Битка на Лисачи била је битка током рата у Босни и Херцеговини 1994. године, између припадника Армије Републике Босне и Херцеговине и 75 припадника Војске Републике Српске који су се нашли у окружењу.
Мајско опкољавање и деблокада Лисаче Током маја 1994. године, од 10. до 13. маја, снаге АБиХ извеле су снажан напад на положаје 1. Семберске и 2. Мајевичке лаке пјешадијске бригаде на падинама Мајевице, сјеверно од релеја Столице. Уз подршку артиљерије и тенкова, јединице 1. Теочанске, 205. и 206. брдске бригаде АБиХ заузеле су положаје Спасовине и Кикове, а први пут током рата успјеле су и да одсијеку дио снага 1. Мајевичке бригаде на Лисачи. Након 30 сати борби снаге ВРС деблокирале су Лисачу, док су Кикови и Спасовине враћени 27. маја, а Колијевка 2. јуна 1994. године.
Новембарска операција Од 8. новембра 1994. године снаге 2. корпуса АРБиХ покренуле су широку офанзиву у рејону релеја Столице на Мајевици с циљем пробоја линија Источнобосанског корпуса ВРС и овладавања доминантним висовима око Столица. У нападу су учествовале 206. годушка брдска бригада, 206. челићка брдска бригада, као и 1. и 2. тузланска брдска бригада АРБиХ. Током првих дана офанзиве, од 8. до 10. новембра, снаге АРБиХ успјеле су да заузму вис Велика Јелица, који је бранила 1. Мајевичка лака пјешадијска бригада ВРС, чиме је пресјечена веза са положајима на Лисачи, јужно од релеја Столице. Након тога АРБиХ овладава и положајима Спасовине, Кикови и Аџина коса, угрожавајући читав систем одбране ТГ „Мајевица”.
У противнападу који је услиједио средином новембра, снаге ТГ „Мајевица”, састављене од 1. и 2. Мајевичке лаке пјешадијске бригаде, 1. Семберске лаке пјешадијске бригаде, 3. батаљона војне полиције и 3. извиђачко-диверзантског вода, успјеле су да поврате дио изгубљених положаја, укључујући Спасовине, Кикове и Аџину косу. Међутим, око 70 припадника 1. Мајевичке бригаде остало је у потпуном окружењу на Лисачи. Због тога су у борбе за деблокаду, које су трајале од 9. до 25. новембра, укључене и јединице 1. Бијељинске лаке пјешадијске бригаде, 2. српски батаљон, вод Зворничке бригаде, као и друге снаге ИБК.
Највећи покушај пробоја изведен је 14. новембра 1994. године, када су 3. извиђачко-диверзантски вод и ИДЈ „Пеша” успјели да пробију линије АРБиХ на Великој Јелици и приближе се опкољеним снагама. Током тих борби погинуо је командир ИДЈ „Пеша” Бошко Перић Пеша, док је командир 3. извиђачко-диверзантског вода рањен, а јединице су претрпјеле тешке губитке, што је зауставило даљи пробој. У међувремену је хеликоптер Ратног ваздухопловства и ПВО ВРС, којим је управљао потпуковник Љубомир Продановић, успио да опкољеним браниоцима на Лисачи достави храну, муницију и средства везе. Ипак, након више од двије седмице у окружењу и без успјеле деблокаде, 61 бранилац Лисаче предао се снагама АРБиХ 25. новембра 1994. године, док су пронађена тијела 24 погинула борца ВРС. Након ових борби ВРС је приступила реорганизацији и додатном утврђивању одбране у ширем рејону Столице и Мајевице.
Наслеђе У знак сјећања на страдање и заробљавање својих мјештана на Лисачи, 29. септембар је усвојен као Дан мјесне заједнице Доње Забрђе. На овај датум, 29. септембра 1995. године, из затвора у Тузли пуштени су заробљени борци Војске Републике Српске (од којих је већина била управо из Забрђа).
У Федерацији БиХ (Општина Калесија): Овај догађај се меморише као једна од најзначајнијих војних побједа Другог корпуса и 24. дивизије Армије БиХ (конкретно калесијске 241. спречанско-муслиманске лахке бригаде "Газије"). У Калесији се сваке године крајем новембра (везујући се за 25. новембар 1994. када је објекат заузет) организују званичне манифестације.
Референце
Категорија:Опсаде Категорија:Босна и Херцеговина у 1994. Категорија:Битке Рата у Босни и Херцеговини