Афричка историографија је грана историографије која се бави проучавањем теорија, метода, извора и тумачења које научници користе за изградњу историја Африке. Већина афричких друштава је бележила своју историју путем усмене традиције, што је довело до недостатка писаних записа о догађајима пре европске колонизације. Афричка историографија се стога прилагодила савременим методама историографског проучавања, коришћењу усмених извора и укључивању доказа изведених из различитих помоћних дисциплина, што је разликује од других континенталних области историографије због своје мултидисциплинарне природе.

Усмени историчари су користили различите изворе из својих заједница у обликовању друштвено-консолидованих историја које су се потом преносиле кроз генерације, при чему су традиције служиле као савремени документи порука из прошлости. Рана писана историја о Африци углавном су писали странци, сваки са својим предрасудама. Колонијална историографија је била евроцентрична и пропагирала расистичке теорије попут хамитске хипотезе. Афричка историографија се организовала средином 20. века и у почетку је подразумевала побијање колонијалних наратива. Националистичке историје су настојале да створе патриотизам и одрже мултиетничке националне државе, а афричка историографија је видела померање ка коришћењу усмених извора у мултидисциплинарном приступу уз археологију и историјску лингвистику. Након растућег песимизма о судбини континента, марксистичка мисао је постала популарна и допринела критичнијем проучавању колонијализма. Од 1981. УНЕСКО почиње са објављивањем серије „Општа историја Африке“, коју су уређивали стручњаци из целог континента. Осамдесетих година универзитети су се борили усред економских и политичких криза, што је довело до миграције многих научника (углавном у Сједињене Државе), а дисциплина остаје критично потфинансирана. Историчари Африке у 21. веку више се фокусирају на савремену историју него на претколонијалну историју и мање су идеолошки од својих претходника, пошто је дисциплина попримила плуралистичкији облик.

Појам Африке Постоји огромна еколошка, културна, језичка и религијска разноликост у Африци. Валонтен Мудимбе примећује да су идеју Африке први створили и користили не-Африканци, посебно Европљани. Концепт су присвојили дијаспорични Африканци током аболиционистичких покрета у 19. веку, када су интелектуалци тражили „афричку домовину“, пошто им је уклањање са континента омогућило да га сагледају као целину. То је засадило корене пан-африканистичке мисли, мада је за већину заједничко искуство колонијалне владавине и отпора према њој подстакло обједињен афрички идентитет.

Историја

Традиционална усмена и рана писана историја У Африци су историографију традиционално обављали усмени историчари, који могу бити од професионалних специјалиста, као што су гроити западне Африке, до аматерских генералиста, попут bulaam („људи памћења“) код народа Куба. У складу са афричком космологијом, афричка историјска свест посматрала је историјске промене и континуитет, ред и сврху у оквирима човека и његове околине, богова и предака. У афричким друштвима историјски процес је углавном заједнички, са сведочењима очевидаца, гласинама, сећањима и повремено визијама, сновима и халуцинацијама, утканим у наративне усмене традиције које се изводе, понекад уз музику, и преносе кроз генерације. У усменој традицији, време је понекад митско и друштвено, а преци су се сматрали историјским актерима. Митови о пореклу служе вишеструким сврхама, помажући да се дефинише идентитет групе и склопе социо-културни савези, и представљају ослонац на коме почива религијска идеологија групе. Традиције се могу бележити у облику епова (који користе формални говор), наратива (разговорни говор) и поезије (која тежи да буде формулативна и памти се реч по реч). Оне нуде друштвено-консолидовану историју и често укључују порекло институција, уграђујући политички ауторитет. У бездржавним друштвима преовладавале су клановске историје.

Неки афрички системи писања су развијени или прилагођени у старој и новијој историји. Једно од најзначајнијих старих писама су били хијероглифи старог Египта, за које је потврђено да су коришћени за историјске записе од око 1580. п. н. е. Након открића камена из Розете 1799. године, историчари су успели да дешифрују хијероглифе и приступе новом пољу историје старог Египта, међутим овај посао су обављали претежно европски историчари. Неки стари спољни извори укључују Периплус Еритрејског мора (око 230. н.е.) и Птолемејеву Географију (око 140. н.е.). У Абисинији, током аксумског периода (око 100. – око 960. н.е.) историје су уписиване на геезу на стелама, престолима и обелисцима, и извештавале о владавини владара, бележећи разне историјске догађаје као што су војни походи, дипломатске мисије и акти филантропије. Од 13. века преовладавале су писане царске хронике, попут Хронике ратова Амда Сиона (14. век). Након ширења ислама, постоји и обиље писаних записа на арапском писму исламских учењака као што су ал-Масуди, ал-Идриси, Лав Африканац, ал-Бакри, Ибн Батута и Ибн Фурту. Они укључују опсервације локалних друштава и понекад су користили усмене изворе, оличене пристрасношћу према муслиманским владарима док су омаложавали невернике. До 2005. године, извори на турском језику остали су углавном неискоришћени јер нико није систематски истраживао истанбулске архиве, а исто важи и за северноафричке националне архиве. У западној Африци и на свахили обали Африканци су користили арапско писмо или су га прилагођавали у аџами писмо за своје језике, а дела су писана на аканском, фулском, јорупском, хауса и свахилију. Неки су били хронике које су дословно бележиле усмену традицију, попут Килва хронике (16. век), Тимбукту хроника (17. век), Китаб Гоња (18. век), Фунг хронике (рани 19. век) и Кано хронике (око 1880-те).

Европски писани записи о приобалним областима умножавали су се током њиховог истраживања Африке од 15. века. Обично су имали снажне предрасуде и хришћанске пристрасности, и приказивали су егзотичну слику Африке, примитивну и често у рату са самом собом. Већина записа из 16. века писана је на португалском, које су Португалци строго цензурисали како би заштитили свој монопол на афричку трговину од конкурената, а већина их је уништена у лисабонском земљотресу 1755. Записи из 17, 18. и 19. века писани су углавном на енглеском, француском, холандском, а касније и немачком. Аутори су имали за циљ да промовишу трговину, па су укључивали информације о трговинским добрима, рутама, тржиштима, контроли трговине, изворима снабдевања и производним техникама итд. (важно за економску историју). Неки историјски радови укључују Historia aethiopica (1681) Јоба Лудолфа, Historia de Angola (1782) Силва Корее и History of Dahomy (1793) Арчибалда Далзела. Постоје и извори европских хришћанских мисионара (посебно у 19. веку). Међутим, извештавање о афричким традиционалним религијама било је лоше, а аутори су често настојали да 'изложе' уочене 'грешке' и 'варваризме'. Мањина аутора научила је афричке језике и направила смислене записе важне за социјалну историју. Усред просветитељства у 18. веку, европски ставови према другим културама почели су да се мењају. Хегелове сада злогласне изјаве у његовим Предавањима о филозофији светске историје (1837) обухватиле су ортодоксну европску мисао 19. века о афричкој историји.

Колонијална историографија Пошто је већина афричких друштава користила усмену традицију за бележење своје историје, постојало је мало писане историје континента пре колонијалног периода. Колонијалне историје фокусирале су се на подвиге војника, колонијалних администратора и „колонијалних личности“, користећи ограничене изворе и писане из потпуно европске перспективе, игноришући тачку гледишта колонизованих под изговором супрематизма белаца. Колонијални историчари сматрали су Африканце расно инфериорним, нецивилизованим, егзотичним и историјски статичним, видећи њихово колонијално освајање као доказ европских тврдњи о супериорности, појачаних социјалдарвинистичким принципима. Тема је првобитно остављена бившим члановима колонијалних режима који су имали однос са краљевима и елитама, али је империјална/колонијална историја касније ушла на периферију струке. Неки радови укључују The Partition & Colonization of Africa (1922) Чарлса Лукаса и Histoire des Colonies Françaises et de l'Expansion de la France dans le Monde (1930) Габријела Анотоа. Најраспрострањенији жанр колонијалног наратива укључивао је хамитску хипотезу, која је тврдила да су светлопути људи инхерентно супериорнији од тамнопутих. Колонизатори су сматрали да су само „хамитски Африканци“ „цивилизовани“, а самим тим се сматрало да сва велика достигнућа и иновације у Африци потичу од њих. Усмени извори су били омаловажавани и одбацивани од стране већине историчара, који су тврдили да Африка нема историју осим оне о Европљанима у Африци. Неки колонизатори су се заинтересовали за другу тачку гледишта и покушали да направе детаљнију историју Африке користећи усмене изворе и археологију, али су тада добили мало признања. Либерална традиција, коју су заступале личности попут Вилијама Милера Макмилана, настојала је да критикује колонијализам и расну сегрегацију. Током 1940-их и 50-их година проучавање афричке историје се одвојило од колонијалне историје, оснивањем институција попут Школе оријенталних и афричких студија при Универзитету у Лондону, што је произвело нову генерацију африканиста.

Нека домаћа дела локалних историчара у овом периоду укључују The History of the Gold Coast and Asante (1895) Карла Кристијана Рејндорфа, History of the Yorubas (нап. 1897, обј. 1921) Самјуела Џонсона, The Kings of Buganda (1901) Апола Кагве, Zuhūr al-Basātīn (нап. 1920-те) Мусе Камаре, A Short History of Benin (1934) Џејкоба Ехаревбе, History of the Tiv (1935) Акиге Саија, Luo kitgi gi timbegi (1938) Пола Мбује, Mbiri ya Achewa (1944/5) Самјуела Џосие Нтаре и Kings of Bunyoro-Kitara (1947) Џона Њакатуре. У северној Африци, тридесете године 20. века донеле су оснивање домородачких школа историчара у светлу растућих националистичких и модернистичких исламских покрета. Друштво Уганде основало је The Uganda Journal 1934. са циљем да повећа знање о Уганди и сачува усмене традиције. Постојали су различити прото-националистички историчари који су жестоко оповргавали схватања европске супериорности, попут А. Б. Хортона, Е. В. Блајдена, Џ. В. Сарбе, Џ. Е. Кејсли-Хејфорда и Џ. Б. Данкуе, мада су њихова дела личила на пропаганду и данас имају мањи ауторитет од неких већ поменутих.

Постколонијална историографија

мини|усправно=0.75|Уљани портрет Кенета Дајка, понекад називаног „оцем модерне афричке историографије“ Борбе за независност током 1950-их и 60-их година одражавале су се и у покрету ка деколонизацији афричке историје. Нова афричка елита сада је имала застрашујући задатак да на историјском пољу постигне оно што је учинила на политичком. Постколонијални радови историчара били су обележени својим национализмом и афроцентризмом, са циљем да преокрену колонијалну мисао и побију колонијалне наративе који су деградирали њихову културу. У то време, многи нису мислили да је афричка историја могућа и било је уобичајено да се ентузијазам одбацује. Период је донео методолошку револуцију у погледу невиђене широке употребе усмених извора, уз помоћне дисциплине.