Олександр Зенон Степанович Курбас (; Самбир, 25. фебруар 1887 — Сандармох, 3. новембар 1937), познат као Лес Курбас, био је украјински филмски и позоришни редитељ."Kurbas, Les", in Encyclopedia of the History of the Ukraine (in Ukrainian)"Kurbas Les", ABART database], Czech Ministry of Culture Многи га сматрају најважнијим украјинским позоришним редитељем 20. века. Заједно са Всеволодом Мејерхољдом, Јевгенијем Вахтанговим и неколико других редитеља, формирао је совјетску позоришну авангарду 1920-их и 1930-их. Један је од најистакнутијих представника украјинске авангардне уметности. Сматра се једном од водећих личности погубљене ренесансе.

Рани радови Рођен је у Самбиру 25. фебруара 1887. са двоструким именом Олександар Зенон, скраћено Лес или Олес. Његов отац, Степан Пилипович Курбас (1862—1908), био је русински глумац литванског порекла. Његова мајка, Ванда Адолфовна, рођена у Старом Скалату, такође је била глумица, ћерка Адолфа Тајхмана. Имали су још троје деце: Корнило (преминуо 2. јула 1895), Нестор и Нађа, ниједно од њих није преживело тинејџерске године.

Курбас је похађао Тернопољску гимназију. Године 1907. уписао је филозофију на Универзитету у Бечу, одакле се пребацио 1908. због очеве смрти, уписујући се касније на Универзитет у Лавову (1908—1910).

У току Првог светског рата основао је „Тернопиљске позоришне вечери” (1915—1916) и Molody Teatr у Кијеву 1916. године, што је био први ансамбл који је експериментисао и са новим и са древним глумачким техникама. Режирао је и глумио у представама као што су Гогољев „Ревизор” и, уз значајно признање, Софоклов „Краљ Едип”. Због недостатка средстава и политичке ситуације пред крај Првог светског рата, ансамбл је распуштен. Уз њега је био професор на Кијевском музичко–драмском институту 1916—1919, а касније на Харковском музичко–драмском институту 1926—1933. Године 1920—1921. основао је Кијевско драмско позориште „Кијдрамте”.

Његов пројекат били су „Хајдамаци” (од 1920. године надаље), поема о украјинском устанку против пољске окупације у 18. веку коју је написао Тарас Шевченко. Представа је била најважнија украјинска позоришна продукција двадесетог века и наставила је да се поставља и након његове смрти, без помињања његовог имена. Интегрисао је све технике ере Молоди, посебно у обради хора.

Позориште Березил Године 1922. основао је позориште Березил. Исте године позвао је Вадима Мелера на сарадњу, као главног уметника и сценографа позоришта. Од исте године радио је за Одески филмски студио где је режирао филмове међу којима су Shvedskaya spichka (1922), Arsenaltsy (1925) и други. Године 1925. Вадим Мелер је награђен златном медаљом за сценографију позоришта Березил на Међународној изложби модерне уметности у Паризу. Курбас је тежио научном утемељењу сваког развоја у Березилу, написао је: „Данас је комедија завршена. Глумац је ступио на сцену, једину по којој ће позориште живети. Позориште – трибина и спектакл, двор и школа, мисао и лудост новог човека”.

Био је један од неколико редитеља и организатор. Његове поставке тог времена укључивале су „Гас” немачког аутора Георга Кајзера и „Џими Хигинс” Аптона Синклера. Углавном је користио експресионистичке технике које је развио током Молодијеве ере, али је додатно повећао ритмичку организацију целе продукције.

Године 1927. упознао је Миколу Кулиша у Харкову, где се Березил преселио 1926. Њихове продукције попут The People's Malakhii (1928), Myna Mazailo (1929) и Maklena Grassa (1933) поставиле су нове стандарде у ансамблској игри, али су биле и у супротности са званичном совјетском пропагандном политиком.

Године 1930. био је приморан да постави Dyktatura украјинског драмског писца Ивана Микитенка. Преокренуо је смисао представе, техником коју је назвао „рекодирање”, од реалистичке радње направио је сатиричну и трагичну оперу. Док су власти представу сматрале његовом последњом приликом да се повуче у ред, Курбас је следио своје политичке инстинкте написавши: „Сви знамо шта је диктатура, али мало нас обраћа пажњу на то као на чињеницу интелектуалне природе. Обавеза сваког глумца у представи била је да сваком гледаоцу пружи до знања да је кормило историје – у његовим рукама”.

Харковско украјинско драмско позориште је наследник уметничких традиција Березила.

Затварање и погубљење мини|234x234п|Спомен-плоча у Бечу, украшена цвећем поводом годишњице његовог рођења, марта 2026. Године 1933. избачен је из Березила. Дозвољено му је да оде у Москву, где се верује да је био део поставке „Краља Лира” Соломона Микхулса. Касније исте године, ухапшен је и одведен у радни логор, као и многе друге културне личности. Током свог заточеништва организовао је логорско позориште и био је у контакту са аутором једне од представа које је поставио како би разговарали о драматуршким одлукама.

Премештен је на Соловетска острва у Белом мору и био је један од „изгубљених транспорта” затвореника враћених на копно 1937. године. Стрељан је 3. новембра 1937. са 289 других ускрајинских припадника у Карелији,Sandarmokh. When the graves speak локалитету који су 1997. године открили чланови Меморијала.

Јосиф Стаљин је директно наредио убиство преко хиљаду уметника и интелектуалаца затворених у Соловецки логору. Његов пријатељ Микола Кулиш доживео је исту судбину.

Након Стаљинове смрти, Курбас је рехабилитован 1957. године.Les Kurbas: the Revolutionary of the Theatre // The Ukrainian Week, 2012

Почасти мини|Поштанска марка Украјине из 2007. године са његовим ликом. Позориште Березил наставило је да постоји под називом Позориште Шевченко.

У украјинским истраживањима постоји тенденција његовог величања. Неки хагиографи тврде да је био „геније” који је предвидео сваки развој позоришта каснијег 20. века, а неке је и сам учинио. Верује се и да је имао другачију визију комунизма и потенцијала новог друштва за развој људске креативности. Његов најважнији циљ као уметника био је да „учини да се публика осећа живље”.

Позоришна награда „Лес Курбас” Украјине названа је по њему, у његову част.

Референце

Литература

, 2004. The Last Address: Shooting executions of Solovki prisoners of Ukrainian origin in 1937–1938, Kyiv, Sfera, 2003. (Volume 1)

Категорија:Рођени 1887. Категорија:Умрли 1937. Категорија:Украјински редитељи