Порески новчић (), или Плаћање пореза (позната и као Плаћање данка), је фреска италијанског сликара ране ренесансе Мазача, која се налази у капели Бранкачи базилике Санта Марија дел Кармине у Фиренци. Насликана током двадесетих година 15. века, ова фреска се сматра врхунцем Мазачовог стваралаштва и једним од кључних остварења у развоју ренесансне уметности.

Историја мини|250п|Христ са ученицима, детаљ фреске Породица Бранкачи () поседовала је капелу цркве Санта Марија дел Кармине од краја четрнаестог века, када ју је основао Пјеро ди Пјувикезе Бранкачи (), око1367. године. Антонио Бранкачи () је започео серију радова у капели 1387. године, али је тек са својим нећаком Феличеом ди Микеле Бранкачијем (: 1382 — пре 1449), богатим трговцем свилом, једним од протагониста фирентинске политичке сцене у првој половини петнаестог века, вероватно наручио фреско декорацију из Мазолинове (; око 1383 — око 1447), сликарске радионице (између 1423. и 1425. године), са циклусом фресака из живота Светог Петра, заштитника породице, али је избор такође одражавао подршку римском папи током Западног раскола у Католичкој цркви.

Документација о украшавању капеле није сачувана, али су догађаји реконструисани кроз индиректне или касније изворе. У украшавању се у једном тренутку Мазолину придружио, осамнаест година млађи Мазачо. Мазолино је 1425. године отишао у Мађарску (или у Рим 1427. године), остављајући завршетак капеле Мазачу, али пре него што је капела завршена 1427. или 1428. године, Мазачо се придружио Мазолину у Риму, тако да су тек 1480-их година фреске у капели завршене. Завршни радови на изради фресака дело су Филипина Липија, међутим, фреска Порески новчић се сматра у потпуности Мазачовим делом.

Током векова фреске су биле знатно измењене и оштећене. Године 1746. горње нивое је префарбао италијански уметник Винченцо Меучи (; 1694 — 1766), прекривајући већи део Мазолиновог рада, да би, 1771. године, црква била уништена у пожару. Капела Бранкачи, иако структурно неоштећена у пожару, је претрпела велику штету на својим фрескама. Тек између 1981. и 1990. године предузета је потпуна рестаурација капеле, враћајући фреске приближно у њихово првобитно стање. Слике су, међутим, претрпеле непоправљиву штету, посебно делови који су насликани техником „на суво“ (). У случају дела Порески новчић, лишће на дрвећу је невидљиво, док је Христова одећа изгубила велики део свог првобитног азурног сјаја.

Иконографија мини|250п|Петар вади новчић из уста рибе, детаљ фреске Сцена приказана у делу Порески новчић преузета је из Јеванђељу по Матеју (17, 24–27), које је, према хришћанској традицији, написао апостол Матеј (и сам римски порезник). Овај одломак из Јеванђељу по Матеју, је касније коришћен као хришћанско оправдање за легитимитет световне власти и често се посматра у вези са другим одломком, у коме, преме причи у јеванђељу, група фарисеја покушава да наведе Христа да се инкриминише, питајући га: „Да ли је законито давати данак цару или не“. Показујући на Цезаров лик на новчићу, он одговара: „Дајте, цару царево, а Богу Божје“.

Фреска приказује три различита тренутка из јеванђеоске приче (смештене у Капернауму), који су вешто повезани системом гестова и погледа ликова: у средишту је сцена у којој порезник захтева плаћање пореза од Христа и апостола, лево је приказано како апостол Петар пеца рибе, док је десно представљено плаћање пореза. Као и у другим делима Мазача, наратив није у потпуности усклађен са библијским текстом, већ садржи извесне уметничке слободе. мини|250п|Петар плаћа порез, детаљ фреске У централном делу композиције налази се Христос окружен апостолима, приказан у складу са ранохришћанском иконографском традицијом, са ореолима конструисаним у перспективи. Испред њега стоји порезник који тражи новац за улазак у град, испружене леве руке, док десном показује ка градској капији. Његова фигура, окренута леђима и са лицем у сенци, прати уобичајену визуелну конвенцију резервисану за негативне или морално сумњиве ликове, какви су у традицији били Јуда Искариотски или персонификације зла.

Христос, мирног и непоколебљивог израза, упућује Петра да оде до језера и у упецаној риби пронађе новац потребан за порез. Петар, обучен у плавичасту одећу са жутим плаштом, реагује изненађено, што је наглашено изразом лица и покретом руке којим као да тражи потврду наредбе, истовремено усмеравајући поглед посматрача ка следећој сцени.

На левој страни фреске приказан је Петар на обали језера, у тренутку када, након што је одложио плашт, вади рибу из воде и у њој, чудесно, проналази новчић. Његова фигура одликује се изузетном природношћу и уверљивошћу покрета, што указује на пажљиво проучавање људске анатомије и држања. Сам чин чуда, супротно уобичајеној пракси, смештен је у споредни део композиције.

У десном делу сцене приказано је плаћање пореза: Петар, свечаним гестом, предаје новац порезнику. Овај, међутим, показује извесну надменост и остаје равнодушан према чуду које се управо одиграло.

О живости и уверљивости приказаних гестова сведочи и запажање италијанског сликар, архитекта и писца Ђорђа Вазарија, који истиче да су они: „толико природни да делују као да су заиста живи“.

Композиција мини|350п|Линије перспективе које конвергирају ка јединственој тачки, глави Христа, у центру композиције Фреска делимично одступа од дословног библијског наратива, па се тако порески службеник суочава са Христом и целим кругом апостола, а радња је смештена у спољашњи простор. Наратив је подељен на три епизоде које се не одвијају секвенцијално, али је наративна логика очувана кроз композицијску организацију.

Централни део композиције заузима сцена у којој порески службеник тражи порез. Глава Христа представља тачку нестајања перспективе, фокусну тачку која усмерава поглед посматрача. И Христос и Петар показују ка левом делу фреске, где се у средњој позадини одвија следећа епизода где Петар извлачи новац из уста рибе.

Последња сцена, у којој Петар предаје новац пореском службенику, смештена је са десне стране и визуелно је издвојена архитектонским оквиром, чиме је наглашена њена завршна функција у наративу.

Ово дело припада раним примерима уметничке примене перспективе са једном тачком нестајања, при чему тачка нестајања усмерава пажњу посматрача на главу Христа. Такође, ради се о једном од првих дела која одбацују традиционално груписање глава, карактеристично за ране раноренесансне уметнике као што су Ђото и Дучо ди Буонинсења. Уместо да фигуре буду поређане у равни, једна уз другу, Мазачо их распоређује у простор по принципима перспективе, стварајући реалистичан и убедљив тродимензионални простор.

Перспектива и положај фигура организују сцену тако да посматрач, ако се замисли унутар ње, може обићи Христа у полукругу који формирају апостоли, и потом се без потешкоћа вратити из сцене. Овај просторни распоред наглашава природност покрета и живост фигура, стварајући осећај стварне физичке присутности унутар приказаног наратива.

Христос и ученици су смештени у полукруг, одражавајући облик апсиде капеле. Порески службеник, с друге стране, стоји изван светог простора. Док је група светих људи обучена готово у потпуности у одоре пастелно ружичасте и плаве боје, службеник носи краћу тунику упадљиве цинобер боје. Боја доприноси дрскости израженој кроз његове гестове. Још један начин на који се постиже контраст јесте начин на који порески службеници (у централној сцени и са десне стране), готово тачно копирају Петрове ставове, само гледано из супротног угла. Ово даје тродимензионални квалитет фигурама, омогућавајући гледаоцу да их види са свих страна.

Стил мини|250п|Детаљ са фреске који приказује употребу кјароскура; лице друго слева вероватно представља Јуду, док је десно, као Свети Тома, приказан Мазачо. Мазачо се често пореди са савременицима попут Донатела и Брунелескија као пионир ренесансе, посебно због његове употребе перспективе из једне тачке. Међутим, једна техника која је била јединствена за Мазача била је употреба атмосферске, или ваздушне перспективе. Планине у позадини, и фигура Петра са леве стране су тамније и блеђе од објеката у првом плану, стварајући илузију дубине. Ова техника је била позната у старом Риму, али се сматрала изгубљеном све док је Мазачо није поново поново увео у употребу.

Мазачова употреба светлости је такође била револуционарна. Док су ранији уметници попут Ђота примењивали равно, неутрално светло из непознатог извора, Мазачова светлост је избијала са одређене локације ван слике, стављајући фигуре у светлост или сенку. Ово је створило ефекат кјароскура, дајући телима тродимензионалне облике.

Мазачо је често с правом хваљен због разноликости својих приказа лица. Међутим, у случају ове слике, признање је донекле умањено чињеницом да је дело било недовршено у време његове смрти, а главе Исуса и Светог Петра насликао је његов старији сарадник Мазолино, који је на супротној страни капеле израдио и фреску Исцељење хромог и васкрсење Табите ().

Тумачења

Историчари уметности износе неколико могућих објашњења зашто је изабрана ова специфична тема, не баш честа тема у историји уметности. Један предлог види слику као оправдање за катасто (, ) из 1427. године, фискалној реформи заснованој на систематској евиденцији имовине и богатства ради праведније расподеле пореског терета. Међутим, ово није баш вероватно објашњење, јер би Бранкачи могао бити на губитку услед новог опорезивања и могуће да би био међу његовим противницима. Вероватније објашњење повезује слику са споразумом папе Мартина V из 1423. године да фирентинска црква буде подвргнута државном порезу. Новчић пронађен у устима рибе у неким тумачењима симболично представља богатство Фиренце које је делимично потицало од поморске трговине, с обзиром да је Феличе Бранкачи, богат трговац свилом укључен у медитеранску трговину, био и члан управе поморских конзула (), у граду.

Кључно за разумевање ове слике, али и свих других фресака у оквиру исте серије, јесте однос који су Бранкачијеви и град Фиренца имали са папством у Риму. Фиренца је у то време била у рату са Миланом и била јој је потребна подршка папе. Бранкачијеве фреске се стога морају посматрати у контексту пропапске политике и као покушај легитимизације римске епископије кроз њену повезаност са Светим Петром, првим римским епископом и првим папом.

У причи, приказаној на фресци, Петар је јасно издвојен међу ученицима, а његова снажна веза са Христом може се видети у Христовим речима: „за мене и тебе“. Петар се појављује као величанствена и енергична фигура када је са Христом и када обавља свој посао, за разлику од ситне фигуре са леве стране. Све ово указује на његову апостолску улогу Христовог намесника на земљи. Као такав, слика Порески новчић представља прелазну сцену у капели, вршећи Христову заповест, Петар прелази из ученика у учитеља.

Само двојица ученика могу се са извесним степеном сигурности идентификовати: Петар, препознатљив по својој седој коси, бради и плаво-жутој одећи, и апостол Јован, младић без браде који стоји поред Христа. Јованова глава подсећа на римске скулптуре и одражава се у лицу другог ученика са десне стране. Смата се да је особа поред тог ученика Јуда, чије тамно и злокобно лице одражава лице пореског службеника. Према Вазаријевој спекулацији, лице на крајњој десној страни можда представља аутопортрет самог Мазача, у лику апостола Томе.

Види још Италијанска ренесанса Тајна вечера (фреска)

Напомене

Референце

Литература

Спољашње везе

Капела Бранкачи Мазачо, Масолино и Филипино у капели Бранкачи: Петрове приче

Категорија:Историја уметности Категорија:Уметничка дела Категорија:Сликарство Категорија:Ренесанса Категорија:Фреске Категорија:Италијански сликари Категорија:Сликари ренесансе Категорија:Слике ренесансе