Народно православље (; ; ) јесте народна религија и синкретички елементи присутни у православним заједницама. Оно представља подгрупу народног хришћанства, слично народном католичанству. Сељаци су у ове праксе уградили многа прехришћанска (паганска) веровања и обичаје, укључујући усклађивање црквених празника са пољопривредним циклусом.
мини|десно|упврајт=1.2|Део руске иконе из 15. века Чудо Флора и Лавра, Власија и Спиридона (Свети Власије који благосиља четири краве)
Народно православље се развило из специфичног тумачења ритуала, светих текстова и ликова из Библије. У оквиру народног православља, религијски синкретизам коегзистира са хришћанском доктрином и елементима прехришћанских паганских веровања. Према историчару и етнологу Сергеју Анатолијевичу Штиркову, граница између канонског и народног православља није јасна нити константна; њу повлаче црквене институције као што је Руска православна црква, које народно православље често дефинишу као сујеверје или паганство.Shtyrkov, S. А. . Dreams of the Virgin Mary: Studies in the Anthropology of Religion. Edited by J. V. Kormina, Alexander Alexandrovich Panchenko, S. A. Shtyrkov. Saint Petersburg
Двојеверје Појам на руском језику двојеверје („двојака вера”, ) појавио се током средњег века, а коришћен је у проповедима усмереним против хришћана који су наставили да обожавају паганска божанства. Двојеверје се односи на сукоб између два религијска система: паганства и хришћанства. Са друге стране, појам религијског синкретизма подразумева скуп већ блендираних, спојених веровања.
Феномен „двојеверја” потекао је из хришћанске цркве. У раном хришћанству, црква је оштро осуђивала неканонске верске праксе. У Источном римском царству током 4. века, Астерије Амасијски (око 350—410) противио се слављењу календа у својим проповедима. Василије Велики (око 350—410) осуђивао је своје хришћанске савременике због практиковања комеморација на гробовима, које су попримиле карактеристике паганског фестивала Луперкалија. У Западном римском царству, црквени оци су такође осуђивали поједине хришћане због практиковања остатака паганских обичаја.
Елементи двојеверја присутни су у већини хришћанских култура. Један пример јесу Задушнице и Ноћ вештица. Ноћ вештица је древни келтски пагански празник посвећен прецима, који по времену одржавања и мотивима корелира са хришћанским празником Свих светих. Одређени број хришћанских култура слави Карневал (покладе) пре Великог поста, који чува изразите прехришћанске обичаје, комбинујући паганске и хришћанске елементе.
У Русији се овај концепт развио кроз црквено супротстављање паганству. Према средњовековном спису Слово неког христољупца и ревнитеља праве вере:
Према филологу Виктору Живову, синкретизам паганских и хришћанских културних елемената типичан је за све европске културе; двојеверје није појава јединствена за руску духовност. Пише да су се већ у средњем веку европски народи у потпуности идентификовали као хришћани.. Investigations in the History and Prehistory of Russian Culture. M.: Languages of Slavic Culture
Америчка истраживачица Ив Левин верује да значајан део средњовековног руског народног православља има чисто хришћанско порекло. Левинова наводи пример Свете Параскеве Иконијске, која се у народној религији неретко сматрала хришћанском заменом за богињу Мокош, истичући да се ради о каснијој реинтерпретацији модела хришћанске агиографије, а не непосредном преживљавању паганског култа.
Етнограф (1948—2021) пише: „Од деветнаестог века потпуно смо уверени да вреди скинути паганске обреде наметнуте, у танком слоју, преко хришћанских боја, како би се откриле карактеристике древних паганских веровања.”Strakhov, A. B. Night before Christmas: folk Christianity and Christmas rituals in the West and among the Slavs. — Cambridge: Cambridge-Mass., 2003. Страхов се не слаже; према његовој монографији, Бадње вече: „Испод ’паганског’ изгледа обреда или веровања, често се крије потпуно хришћанска основа.”
Фолклориста (рођ. 1971) пише:
Према историчару Владимиру Петрухину (рођ. 1950), у средњовековној Русији није постојао пагански светоназор одвојен од хришћанског; обични људи су себе доживљавали као хришћане. Обичаји који су се класично сматрали остацима паганства често су имали чисто апокрифно или секуларно европско порекло тог времена.Petrukhin, Vladimir Yakovlevich. , vol. 1 (Ancient Rus). Moscow: Languages of Russian Culture
Фолклориста Никита Толстој (1923—1996), указујући на примитивну природу појма двојеверја, предложио је супституцију у облику термина тројеверје („тројака вера”). Трећа компонента средњовековног погледа на свет била је народна, „неканонска” култура Византије и Балкана, која је стигла упоредо са црквеним хришћанством у облику скомороха, јуродивих и обредних коледа. Концепт „тројеверја” су такође применили (рођ. 1961) и Ана А. Забијако на мешавину руских народних веровања са елементима других култура (нпр. кинеске народне религије на пограничним територијама). </details>
Словенске традиције
Настанак Ширење хришћанског учења у Русији (нарочито у раном периоду) утицало је на митопоетски светоназор народа, при чему је народно православље постало део шире националне културе. Велики број словенских прехришћанских веровања отпочео је дуготрајан процес симбиозе са званичном религијом. Николај Семјонович Гордијенко, пратећи Бориса Рибакова, веровао је да је у Русији постојала „дуга, вековна коегзистенција византијског хришћанства са словенским паганством: најпре као паралелно функционални одвојени системи веровања, а затим — све до данас — као две компоненте јединственог хришћанског верско-обредног комплекса.” Он примећује да је званична црква превазишла опозицију кроз акомодацију: „Византијско хришћанство није у потпуности елиминисало словенско паганство, већ га је асимилирало увођењем ових празника и пракси у сопствени систем.” Неканонски слојеви балканског фолклора, такође унети преко покрштавања, имали су значајну улогу.
Само по себи, народно православље је динамичан облик у коме се спајају архетипске митопоетске константе и православни канони. Према историчару Владимиру Петрухину:
Још један поборник концепта већег утицаја паганског слоја, Игор Фројанов, истакао је доминантно прехришћански карактер друштва, нарочито у руралним пределима до 14. и 15. века. Фројанов се притом позивао на војничке ритуале, традицију гозби пред кнезом и сличне индиректне доказе. Насупрот томе, Ив Левин уочава да се у стотинама дешифрованих брезових повеља помени русалија јављају искључиво као календарске одреднице, те да оптужбе за вештичарење (које није истоветно паганству) заузимају незнатан удео. Хришћански идентитет је у руралним срединама постао потпуно доминантан до краја 14. века.
Света Тројица мини|Икона „Света Тројица триипостасна” (мешовито-хипостасна), Тобољск, 1729.
Мешовито-хипостасне иконе Свете Тројице (где су три лица приказана са заједничким телом или спојеним главама) преузете су из утицаја западноевропске католичке уметности.Sofronova M. N. Formation and development of painting in Western Siberia from the 17th century to the beginning of the 19th century . Dissertation in Art History. Barnaul, 2004. У Русији су ове иконе касније званично забрањене јер су биле у супротности са догматским канонима, али су опасно заживеле у народној струји верника.Antonov D. I., Mayzuls M. R. Демоны и грешники в древнерусской иконографии : Семиотика образа ]. М. : Indrik, 2011. Распрострањеност хришћанства захтевала је да „још у раним фазама масе у минималној мери овладају обредним и догматским основама нове религије.”
Међутим, апстрактна теолошка питања о суштини Свете Тројице често су збуњивала рурално становништво. Размишљања о Тројици била су поједностављена на доживљај три одвојене личности: Са Богом Оцем сељаци су повезивали покровитељски однос родитеља према људима, пре него личну догматску карактеристику првог лица Свете Тројице. Бог Син је замишљан као конкретна особа, Исус Христ спаситељ, а не вечнорођена Реч. Посебно је апстрактна и нејасна била представа о Светом Духу.
Црквени аутор Алексеј Попов у својим истраживањима о народном поимању Тројице закључио је:
Теолошка категорија Тројице нашла је своју специфичну реинтерпретацију на нивоу свакодневног митотворства. Овај феномен је у науци повезан са поклапањем празника Духова (Свете Тројице) и словенског пољопривредног празника Тројичке недеље (Зелене недеље). Асоцијативан карактер народног мишљења довео је до идентификације Свете Тројице са самом Богородицом. У усменој поезији Сибира и руског Севера забележене су песме са почетком „Благослови, Тројице-Мајко Божја...”, певане све до краја 19. века. Александар Веселовски је писао: „Тако је изграђен потпуно нови свет машталачких слика у коме је хришћанство понудило само материјал и имена, док су садржај и логика градње остали прехришћански.”Veselovsky A. Ya. Slavic legends about Solomon and Kitovras. Sobr. op. — Pg., 1921. - T. 8.
веза=https://ru.wikipedia.org/wiki/%D0%A4%D0%B0%D0%B9%D0%BB:%D0%A1%D0%B2%D1%8F%D1%82%D0%B0%D1%8F_%D0%9F%D0%B0%D1%80%D0%B0%D1%81%D0%BA%D0%B5%D0%B2%D0%B0-%D0%9F%D1%8F%D1%82%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B0.jpg|мини|Света Параскева Петка у цркви у граду Галич. Ретроспективна фотографија са почетка 20. века
Сељачки утицаји Специфично преплитање сујеверја са црквеним учењем објашњава се тиме што је народ привлачила чисто обредна, естетска страна хришћанства, а не сложена догматика. Архиепископ Макарије Булгаков у својој Историји Руске цркве наводи да су многи хришћани у дубини душе остајали пагани: „Обављали су празнике свете цркве, али су у исто време задржавали предачке обичаје и веровања.” Неки су народни култови временом интегрисани од стране званичне цркве. Под утицајем народног поштовања Свете Богородице, у Русији се већ у 12. веку догодио прелазак са обожавања Христа Сведржитеља (Пантократора) као страшног и удаљеног судије, ка приснијем култу Христа Спаситеља и Богородице Милосрдне.
мини|део иконе „Чудо Светог Теодора Амасијског” (Теодор Тирон). Крај 16. — почетак 17. века
Народно православље је, дакле, дефинисано као посебна „сељачка редакција” хришћанства. Још у 19. веку бележено је да се хришћански празници прослављају кроз различите ритуале („кудес”) који су званично осуђивани. У часопису Мисионарски преглед из 1902. године стоји:
Ипак, поједини истраживачи сматрају да народно православље не треба посматрати као механички збир паганства и хришћанства, већ као кохерентан систем — „народни монотеизам”, који је био итекако флуидан и функционалан у животима сељака.
Етнографија мини|Спаљивање лутке Маране током празника Масленица у Белгородској области
У деветнаестом веку на просторима Украјине и Русије документована је „темељна синтеза паганских и хришћанских елемената” у виду народног двојеверја. Научница Татјана Бернштам истиче да се термин двојеверје и данас користи како би се описао концепт лаког „свлачења” танког хришћанског прекривача и проналаска паганске основе. Након распада СССР-а, дошло је до нових расправа. Писац А. Е. Мусин тврди да је православље на неки начин у потпуности синкретичка религија која се прилагодила домородачком становништву. Насупрот томе, концепт „многоверја” предлаже постојање више различитих нивоа културе који се међусобно преплићу у зависности од сталежа верника.
Према Линди Иваниц, народни календар је био усмерен ка плодности, због чега су обреди везани за концепт смрти и васкрснућа били централни. Фигуре попут Рода и Рожаница су се кроз средњовековне изворе изједначавале са египатским Озирисом ради лакшег објашњења природне снаге. Веома се снажно одржао култ „Мајке Влажне Земље” (рус. Мать Сыра Земля). Сељаци су се каткад исповедали самој земљи у кући или на пољима у одсуству свештеника. До 20. века је у Владимирској области забележен обичај тражења опроштаја од земље пред смрт. Кутл Богородице се често сматра директним трансфером поштовања Велике мајке богиње у хришћански контекст.