Ориноко гуска () је скоро угрожени таксон из реда Anseriformes, из племена Tadornini потпородице Anserinae. Налази се у свим копненим земљама Јужне Америке осим у Чилеу, Француској Гвајани, Суринаму и Уругвају.

Таксономија Ориноко гуску је формално описао немачки биолог Јохан Баптист фон Шпикс 1825. године у „Avium species novae, quas in itinere per Brasiliam annis MDCCCXVII-MDCCCXX (etc.) 2, p.84 pl.108“.

Oressochen потиче од грчких речи „ορεος“ „oreos“ „планина“ и „χην“ „khēn“ „гуска“. Специфични епитет jubatus потиче од латинске речи „iubatus“ „гриваст“.

Таксономија ориноко гуске је неутврђена. Међународни орнитолошки комитет (IOC) и Приручник птица света (HBW) организације BirdLife International сврставају је саму у род Neochen. Међутим, на основу молекуларно филогенетске студије објављене 2014. године, Јужноамерички комитет за класификацију Америчког орнитолошког друштва и таксономија Клементса сврставају је заједно са врстом андска гуска (Oressochen melanopterus) у васкрснути род Oressochen. IOC и HBW сврставају врсту андска гуска у род Chloephaga.Clements, J. F., T. S. Schulenberg, M. J. Iliff, S. M. Billerman, T. A. Fredericks, J. A. Gerbracht, D. Lepage, B. L. Sullivan, and C. L. Wood. 2021. The eBird/Clements checklist of Birds of the World: v2021. Downloaded from https://www.birds.cornell.edu/clementschecklist/download/ Retrieved August 25, 2021Remsen, J. V., Jr., J. I. Areta, E. Bonaccorso, S. Claramunt, A. Jaramillo, D. F. Lane, J. F. Pacheco, M. B. Robbins, F. G. Stiles, and K. J. Zimmer. Version 24 July 2022. A classification of the bird species of South America. American Ornithological Society. https://www.museum.lsu.edu/~Remsen/SACCBaseline.htm retrieved July 24, 2022

Два фосилна сродника су описана на плеистоценским налазиштима у Јужној Америци, Neochen pugil и Neochen debilis.

Ориноко гуска је монотипски таксон.

Опис Ориноко гуска је од 61-76 цм дужине. Мужјаци теже око 1,8 кг док женке теже око 1,3 кг. Одрасли мужјаци имају прљаво белу главу, врат и груди са благим жућкастим пругама на потиљку и жућкастим шкољкастим избочинама на грудима. Њихов плашт је сив са белим шкољкастим избочинама. Имају наранџасту траку преко горњег дела плашта и на странама груди и бокова и полумесец тамносмеђе боје иза бокова. Њихови подрепна пера су бела, њихова крила су црна са широким белим спекулумом. Такође, њихов кљун има црни горњи део и углавном црвену мандибулу, а ноге и стопала су им јарко лосос црвене боје. Одрасле женке имају сличан изглед као и мужјаци, али имају сиви прамен на темену и потиљку, мање наранџасте боје на боковима и тамније шкољкасте избочине са стране стомака. Њихове ноге и стопала су више тамно наранџасте него јарко црвене боје.

Распрострањеност и станиште Ориноко гуска се налази од јужне Венецуеле преко Колумбије, источног Еквадора, источног Перуа и Боливије до далеког севера Аргентине и у широком појасу преко централног Бразила. Изолована популација се протеже северном границом између Бразила и Гвајане. Иако мапа подручја IUCN- а укључује Француску Гвајану, Суринам и Парагвај, Јужноамерички комитет за класификацију Америчког орнитолошког друштва нема записе у прве две земље и бележи је само као лутајућу врсту у Парагвају.

Ориноко гуска насељава влажну савану и рубове великих слатководних мочвара током кишне и сушне сезоне, а налази се и на речним плажама и мртвајама у сливу Амазона.

Гнежђење Сезона гнежђења орнико гусака варира географски и у зависности од обрасаца падавина. Популације испод Екватора гнезде се између априла и новембра, углавном у сушној сезони. У Венецуели већина се гнезди током влажне сезоне од јула до августа, мада се неке гнезде и у другим временима. Ориноко гуске се гнезде и у природним и у вештачким шупљинама. Користе шупљине у дрвећу настале природним узроцима, као што су губитак грана или труљење, а не оне које су створиле друге врсте које се гнезде у шупљинама, и могу се такмичити са совама и папагајима за шупљине. Постоје неки извештаји о гнежђењу на земљи у густој трави, али та стратегија изгледа ретка.

Ориноко гуске су понекад паразити у леглу, при чему женка полаже јаја у гнездо друге ориноко гуске. У једној студији, гнезда без паразита имала су просечну величину гнезда од седам јаја, док су она са паразитима имала просечну величину од око 19. Успех гнезда био је већи у гнездима са паразитима.

Ориноко гуске формирају јаке парске везе током целе године и интензивно су територијалне током сезоне гнежђења. Мужјаци чувају женке током периода инкубације.

Миграција Оринокo гуска је током целе године становник Љаноса у Венецуели и могуће Колумбији. Део боливијске популације такође није миграторан. Међутим, неке напуштају Љанос де Моксос да би се гнездиле 700 км далеко у Националном парку Ману, у Перуу, а друге птице се селе скоро 1.000 км дуж реке Журуа у западном Бразилу. Миграциони обрасци других популација нису познати.

Миграција ориноко гусака може ширити болести. Toxoplasma gondii и Neospora caninum су апикомплексни паразити који инфицирају разне животиње и изазивају тешке болести. Они успевају на пољима где ориноко гуске траже храну током заустављања у периоду миграције. Када се птице заразе, могу пренети паразите на друге птице или људе. Месо ориноко гусака једу људи у Боливији и Бразилу, што потенцијално може довести до инфекције људи.

Исхрана Ориноко гуска је биљојед и храни се углавном лишћем и семенкама, посебно травама. Такође се храни воденим алгама у стајаћој води дуж река и мртваја. Углавном се храни током дана на отвореним површинама близу воде, мада се храни и ноћу. Јединке се крећу између места за храњење и одмор у зору и сумрак.

Оглашавање Ориноко гуска је веома гласна. Током сезоне гнежђења мужјаци испуштају високе звиждуке и грлене звуке, а женке гласно кикотање. Мужјаци такође испуштају продорно звиждукање „зри“ и низ шупљих, пискавих звиждукања, а женке ниско грлено трубљење „гу'рамп, гур'рамп, гур'рамп“. Оба пола испуштају препознатљиво назално трубење „а“. Младунци испуштају тихо пиштање попут пилета.

Статус Међународна унија за заштиту природе (IUCN) је проценила ориноко гуску као скоро угрожени таксон од 2004-2025 године. Од 2025. године ориноко гуска је процењена као најмање угрожени таксон. Има велики ареал, али се њена процењена популација од 10.000 до 25.000 одраслих јединки и смањује се спором до умереном брзином. Главни узрок пада броја популације изгледа да је лов, јер су популације на заштићеним подручјима где се не лови стабилне. Текућа конверзија станишта у гајење пиринча је још једна претња. Напори за очување требало би да се усмере на речне обале, пешчане плаже дуж главних речних канала и миграционе руте.

Референце

Спољашње везе

Ориноко гуска Oressochen jubatus eBird Ориноко гуска Oressochen jubatus Birds of the World Ориноко гуска Oressochen jubatus The Internet Bird Collection + The Macaulay Library Ориноко гуска Oressochen jubatus Avibase Ориноко гуска Oressochen jubatus The IUCN Red list Ориноко гуска Oressochen jubatus The BirdLife DataZone Ориноко гуска Oressochen jubatus All about birds Ориноко гуска Oressochen jubatus Oiseaux Ориноко гуска Oressochen jubatus Flickr Ориноко гуска Oressochen jubatus Xeno-canto

Категорија:Пловуше Категорија:Пловке Категорија:Гуске Категорија:Утве Категорија:Oressochen Категорија:Таксони које је описао Јохан Баптист фон Шпикс Категорија:Птице описане 1825. године Категорија:Птице Јужне Америке