Марија Текла Артемисија Монтесори (; Кјаравале, 31. август 1870 — Нордвик, 6. мај 1952) била је италијанска лекарка, образовна радница и педагошкиња, филозофкиња и филантропкиња; најпознатија је по свом образовном систему „Монтесори“, који се односи на децу од рођења до адолесценције. Њене образовне методе су и данас у примени у великом броју државних и приватних школа широм света.
Биографија Школовање Марија Монтесори је рођена у Кјаравалеу, у провинцији Анкона, у Италији. Њен отац, Алесандро, био је рачуновођа, а мајка, Ренилде Стопани, била је такође добро образована и гајила је љубав ка књижевности. Када је имала 5 година, цела породица се преселила у Рим, где је, по завршетку основне школе, наставила школовање на Регионалном техничком институту „Леонардо да Винчи“, са намером да постане инжењер. У то време, када су се жене углавном бавиле друштвеним наукама, то није било уобичајено.
До матуре су се њене жеље измениле, па је желела да упише медицински факултет. Иако су је родитељи наговарали да почне да се бави образовним радом, тј. да постане наставник у школи, она је чврсто остала при својој одлуци да постане лекар. Поред њених родитеља, међутим, ни тадашње друштво није било спремно на такво нешто: на медицинском факултету сви студенти су били мушкарци и Марији је одбијен упис. Након неуспешног разговора са професором, Марија се није предала и наводно му је одговорила: „Ја знам да ћу постати лекар.“Монтесори. орг. ук: биографија (верзија у -{HTML}--у) Постоје тврдње да се на крају у спор умешао и сам папа Лав -{XIII}-, помоћу кога се Монтесори успешно уписала на Универзитет у Риму, на одсеку за физику, математику и природне науке и две године касније дипломирала. На основу те дипломе је без проблема уписала медицински факултет и тако постала прва женска особа у Италији која је завршила медицински факултет, на Универзитету „Ла Сапијенца“ у Риму.
Рад Почеци Одмах након што је као врло добар студент дипломирала, у јулу 1896. године, Монтесори се запослила у болници „Сан Ђовани“ у склопу универзитета. Исте године је добила молбу да представља Италију на Међународном конгресу за права жена, на којем је у свом говору заступала друштвене реформе по којима жене треба да имају иста права као и мушкарци. Новинар који је извјештавао са конгреса упитао ју је како пацијенти реагују на женског лекара, на шта је она одговорила да „они осећају кад неко заиста брине о њима... само виши слојеви имају предрасуде по којима жена не може водити користан живот“Julia Maria, “le Feminisme Italien: entrevue avec Mlle. Montessori”, L’Italie, Rome, 16. август 1896. У новембру 1896. године је примљена као асистент у болници „Санто Спирито“ у Риму. Ту је углавном радила са сиромашнима и, нарочито, са њиховом децом. Њен рад је запажен као „брижљив“, док се старала да буду нахрањени и на топлом, препознавала њихове болести и лечила их. Године 1897. је добровољно приступила истраживачком програму у психијатријској клиници Универзитета у Риму, где је радила са Ђузепеом Монтесанијем, са којим ће касније развити љубавну везу.
Поставши члан универзитетске психијатријске клинике, Монтесоријева је убрзо почела да се занима за образовање „ретардираних“ и „назадних“. Када је један од васпитача дечјег одељења са гађењем коментарисао да деца купе мрве са пода и једу их, Монтесори је схватила да та деца, не имајући никаквог намештаја у скромним просторијама у којима су обитавала, вапе за чулном мотивацијом и активношћу руку, што је такође погоршавало њихово стање. Током 1897. и 1898. године Монтесори је покушала проширити своја знања похађањем курсева педагогије, читајући Русоа, Песталоција и Фребела. Око 60 година раније, Фребел је развио дечји вртић у којем је нагласак био на дечјој игри у раном добу живота. У тој школи Фребел је развио низ образовних играчака које је називао „даровима“, а који су и касније остали познати као „Фребелови дарови“.
У току 1898. године рад Марије Монтесори са децом заосталом у развоју је почео да придобија више пажње у научним круговима. Позвана је да одржи предавање на образовном конгресу у Торину о обуци хендикепираних лица. Ту је заступала спорну теорију да недостатак одговарајућег старања о назадној и психички узнемиреној деци узрокује њихово касније преступништво. Након овог догађаја, Монтесори се следеће године обратила Националном педагошком конгресу, представљајући своје виђење реформе друштва и политичке економије кроз реформу школовања. Ова идеја се и касније одржала код Монтесоријеве током целог њеног живота.
Ортофреничка школа Монтесорина укљученост у Националну лигу за образовање деце заостале у развоју јој је омогућила разговор са једним од директора нове установе под називом „Ортофреничка школа“ (). У школи се старало о деци са широком лепезом различитих душевних поремећаја, што је представљало прекретницу у Монтесорином животу, претварајући је од лекара у образовног радника. До тог тренутка све њене идеје су биле само на папиру, али у овој малој школи је могла да их спроведе у дело. Провела је две године радећи са децом, експериментишући и дорађујући образовни материјал који су осмислили Итар и Сигин (-{Jean Marc Gaspard Itard}- и -{Édouard Séguin}-), француски лекари који су имали велики утицај на Монтесори. Итар и Сигин, његов ученик, били су врло познати у научним круговима по свом изузетном раду са „Дивљим дечаком из Аверона“. Дању је радила, подучавала и посматрала децу, а ноћу правила белешке, уводећи научни, аналитички став у свој рад.
Њен први значајан успех представљали су осморо њених ученика који су се пријавили за државни испит читања и писања. „Назадна“ деца не само да су положила, него су њихове оцене биле изнад просека, што је касније названо „првим чудом Монтесори“.Current Biography (1940). стр. 591.
У љубавној вези која се родила између ње и Ђузепеа Монтесанија, Марија Монтесори је 1898. године родила сина, којем су дали име Марио. Марио је послат на чување извесној породици у околини Рима где га је Марија често посећивала и, иако је прошло више година пре него што је Марио сазнао да му је Марија уопште мајка, између њих се касније развила јака повезаност и заједнички рад, а Марио је наставио мајчин рад и након њене смрти.
Године 1901. Монтесори је напустила Ортофреничку школу и започела самосталан рад у областима образовне филозофије и антропологије. Године 1904. је прихватила положај предавача у Педагошкој школи Универзитета у Риму, на којем је остала до 1908. године. На једном предавању је говорила својим студентима:Maria Montessori, Pedagogical Anthropology, (Њујорк, 1913)
Дечја кућа У време док је предавала на Универзитету у Риму, град Рим се брзо развијао и у грозници грађења нових и нових зграда и сталних варирања потребе и потражње, многе грађевинске фирме су долазиле до банкрота и остављале незавршене зграде за собом, које су се брзо претварале у сквотере. Једну такву зграду, која се налазила у дистрикту Сан Лоренцо, спасила је група богатих банкара који су поделили велике станове на више малих и населили их сиромашним породицама. С обзиром да је већина станара радила током дана ван својих станова, новоградњу су брзо угрожавали дечји несташлуци, због чега су покровитељи пришли Марији Монтесори и понудили јој да се стара о деци да би умањили штету. Монтесори је усхићено прихватила позив да ради са нормалном децом и, рачунајући на материјал који је припремила током рада у Ортофреничкој школи, 6. јануара 1907. године отворила „Дечју кућу“ (). Организована је мала церемонија отварања школе, али је мало ко могао предвидети њен каснији значај. Марија Монтесори, међутим, тврдила је да је већ тада имала посебан осећајE.M Standing, Maria Montessori; Her life and Work, (Plume 1984 p. 38):
У школу је укључила бројне активности и образовне материјале, али је задржавала само оне који су децу заиста заокупљали. Монтесори је схватила да деца која проводе време у окружењу које је осмишљено да подржава њихов природни развој имају моћ да сама себе образују. Касније је тај процес називала само-образовањем (ауто-едукацијом). Године 1914. је писала: „Нисам ја измислила методу образовања, ја сам само дала некој малој деци шансу да живе.“
Ширење система Монтесори мини|лево|250п|Учионица у првој холандској школи „Монтесори“, у Хагу, 1915. године До 1908. године већ је постојало пет „дечјих кућа“ — четири у Риму и једна у Милану. Деца која су похађала наставу у некој од тих школа су брзо напредовала и деца су читала и писала већ са 5 година старости. Вести о Монтесорином новом приступу у раду са децом су се брзо шириле и у току само једне године бројни швајцарски вртићи су се пребацивали на њене методе, те је започело ширење њених учења.
У лето 1909. године одржала је први курс за око 100 студената, а њени записи и белешке су се претворили у књигу под насловом „Научна педагогија“ и под насловом „Дечја кућа“, која је убрзо преведена на преко 20 језика. Године 1946. је поново објављена, овај пут под насловом „Откриће детета“, а под тим насловом је преведена и на српски језик, али са огромним кашњењем — тек 2001. године.Предговор књиге „Упијајући ум“ од Марије Монтесори у издању „Беокњиге“ Београд. Преводилац књиге и аутор предговора је др Жељко Ђурић.
Када је 1912. године умрла њена мајка, у 72. години живота, Марија је довела свог сина Марија да живи с њом. Већ тада њена учења су доживела велику експанзију; друштва „Монтесори“, школе и курсеви су постојали широм света, а Монтесори је много времена проводила путујући и држећи предавања и говоре; највише у САД, Уједињеном Краљевству и Холандији. Напредак је, међутим, великим делом покварен избијањем Првог свјетског рата. Након што се 1917. вратила из САД, пошто се Марио у међувремену оженио својом првом женом Хелен Кристи, Марија се преселила у Шпанију, у Барселону, где је за њу организована „Лабораторија семинара педагогије“ (). Ускоро су јој се придружили њен син и његова жена, а они су ускоро добили два сина, Марија Јуниора и Роланда, и две кћерке, Марилену и Ренилде. Ренилде, њена најмлађа унука, до скора је била на функцији генералног секретара удружења „Монтесори“, које је Марија основала 1929. године да би се наставио њен рад.
Други светски рат Монтесори је желела да оснује трајно средиште развоја своје методе учења, али много тога је спречено појавом фашизма у Европи. До 1933. године све њене школе у Њемачкој су затворене и њен портрет је горио на гомили спаљених књига у Берлину. Исте године, након што је одбила да сарађује са Мусолинијем и програм својих школа у Италији обликује по моделу покрета фашистичке омладине, и оне су све затворене. Избијање грађанског рата у Шпанији је навело Монтесори и њену породицу да из Барселоне пребегну у Лондон, у лето 1936. године. Одатле су пребегли у Холандију и ту остали у кући Аде Пирсон, кћерке холандског банкара. Марио, који се до тада био увелико отуђио од своје прве жене, касније се оженио Адом.
Године 1939. Индијско теозофско друштво је послало позивницу Марији Монтесори да дођу у Индију. Пристали су и отпутовали тамо, где су намеравали да одрже тромесечни семинар и предавања у Мадрасу. Међутим, по избијању рата, као италијански држављани, Марио и Марија су ухапшени, Марио је послат на присилни рад, а Марија је стављена у кућни притвор. Провела је лето у Кодаиканалу, а мисли су јој биле испуњене размишљањима о повезаности свих ствари у природи, што је касније изродило идеју која ју је држала до краја живота, познату под називом „космичко образовање“, које је представљало нови приступ у образовању деце између 6 и 12 година старости. Ту у Индији, Монтесори је касније упознала Махатму Гандија, Нехруа и Тагору. На свој седамдесети рођендан, Марија је упутила званични захтев индијској влади да јој се син ослободи, што је и учињено. Марија и Марио су касније обучавали преко хиљаду индијских наставника.
Крај живота мини|десно|250п|Гроб Марије Монтесори у Нордвику, у Холандији