Аркадије Остаљски (рођ. Аркадиј Јосифович Остаљски; 25. април (7. мај) 1889, у селу Скаковка, Житомирски округ, Волинска губернија – 29. децембар 1937, на полигону Бутово, Московска област) – епископ Руске православне цркве, епископ Бежецки, викар Калининске епархије.

Канонизован је од стране Руске православне цркве 2000. године. Спомен 16. децембра, на Сабору новомученика и исповедника Руске цркве, новомученика бутовских, новомученика и исповедника соловечких и на Сабору светих волинских и петербуршких.

Биографија Рођен је у селу Скаковка (сада Бердичевски округ, Житомирска област) у сиромашној породици свештеника Јосифа Венедиктовича Остаљског и његове супруге Софије Павловне. Крштен је 16. маја те године у цркви Светог Јована Богослова у селу Скаковка од стране свог деде по мајци, Павла Стефановича, свештеника у селу Јанковци. Детињство је провео прво у Скаковки, а затим у Житомиру. Од младости је сањао да постане монах, али су му родитељи инсистирали на женидби.

Године 1910. завршио је Волинску богословију, након чега је распоређен за учитеља у парохијску школу у селу Велика Цвиља, Новоград-Волински округ, Волинска губернија. Од 1910. служио је као помоћник Волинског епархијског мисионара. Бавио се мисионарским радом међу секташима.

14. септембра 1911. године, на захтев епархијског мисионара, архимандрита Митрофана (Абрамова), рукоположен је у чин свештеника у саборној цркви у граду Староконстантинову и постављен за помоћника окружног мисионара.

Од 1914. године служио је као мисионар у Галицији.

Од 1915. године служио је као војни свештеник у 408. Кузњецком пешадијском пуку.

Од 1917. године служио је у Житомиру: у цркви Светог Серафима Саровског у гарнизонској војној болници, а затим у цркви Светог Николе.

Много је проповедао, зарадивши надимак „Златоуст“ од својих савременика због својих проповеди. Током грађанског рата организовао је братство Светог Николе у ​​својој парохијској цркви, које је пружало помоћ сиромашнима и болеснима и сахрањивало покојнике који нису имали рођаке или чланове породице. Сву своју имовину је поделио онима којима је била потребна. Његова породица, знајући да је сиромашан и у невољи, направила му је крзнени капут, који је дао сиромашној удовици која је имала двоје деце оболеле од туберкулозе. Заједно са члановима братства, предузимао је дуга ходочашћа до православних светиња, посебно у Кијеву.

Прво хапшење и затварање Године 1922, прочитао је у цркви посланицу патријарха Тихона против одузимања црквених драгоцености које су се користиле у литургијске сврхе. Ухапшен је заједно са својим оцем, који је убрзо умро у затвору. Осуђен је на смрт, али је на захтев верника казна преиначена на пет година затвора. Каже се да је након изрицања смртне казне рекао: „Захваљујем Богу на свему. За мене је смрт добитак.“ Казну је служио у Житомирском затвору.

Пуштен је на слободу превремено 1924. године. До тада се његова жена поново удала, па је убрзо уследио црквени развод.

У априлу 1924. године, замонашен је благословом патријарха Тихона и уздигнут у чин архимандрита. Наставио је своју свештеничку службу у Житомиру и наставио је да опширно проповеда.

Епископ Од 15. септембра 1926. године био је епископ Лубњански, викар Полтавске епархије. У октобру 1926. године ухапшен је и протеран у Харков.

Побегао је из егзила. Тајно се вратио у град Лубни, одслужио је ускршњу службу, а затим се, под претњом даљег хапшења, скривао. Живео је у Новом Атосу на Кавказу међу монасима. Схвативши да је тражен и да би могао бити убијен у сваком тренутку, носио је своју фотографију испод поставе чизме како би у случају његове смрти људи могли да сазнају за његову судбину. Чак и под тим околностима, одржавао је преписку са свештенством Полтавске епархије; једно од ових писама је несвесно дистрибуирано као порука лубњској пастви. Критиковао је „Декларацију“ митрополита Сергија (Страгородског), али је остао под његовом јурисдикцијом.

Године 1928. тешко се разболео и преселио се у Кијев, где је живео илегално.

У мају 1928. стигао је у Москву и 9. маја се јавио ОГПУ-у на испитивање. Ухапшен је и оптужен да је објавио поруку својој пастви која је била „антисовјетске“ природе (конкретно, сугерисала им је да следе пример мученика који су „умрли за слободу Цркве, за њене свете традиције, па чак и за књиге и сасуде“). Одбио је да открије име свештеника коме је писмо заправо било упућено. 23. јула 1928. године, колегијум ОГПУ га је осудио на пет година затвора.

Затвор на Соловцима Казну је служио у логору за посебне намене Соловци, радећи као стражар и обављајући опште (најтеже) послове. Једна од његових референци о логорском карактеру гласила је: „Он не поштује логорске прописе... Окупљао је свештенство око себе, агитујући међу њима против обновљенског тренда... Захтева строгу изолацију и стално посматрање.“ Уживао је ауторитет међу свештенством у логору. Док је био затворен, обављао је верске службе и наставио да проповеда под најсуровијим условима. Рекао је да „Још увек нам није ускраћена могућност да се овде молимо, као раније у катакомбама.“

Владика Аркадиј у НКВД-у. 1931. Године 1931. ухапшен је у логору под оптужбом за „контрареволуционарну агитацију и илегалне састанке антисовјетске организације под маском верских дискусија“. Један од сведока у његовом случају сведочио је да је владика Аркадиј „уживао посебну популарност међу затвореницима, а свака његова реч сматрана је готово светом“. Тројка ОГПУ га је осудила на пет година затвора. Након извршења казне, владика је као казну на неко време пребачен у Секирну Гору, еквивалент интерног затвора са најстрожим режимом.

Кратак период слободе У јануару 1937. године, након што је одслужио казну, пуштен је на слободу. Тајно је посетио Кијев и Житомир и састајао се са својом духовном децом. У фебруару 1937. године, владика Аркадиј је стигао у Москву, али му је забрањено да тамо живи. Митрополит Сергије га је поставио за епископа Бежецког, викара Калининске епархије, али власти му нису дозволиле да отпутује на одредиште.

Неколико месеци је живео у селу Селишчи са протојерејем Михаилом Дмитровим, чији су нећаци прогнани у Соловке.

У мају 1937. године, епископ Аркадије је отпутовао у Патријаршију да види митрополита Сергија и поднео молбу да се протојереју Михаилу додели митра. Митрополит Сергије је удовољио владикином захтеву, а владика је сам донео митру у Селишчи и ставио је на главу протојереју Михаилу.

Одржавао је пријатељске односе са архиепископом калушким и боровским Августином (Бељајевим).

Његово последње хапшење и мученичка смрт У септембру 1937. године, након хапшења архиепископа Августина, покушао је да напусти Калугу, али је ухапшен на железничкој станици. Био је заточен у затвору Калуга, а затим у затвору Бутирка у Москви. Изјаснио се да није крив и током испитивања је изјавио: „Након петнаест година проведених у егзилу, и даље се не слажем са совјетском владом по питању религије и затварања цркава.“

7. децембра, тројка НКВД-а осудила је владику на смрт. Погубљен је 29. децембра 1937. године на стрелишту НКВД-а у близини села Бутово код Москве.

Референце

Категорија:Руски светитељи Категорија:Епископи Руске православне цркве