Масакр у Бијељини био је злочин над цивилима који су 1. и 2. априла 1992. у Бијељини починиле српске паравојне формације уочи избијања рата у Босни и Херцеговини. Највећи број убијених били су Бошњаци, али су страдали и припадници других етничких група, као и Срби које су локалне власти сматрале нелојалним.
Убиства су починили локална паравојна група позната као Миркови четници и Српска добровољачка гарда (СДГ), позната и као Арканови тигрови, формација из Србије под вођством Жељка „Аркана“ Ражнатовића. СДГ је деловала уз подршку Југословенске народне армије (ЈНА), која је у то време била под контролом Слободана Милошевића.
У септембру 1991. Срби су успоставили српску аутономну област са Бијељином као седиштем, а у јануару 1992. Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини прогласила је „Републику српског народа Босне и Херцеговине”. На референдуму о независности Босне и Херцеговине у марту 1992. већина бошњачког и хрватског становништва гласала је за независност, док је већина Срба референдум бојкотовала. У Бијељини је у међувремену била образована локална јединица Патриотске лиге, слабо организована и слабо наоружана. Дана 31. марта отпочели су оружани сукоби.
Око 3. априла српске снаге су уклониле тела убијених уочи доласка делегације власти Босне и Херцеговине која је требало да испита догађаје у граду. Међународни кривични трибунал за бившу Југославију и Тужилаштво за ратне злочине Србије потврдили су између 48 и 78 смртних случајева. Послератна истраживања документовала су више од 250 цивилних жртава свих националности на подручју општине Бијељина током рата. После масакра уследили су масовно етничко чишћење несрпског становништва, рушење свих џамија у граду и оснивање девет логора и притворских објеката. Многе смрти нису биле званично заведене као цивилне ратне жртве, а у изводима из матичних књига смрти навођено је да су жртве „умрле природном смрћу”.
До краја 2014. локални судови нису процесуирали никога за убиства почињена у Бијељини, а ниједан припадник СДГ није био осуђен за злочине које је та јединица починила у Бијељини или другде у Хрватској и Босни и Херцеговини. Биљана Плавшић и Момчило Крајишник осуђени су за депортације и присилна премештања у оквиру шире кампање етничког чишћења, а Радован Караџић је осуђен и за злочине против човечности почињене у Бијељини. На крају рата у општини је од предратне муслиманске популације од око 30.000 становника остало мање од 2.700 Бошњака.
Позадина Према попису становништва из 1991, општина Бијељина имала је приближно 97.000 становника. Од тога је око 59% било српске, 31% муслиманске, а 10% друге националности. Сам град Бијељина имао је 36.414 становника, од чега су 19.024 били Муслимани, односно 52% градског становништва, док су Срби чинили другу по бројности групу.
Током 1990. група српских официра ЈНА и стручњака из одељења за психолошке операције ЈНА разрадила је план РАМ с циљем организовања Срба ван Србије, учвршћивања контроле Српске демократске странке и припреме оружја и муниције. Током 1990. и 1991. Срби у Хрватској и Босни и Херцеговини прогласили су више српских аутономних области.
У марту 1991. ЈНА је поделила око 51.900 комада ватреног оружја српским паравојним формацијама и 23.298 комада оружја СДС-у. Током 1991. и почетком 1992. СДС је убрзано србизовао полицијски апарат у Бијељини како би осигурао политичку контролу над градом. Бијељина је била стратешки важна због свог положаја у североисточној Босни, близине границе са Србијом и путних праваца према Посавини и Босанској Крајини.
Провокација, преузимање града и масакр Жељко Ражнатовић Аркан провео је месец дана у Бијељини припремајући напад на град. Дана 30. марта 1992. начелник Генералштаба ЈНА Благоје Аџић изјавио је да је војска „спремна да заштити Србе од отворене агресије”. Сукоб је избио 1. априла, након што су локални Срби и припадници СДГ напали објекте које су посећивали Муслимани, укључујући један кафић, чиме су испровоцирали одговор локалне Патриотске лиге. Следећег дана српске снаге, међу којима су били припадници СДГ, локалне Територијалне одбране и добровољачких јединица, опколиле су и заузеле град.
ЈНА је у почетку гранатирала град, а потом је, према каснијим сведочењима, деловала као тампон-зона између српских паравојних формација и бранилаца, не заустављајући насиље над цивилима. Убрзо по уласку у град уследила су убиства, силовања, претреси кућа и пљачка.
Тачан број убијених у првим данима преузимања града није коначно утврђен. Хашки Трибунал утврдио да је убијено најмање 48 цивила, од којих 45 несрба. Жртве су обухватале политичке представнике, привреднике и друге истакнуте Бошњаке, али и жене и децу. Убијено је и неколико Срба који су покушали да спрече злочин. Истрага касније је утврдила да су жртве погађане у груди, уста, слепоочницу или потиљак, понекад из непосредне близине, и да ниједна није носила војну униформу.
Рон Хавив, кога је Аркан позвао да фотографише улазак СДГ у Бијељину, био је сведок убистава. Једна од његових фотографија, на којој припадник СДГ ногом удара жену на самрти, постала је један од најпознатијих визуелних докумената рата у Босни и Херцеговини. Након објављивања фотографија Аркан је, према Хавивовом сведочењу, расписао потерницу за њим. Истовремено је државни Радио Београд саопштавао да је Бијељина „ослобођена” уз помоћ „Српске националне гарде Семберије и Мајевице”, српских добровољаца, Арканових људи и српских радикала.
Делегација власти Босне и Херцеговине Уочи доласка делегације високих званичника Босне и Херцеговине, српске снаге су наредиле уклањање тела са улица и из кућа. У делегацији су били Биљана Плавшић, Фикрет Абдић, министар одбране Јерко Доко и генерал Добрашин Прашчевић, а послата је по налогу Алије Изетбеговића ради утврђивања чињеница о злочину. Истог дана ЈНА је ушла у Бијељину, али се насиље наставило. Дана 4. априла СДГ се сместила у локално седиште СДС-а, а прикључили су јој се и делови локалне полиције који су учествовали у хапшењу руководства Странке демократске акције, као и припадници Белих орлова и локалне Територијалне одбране.
Изетбеговић је након догађаја у Бијељини оценио да је ЈНА одговорна за пад града јер је „стајала по страни и посматрала шта се догађа”, а 4. априла наредио је општу мобилизацију Територијалне одбране и резервног састава како би се становништво могло бранити „од будућих Бијељина”. Српски чланови Председништва Босне и Херцеговине, Никола Кољевић и Биљана Плавшић, одмах су мобилизацију прогласили незаконитом и истог дана поднели оставке. ЈНА је потом одбила захтев Председништва да врати оружје Територијалне одбране које је одузела 1990, а српско руководство је кризу искористило за убрзано успостављање сопствених органа власти и полиције.
Етничко чишћење и рушење џамија Након преузимања Бијељине започета је организована кампања прогона несрпског становништва. Према пресуди Хашкох Трибунала у предмету против Момчила Крајишника, српске снаге су у периоду од априла до септембра 1992. у општини Бијељина убиле најмање 52 лица, претежно Бошњака. Хјуман рајтс воч навео је да је већ од почетка априла спровођен систем уклањања муслиманског становништва из Бијељине и Јање, уз претње, батине, отпуштања с посла, одузимање имовине и присилно потписивање изјава о одрицању од кућа и станова.
Дана 23. септембра 1992. СДГ и Миркови четници формално су предали контролу над Бијељином локалним властима СДС-а, али је прогон несрпског становништва настављен и у наредним годинама. Током 1994. из Бијељине је у више таласа протеривано муслиманско становништво, што су забележили и страни медији.
До септембра 1993. свих седам џамија у Бијељини било је порушено. Експлозив је постављан тако да се рушевине урушавају ка унутра, чиме се настојало прикрити да су објекти минирани. После рушења остаци су уклањани тешком механизацијом, а на местима џамија накнадно је сађено дрвеће. Поред рушења верских објеката, у Бијељини и околини је формирано најмање девет логора и затворских објеката, међу којима је најпознатији био Логор Батковић.
Судски поступци и сећање Иако непосредни извршиоци злочина у Бијељини углавном нису процесуирани, више високих политичких и безбедносних личности осуђено је у поступцима који су се односили на догађаје у Бијељини или на ширу кампању етничког чишћења у источној и североисточној Босни. Биљана Плавшић признала је кривицу за прогон на политичкој, расној и верској основи и осуђена је пред Хашким Трибуналом. Момчило Крајишник осуђен је за депортације, присилна премештања и друга дела почињена у оквиру заједничког злочиначког подухвата. Радован Караџић је осуђен за злочине против човечности и друге злочине, укључујући и дела почињена у Бијељини.
Поступак против Жељка Ражнатовића пред трибуналом није окончан, јер је убијен 2000. Према наводима новинара и организација за људска права, многи припадници Арканових јединица никада нису одговарали за злочине у Бијељини. До краја 2014. ни локални судови нису донели пресуде за убиства цивила у Бијељини.
По завршетку рата у општини Бијељина је од предратне муслиманске популације од преко 30.000 људи остало мање од 2.700. Многи повратници су се суочавали с дискриминацијом полиције, тешкоћама при добијању личних докумената и обнови имовинских и комуналних права. Локалне власти дуго су ометале обнову исламских верских објеката и онемогућавале значајније учешће Бошњака у политичком и административном животу општине. До 2012. у Бијељину се вратило око 5.000 Бошњака.
Године 2007. основана је Комисија за истину у Бијељини са четворогодишњим мандатом. Одржала је две јавне расправе 2008, али је до марта 2009. њен рад практично престао, пошто је већина чланова поднела оставке. Као разлози неуспеха помињани су присуство команданта логора Батковић у делегацији, ограничен правни мандат, спорови о домету комисије и слабо финансирање.
Локални Срби 1. април обележавају као „Дан одбране града”, а једна улица у Бијељини носи име Српске добровољачке гарде. Године 2012. општинска борачка организација, општински званичници и градски челници обележили су тај дан уз тврдњу да се „српски народ Семберије тог дана организовао да се брани и спречи нови Јасеновац и злогласну 13. ханџар дивизију”.
Види још Списак масакра у Рату у Босни и Херцеговини Списак масакра над Бошњацима
Референце
Литература
Књиге и часописи
Новински чланци
Међународни, државни и НВО извори
Спољашње везе
Категорија:Рат у Босни и Херцеговини