Хибридни режим је врста политичког система који често настаје као резултат непотпуне демократске транзиције из ауторитарног у демократски режим (или обрнуто). Хибридни режими су категорисани као режими који имају комбинацију аутократских и демократских карактеристика и могу истовремено спроводити политичку репресију и редовне изборе. Према неким дефиницијама и мерилима, хибридни режими се обично налазе у земљама у развоју са обилним природним ресурсима, као што су петро-државе. Иако ови режими доживљавају грађанске немире, могу бити релативно стабилни и жилави деценијама. Дошло је до пораста хибридних режима од краја Хладног рата.
Термин хибридни режим произилази из полиморфног погледа на политичке режиме који се противе дихотомији аутократије или демократије. Модерна научна анализа хибридних режима фокусира пажњу на декоративну природу демократских институција (избори не доводе до промене власти, различити медији емитују гледиште владе, а опозиција у парламенту гласа исто као и владајућа странка, између осталог), из чега се закључује да је назадовање демократије, транзиција ка ауторитаризму, најзаступљенија основа хибридних режима. Неки научници такође тврде да хибридни режими могу имитирати потпуну диктатуру.
Свеукупно, међу истраживачима не постоји консензус о томе како би хибридни режими требало да буду дефинисани или мерени. Сходно томе, постоји велико неслагање око тога које земље се сматрају хибридним режимима, а сваки опис тога како типични хибридни режими изгледају треба посматрати у контексту специфичних дефиниција и мерила.
Дефиниција Научници се разликују у дефиницији хибридних режима на основу своје примарне академске дисциплине. Према Кристофу Мохамаду-Клоцбаху (Christoph Mohamad-Klotzbach), „неки научници тврде да се мањкаве демократије и мањкаве аутократије могу посматрати као примери хибридних режима, док други тврде да хибридни режими комбинују карактеристике и демократских и аутократских режима.” Научници такође расправљају о томе да ли су ови режими у транзицији или су инхерентно стабилан политички систем.
Године 1995. Тери Карл је увела појам „хибридни” режим, који је једноставно дефинисан као „комбиновање демократских и ауторитарних елемената”.
Према професору Матајсу Богардсу, хибридни типови су:
Пипа Норис је дефинисала хибридне режиме као:
Хенри И. Хејл је дефинисао хибридне режиме као:
Леонардо Морлино је дефинисао хибридне режиме као:
Професор Џефри К. Ајзак је дефинисао хибридне режиме као:
Историја upright=1.6|мини|Земље које се аутократизују (црвено) или демократизују (плаво) суштински и значајно (2010–2020). Земље у сивом су углавном непромењене. Трећи талас демократизације од 1970-их па надаље довео је до појаве хибридних режима који нису ни потпуно демократски ни потпуно ауторитарни. Ни концепт илибералне демократије, ни концепт електоралног ауторитаризма у потпуности не описују ове хибридне режиме.Матајс Богардс. 2009. How to Classify Hybrid Regimes? Defective Democracy and Electoral Authoritarianism. Democratization 16 (2): 399–423.
Од краја Хладног рата, такви режими су постали најчешћи међу недемократским земљама.Andreas Schedler, ed. (2006). Electoral Authoritarianism: The Dynamics of Unfree Competition. Boulder, Colorado: Lynne Rienner. На крају процеса трансформације ауторитарних режима, ограничени избори се појављују на овај или онај начин када дође до либерализације. Либерална демократија се увек претпостављала, док се у пракси овај процес у основи замрзавао „на пола пута”.Yonatan L. Morse (јануар 2012). . World Politics . pp. 161—198..
У односу на режиме који су раније, 1980-их, називани „транзиционим”, почео је да се користи и учврстио се термин хибридни режим, према Томасу Каротерсу:
Хибридни режими су еволуирали тако да нагињу више ка ауторитарности, задржавајући неке демократске особине. Један од главних проблема са ауторитарном владавином је способност контроле претњи од стране маса, а демократски елементи у хибридним режимима могу смањити социјалну напетост између маса и елите. Након трећег таласа демократизације, неки режими су заглавили у транзицији ка демократији, што је довело до стварања слабих демократских институција. Ово је резултат недостатка институционалног власништва током критичних тачака у периоду транзиције, што режим води у сиву зону између демократије и аутократије.
Овакви догађаји навели су неке научнике да верују да хибридни режими нису демократије које лоше функционишу, већ нови облици ауторитарних режима. Дефектна демократска стабилност је показатељ за објашњење и мерење ових нових облика аутократија. Поред тога, рејтинг одобравања политичких лидера игра важну улогу у овим врстама режима, а демократски елементи могу повећати рејтинг лидера моћника, стварајући алат који раније није коришћен. Данас је „хибридни режим” термин који се користи за објашњење растуће области политичког развоја у којој ауторитарни лидери инкорпорирају елементе демократије који стабилизују њихове режиме.
Индикатори мини|upright=1.4|Извештај о глобалним трендовима Бертелсман индекс трансформације 2022. Према Гиљерму О'Донелу, Филипу Шмитеру, Лерију Дајмонду и Томасу Каротерсу, знаци хибридног режима укључују: Присуство спољашњих атрибута демократије (избори, вишепартијски систем, легална опозиција). Низак степен заступљености интереса грађана у процесу политичког одлучивања (неспособност удружења грађана, на пример синдиката, или њихова подређеност државној контроли). Низак ниво политичке партиципације. Декларативни карактер политичких права и слобода (формално постоје, али је у пракси отежана имплементација). Низак ниво поверења грађана у политичке институције.
Типови транзиције
Аутократизација мини|upright=1.4|Од , број земаља које се аутократизују (плаво) је већи од оних које се демократизују (жуто). Назадовање демократије је облик аутократизације, процес промене режима ка ауторитаризму у којем вршење политичке моћи постаје мање ограничено, а више произвољно и репресивно. Назадовање демократије специфично претпоставља почетну тачку демократског система. Процес обично ограничава простор за јавно надметање и политичку партиципацију у процесу избора владе. Назадовање демократије укључује слабљење демократских институција, као што су мирна транзиција власти или слободни и поштени избори, или кршење појединачних права која су основа демократија, посебно слободе изражавања. Назадовање демократије је супротност демократизацији.
Демократизација Демократизација (или демократизовање) је структурна транзиција владе из ауторитарне владе у демократскији политички режим, укључујући суштинске политичке промене које се крећу у демократском правцу. Супротан процес демократској транзицији познат је као назадовање демократије или аутократизација. Да ли ће се и у којој мери догодити демократизација може бити под утицајем различитих фактора, укључујући економски развој, историјско наслеђе, цивилно друштво и међународне процесе. Неки прикази демократизације наглашавају како су елите покретале демократизацију, док други наглашавају процесе одоздо према горе. Начин на који се демократизација одвија такође је коришћен за објашњење других политичких феномена, као што су да ли земља улази у рат или да ли њена економија расте.
Мерење
Постоје различити индекси демократских слобода које праве академски истраживачи, као и међувладине и невладине организације које објављују процене светских политичких система, према сопственим дефиницијама, а многи од њих укључују мерења хибридних режима. Међутим, пошто ови различити индекси користе различите дефиниције и методологије, често се не слажу око тога које земље треба класификовати као хибридне режиме.
Индекс демократије мини|upright=1.6|Типови индекса демократије Према Индексу демократије који саставља Економист интелиџенс јунит (Economist Intelligence Unit), постоје 34 хибридна режима, што представља приближно 20% земаља и обухвата 17,2% до 20,5% светске популације.
EIU Индекс демократије заснован је на оценама кроз 60 индикатора, груписаних у пет категорија: изборни процес и плурализам, грађанске слободе, функционисање владе, политичка партиципација и политичка култура. Индекс демократије дефинише хибридне режиме са следећим карактеристикама:
Изборне преваре или неправилности се редовно дешавају Врши се притисак на политичку опозицију Корупција је широко распрострањена, а владавина права је обично слаба Медији су под притиском и узнемиравани Постоје проблеми у функционисању управе
alt=|десно|мини|upright=1.6|Economist Intelligence Unit Индекс демократије за 2024. годину.
Потпуне демократије
Мањкаве демократије
Хибридни режими
Ауторитарни режими Од 2024. године, земље које се према „Индексу демократије” сматрају хибридним режимима су:
Румунија Папуа Нова Гвинеја Сенегал Парагвај Малави Замбија Перу Фиџи Бутан Либерија Јерменија Хонгконг Хондурас Мадагаскар Мексико Грузија Еквадор Танзанија Босна и Херцеговина Кенија Мароко Украјина Тунис Салвадор Непал Гватемала Уганда Гамбија Бангладеш Бенин Сијера Леоне Боливија Турска Обала Слоноваче Нигерија Ангола
Извештај о глобалном стању демократије Према „Извештају о глобалном стању демократије” (Global State of Democracy Report) Међународног института за демократију и изборну подршку (IDEA), постоји двадесет хибридних режима. „Међународна IDEA прикупља податке из 12 различитих извора, укључујући стручне анкете и податке опсервација који укључују меру у којој су бирачка права инклузивна, слободу оснивања политичких партија и вођења кампања, слободу избора и попуњавање политичких функција путем избора.” IDEA је дефинисала хибридне режиме као:
Од 2021. године, земље које се према „Извештају о глобалном стању демократије” сматрају хибридним режимима су:
Ангола Бенин Обала Слоноваче Демократска Република Конго Етиопија Габон Јордан Кувајт Киргистан Либија Мауританија Мароко Мозамбик Нигерија Србија Сингапур Танзанија Того Тунис Турска
V-Dem индекси демократије alt=|мини|Мапа V-Dem индекса електоралне демократије у 2024. години
|upright=1.6 Према V-Dem индексима демократије које саставља V-Dem институт при Универзитету у Гетеборгу, постоји 65 хибридних режима. V-Dem индикатори „Режими света” идентификују четири политичка режима: затворене аутократије, електоралне аутократије, електоралне демократије и либералне демократије.
Према V-Dem институту:
Фридом хаус upright=1.3|мини|Оцене Фридом хауса за Европску унију и околне државе, у 2019. години Фридом хаус мери ниво политичког и економског управљања у 29 земаља од Средње Европе до Средње Азије.
„Фридом хаус додељује оцене земљама и територијама широм света на основу 10 индикатора политичких права (нпр. да ли постоји реална могућност да опозиционе странке дођу на власт путем избора) и 15 индикатора грађанских слобода (нпр. да ли постоје слободни и независни медији).” Фридом хаус класификује транзиционе или хибридне режиме као:
У 2024. години, Фридом хаус је класификовао 11 од 29 анализираних земаља као „Транзиционе или хибридне режиме”:
Јерменија Грузија Албанија Босна и Херцеговина Косово Украјина Мађарска Молдавија Србија Северна Македонија Црна Гора
Типологија
мини|upright=1.4|Земље означене зеленом бојом тврде да су нека врста демократије, док земље у црвеном то не тврде. Само Саудијска Арабија, Оман, УАЕ, Катар, Брунеј, Авганистан и Ватикан не тврде да су демократије. Према професору са Јејла Хуану Хосеу Линцу, данас постоје три главна типа политичких система: демократије, тоталитарни режими и, смештени између ова два, ауторитарни режими са много различитих термина који описују специфичне типове хибридних режима.