мини|upright=1.5|Римски мозаик из Дуге у Тунису (2. век н. е.): два роба носе винске врчеве обучена у типичну одећу робова и с огрлицом на којој је амајлија против урока; дечак роб с леве стране носи воду и пешкире, а онај с десне стране носи грану и корпу с цвећем.Опис у .
Ропство у античком Риму играло је важну улогу у друштву и привреди старог Рима. Осим што су се бавили мануалним радом, робови су обављали и многа задужења у домаћинству, а често су радили и на пословима који су захтевали високе квалификације и вештине. Учитељи, рачуновође и лекари често су били робови, а међу њима је било врло много грчких робова. Неквалификовани робови или они који су по казни осуђени на ропство радили су на сеоским имањима, у рудницима и млиновима. Њихови услови живота били су врло тешки и живот тих робова није био дугог века.
Према римском праву, робови су сматрани имовином и нису били правни субјекти. За разлику од римских грађана, робови су могли бити телесно кажњавани, сексуално експлоатисани (проститутке су често биле робиње), мучени и погубљени без судске одлуке. На суду се сведочење роба прихватало само ако је било дато под мучењем, што је било темељено на уверењу да ће робови, будући да су упућени у послове својих господара, бити превише одани да би без присиле изнели нешто што би њиховим господарима могло штетити. Међутим, временом је робовима давана све већа правна заштита, укључујући право да се жале на поступке својих господара. Став према робовима променио се делимично и зато што је међу образованом римском елитом велики утицај стекло стоичко учење, чији су егалитаристички погледи на човечанство укључивали и робове.
Један од најважнијих извора робова била су римска освајања у доба републике. Поробљавање непријатељских војника довело је до масовних оружаних устанака робова, од којих је последњи повео Спартак. Током „римског мира” (pax Romana) у време раног римског царства (1–2. век н. е.) држава је пре свега настојала очувати стабилност, па је у недостатку нових територијалних освајања овај извор робова пресушио. Да би се сачувала постојећа робовска радна снага, доношени су законски прописи којима се настојало ограничити пуштање робова на слободу. Одбегли робови били су гоњени и враћени својим власницима, често уз награду.
Порекло робова Грчки историограф Дионисије Халикарнашанин из 1. века п. н. е. каже да је у Риму ропство настало у доба легендарног оснивача Ромула, који је оцима породице дозволио да властиту децу продају у ропство, као и да се ропство затим ширило како се ширила и римска држава. Робовласништво је међу римским грађанима било најраспрострањеније у раздобљу од другог пунског рата (218–201. п. н. е.) до 4. века нове ере. Грчки географ Страбон из 1. века нове ере пише о томе како је пропаст моћног Селеукидског царства (100–63. п. н. е.) довела до великог замаха трговине робљем.Страбон, Географија, XIV, 5, 2.
Закони дванаест таблица из 5. века п. н. е. дотичу се и ропства, што указује да је та институција већ тада постојала барем неко време. Правник Улпијан (2. век н. е.) у својој подели права на три дела смешта ропство у оквир међународног права (ius gentium), које је заједничко свим народима (gentes). Закон народа није било ни природно право, које је постојало у природи и важило како за људе тако и за животиње, нити је спадало у грађанско право, које је чинио корпус закона који су важили за један одређени народ. По природном закону, сва се људска бића рађају слободна (liberi), али ропство се сматрало установом која постоји у свим народима, који онда то подручје могу регулисати својим посебним законима. У античком рату победник је, према ius gentium, имао право поробити поражено становништво; међутим, ако је мировни споразум постигнут дипломатским преговорима или формалном предајом, побеђени људи би, према обичајима, углавном били поштеђени. Међународно право (ius gentium) није било кодификовано, па је његова фактичка снага зависила од „разумног поштовања стандарда међународног понашања”.
Ропство и рат мини|Рељеф из Смирне (данашњег Измира у Турској) с представом римског војника који води оковане заробљенике. Многи робови на римско су тржиште робљем доспели путем рата. Заробљеници су довођени или као ратни плен или су продавани трговцима робљем, а антички извори наводе бројке од неколико стотина до неколико хиљада таквих робова заробљених у „сваком” рату. Ти ратови укључивали су сва освајања нових територија, почев од доба краљевства, преко самнитских и савезничких ратова, па све до царског раздобља. Заробљеници који су лишени слободе након три устанка робова (135–132, 104–100. и 73–71. п. н. е.) такође су увећали број робова у Риму. Ратови су у доба републике представљали главни извор робова, али су и током читавог царског раздобља наставили да доносе нове робове.
Гусарство је у трговини робљем увек представљало један од важних извора робова, а тако је било и у старом Риму. Гусарство је нарочито цветало у Киликији, где су пирати некажњено дејствовали из неколико јаких упоришта. Помпеј је био заслужан за искорењивање гусарства у Средоземљу 67. п. н. е.Плутарх, Помпејев живот, 24, 8. Премда је Помпеј сузбио масовно гусарење и оно током царства углавном било држано под контролом, оно је ипак у одређеној мерио опстало, па је и даље представљало један од извора робова. Августин се у 5. веку н. е. тужи на замах који су киднаповања достигла у северној Африци:
У провинцији Африци има толико много оних који се обично зову поробљивачима, да они готово целу провинцију чисте од људи одводећи их преко мора и продају их, а ради се скоро сасвим о слободним људима. Јер за веома мали број тих људи установи се да су их продали родитељи, а ни они се не продају уз уговор с важењем на период од 25 година, како предвиђа римски закон, него се заправо продају као прави робови и продају се као робови преко мора. Трговци робљем врло ретко купују истинске робове од њихових господара. Штавише, због ове гомиле поробљивача читаве банде разбојника и отимача ван сваке контроле облаче се као војници или дивљаци и без страха устремљују се уз урлике на нека слабо насељена сеоска подручја и на силу одвлаче људе које потом продају трговцима робљем.Августин, Писма, 10.
Трговина и привреда Током периода освајања римска привреда прошла је кроз значајну трансформацију под утицајем увећања богатства међу елитом и великом повећања броја робова. Премда се привреда ослањала на робовску радну снагу, у историји је ипак било цивилизација које су више од Рима зависиле од робовласништва. Међу Спартанцима, на пример, робовска класа хелота по броју је надмашивала слободне становнике у односу седам према један, каже Херодот.Херодот, Историја, IX, 10.
Острво Делос у источном Средоземљу претворено је 166. п. н. е. у слободну луку и постало једно од главних тржница робље. Мноштво робова које би доспело у Италију куповали су имућни земљопоседници којима су требали робови за рад на пољима. Историчар Кит Хопкинс приметио је да су управо инвестирање у земљиште и пољопривредна производња произвели велико богатство у Италији, те је сматрао да се последице римских освајања и потоњег пораста богатства и увоза огромног броја робова у Италију могу поредити с раширеним и брзим иновацијама у технологији.
Цар Август увео је порез од 2 посто на продају робова, што је, према проценама, доносило годишњи приход од око 5 милиона сестерција; тај износ указује на неких 250.000 продаја. До 43. г. н. е. тај је порез повећан на 4 посто. Чини се да је тржиште робљем постојало у готово сваком граду царства, но ван града Рима један од најважнијих центара био је Ефес.
мини|лево|Рељеф на саркофагу Валерија Петронијана из 4. века н. е., с представом његовог роба који држи плоче за писање.
Демографија Постоје различите статистичке процене о бројности робова у римској држави. Процене о постотку робова међу италским становништвом крећу се од 30 до 40 посто у 1. веку п. н. е., па се процењује да је до краја 1. века п. н. е. у Италији било између два и три милиона робова, тј. између 35 и 40 посто укупног становништва. процењује да је у 1. веку п. н. е. било између 1 и 1,5 милиона робова. примећује да је тешко проценити број робова и стопу снабдевања неопходну да се тај број одржава и повећава. Процењује се да је у целој римској држави било нешто испод пет милиона робова, тј. између 10 и 15 посто укупног становништва процењује да су у доба раног царства у целој држави робови у просеку чинили око 15 посто укупног броја становништва, али да их је у појединим деловима царства било „далеко мање”. Око 49 посто робова припадало је друштвеној елити, која је чинила мање од 1,5 посто становништва царства. Приближно половина свих робова радила је на селу, а остали у мањим и већим градовима.Није познат ниједан попис робовског становништва из римског раздобља; у доба царства пријављивање мањег броја робова мушког пола од оног који се стварно поседовао могло је смањити износ пореза који се везивао за власништво над робовима; в. .
Ропство у старом Риму није било повезано с питањем расе., где се примећује да „ропство у Риму није било засновано на раси” и да је представљало „један флуидни систем”. Робови су довлачени из целе Европе и медитеранског света, па је међу њима било Келта, Германа, Трачана, Грка, Картагињана, те мања група Етиопљана у римском Египту. Од 1. века п. н. е. обичаји више нису дозвољавали поробљавање римских грађана и Италика који живе у Цисалпијској Галији, но пре тога многи Италици из јужне и средње Италије претварани су у робове након пораза које су њихови народи претрпели током римског освајања Италије. Велики број робова у Италији до тог је доба био италског порекла.
Продаја робова Нове робове набављали су углавном трговци на велико који су пратили римску војску на походимима. Робови који су били деца коштали су мање него одрасли, премда има и извора који кажу да су били скупљи. Јулије Цезар једном је приликом целокупно становништво једне галске области, укупно 53.000 људи, продао трговцима робљем који су се налазили на лицу места.Цезар, Галски рат, II, 32, 7. Робови су продавани и на јавним аукцијама, понекад и у продавницама, а посебно вредни робови могли су бити предмет приватних купопродајних аранжмана. Трговину робова надгледали су квестори.
Понекад су робови били изложени на постољима која су се окретала, а на плочи пред њим налазили су се подаци о његовом пореклу, здрављу, карактеру, интелигенцији, образовању и сл. Цене су варирале у зависности од старосне доби и квалитета, при чему су највреднији робови достизали вртоглаве цене. Пошто су Римљани желели знати шта тачно купују, робови су на продају излагани наги. Трговац је морао примити продатог роба натраг у року од шест месеци ако је роб имао недостатке на које није било указано приликом продаје, односно морао је купцу надокнадити штету. Робови који су на аукцији продавани без гаранције носили су на глави капу.
Дужничко ропство У доба ране Римске републике постојало је дужничко ропство, које се означавало термином nexum. У римском правном систему то је био облик манципације (mancipatio). Премда су детаљи тог уговорног односа варирали, у начелу је слободан човек нудио да ће, као гаранција за зајам, служити као везани роб (nexus). Успут је могао понудити и свог сина. Премда је такав роб такође могао очекивати да ће трпети понижење и одређени степен злостављања, као законити грађанин требало је да буде поштеђен телесне казне. Nexum је укинут 326. п. н. е. законом Папирија и Петелија, који је донет делимично и зато да би се заштитио физички интегритет грађана који су пали у дужничко ропство.