формалисти су први предложили такву разлику, користећи пар појмова фабула и сиже. Структуралистичка претпоставка да се фабула и сиже могу проучавати одвојено довела је до развоја две различите традиције: тематске наратологије (Проп, Бремон, Гремас, Дандес и др.), која се углавном бави семиотичком формализацијом низа радњи и модалне наратологије (Женет, Принс и др.) , која проучава начин приповедања, наглашавајући глас, тачку гледишта, промене у хронологији, ритам и учесталост. Многи аутори (Роберт Стернберг 1993 , Рафаел Барони 2007) истицали су да тематску и модалну наратологију не треба посматрати одвојено, посебно када се анализира функција и значај наративног низа и заплета.

Примене Означавање неког рада наратолошким у извесној мери више зависи од академске дисциплине којој припада него од конкретног теоријског става који се у њему заступа. Наратолошки приступ применљив је на било који наратив, а у класичним студијама, нарочито код Владимира Пропа, често су се анализирали и ненаративни (нелитерарни) облици текста. Ипак, појам „наратологија” се најчешће користи у књижевној теорији и књижевној критици, као и у теорији филма (и у мањој мери филмској критици). Мање уобичајене примене наратолошких метода укључују социолингвистичка проучавања усменог приповедања (Вилијам Лабов), као и анализу разговора или дискурса који се баве наративима насталим у току спонтане вербалне интеракције.

Теоретичари Ликовни критичар и филозоф Артур Данто наратив описује као приказ два одвојена догађаја. Наратив је такође повезан са језиком: начин на који лик манипулише причом или начин на који је она представљена у медију утиче на то како ће је свет перципирати. Према Шломит Римон-Кенан, наратологија је грана теорије наратива. Концепт наратологије највише се развијао у Француској током шездесетих и седамдесетих година 20. века. Теоретичари су дуго расправљали о форми и контексту наратологије. Амерички психолог Роберт Стернберг тврдио је да је наратологија „структурализам који одступа од идеје структуре”. Овај став се уклапа у француско-америчко схватање да је наратологија логичка девијација, односно да следи пут који у датом тренутку није деловао логично. Други теоретичар, Питер Брукс, сматра да је наратив намерно осмишљен и да управо та намера обликује структуру приче.Теоретичар наратива Ролан Барт тврди да сви наративи имају сличне структуре и да свака реченица носи више значења. Барт књижевност види као текст који не мора имати класичну структуру увода, разраде и закључка, већ има „више улаза и излаза”. Теоретичар Алжирдас Жилијен Гремас слаже се да наратив има структуру и настоји да открије његову дубинску организацију. Међутим, у својим налазима истиче да се наратологија може применити и на појаве изван писаног језика и лингвистике у целини, успостављајући везу између физичког облика нечега и језика којим се то описује, чиме нарушава строги структуралистички модел на којем су многи други теоретичари заснивали своја истраживања.

Референце

Категорија:Књижевност