Лав Семјонович Виготски (; Орша, 17. новембар 1896 — Москва, 11. јун 1934) био је совјетски психолог, оснивач марксистичке истраживачке традиције проучавања виших психолошких функција и изградње авангардне футуристичке науке о „новом човеку“ (критичари указују на сличност „новог човека“ и „надчовека“ код Фридриха Ничеа и Лава Троцког) комунистичке будућности (алтернативно названа „виша психологија“) и нова психолошка теорија свести.
Своју каријеру започео је као студент Правног факултета у Москви, студирајући упоредо на историјско-филолошком факултету Универзитета Шањавског. Писао је позоришне критике, иступао на семинарима из политичке економије и водио кружок историје за ученице старијих разреда. Иако студент права, негде око 1924. године прелази на научну психологију, разматрајући проблем анализе психологије читаоца. У књижевности га је занимала ауторова личност, његова замисао, објективна усмереност дела, њен морални и социјално-политички смисао. Годину дана касније је у једном од својих радова поставио питање о нужности конкретно-психолошког проучавања свести као конкретне психолошке реалности.
У психологију је увео дијалектички метод, посебно разрађујући свој историјско-генетички метод. Виготски је створио психолошка традицију познату од критичких списа тридесетих година 20. века као „културно-историјска психологија“ (или, другим речима, културно-историјска теорија у психологији). Аутор је многих књижевних публикација, радова о педологији и когнитивном развоју детета. Око себе је ујединио тим истраживача познат као „круг Виготски-Лурија” (познат и као „круг Виготски”).
Виготски је умро у својој 37. години од туберкулозе. Иако се релативно кратко бавио психологијом, његова теорија је постала врло позната и остварила је велик утицај на касније научнике.
Биографски подаци Лав Вигодски (променио је правопис свог имена раних 1920-их у Виготски) рођен је у граду Орша, Белорусија (која је тада припадала Руској Империји) у нерелигиозној породици средње класе руског јеврејског порекла.. (New ed.). Његов отац Симка Вигодски је био банкар.
Виготски је одрастао у граду Гомељу, где је школован код куће до 1911, а затим је стекао формалну диплому са одликом у приватној јеврејској гимназији, што му је омогућило упис на универзитет. Године 1913. Виготски је примљен на Московски универзитет само гласањем путем „Јеврејске лутрије“: у то време је квота јеврејских студената била три процента за упис на универзитете у Москви и Санкт Петербургу. Био је заинтересован за хуманистичке и друштвене науке, али се на инсистирање родитеља пријавио на медицински факултет на Московском универзитету. Током првог семестра студија прелази на Правни факултет. Паралелно, похађао је предавања на Универзитету Шанијавски. Рана интересовања Виготског су била уметност и, пре свега, теме историје јеврејског народа, традиције, културе и јеврејског идентитета.
Јануара 1924. Виготски је учествовао на Другом сверуском психонеуролошком конгресу у Петрограду (убрзо након тога преименован у Лењинград). После Конгреса, Виготски се састао са Александром Луријом и уз његову помоћ добио позив да постане научни сарадник на Психолошком институту у Москви који је био под управом Константина Корнилова. Виготски се преселио у Москву са својом новом супругом Розом Смеховом. Каријеру је започео на Психолошком институту као „научни радник друге класе“. Постао је и средњи наставник, покривајући период обележен његовим интересовањем за процесе учења и улогу језика у учењу.Иван Ивић, предговор књиге Лава Виготског, Мишљење и говор, Нолит, Београд, 1977.
До краја 1925. Виготски је завршио своју дисертацију под насловом „Психологија уметности“, која је објављена тек 1960-их, и књигу под називом „Педагошка психологија“, која је настала на основу белешки са предавања које је припремио у Гомељу. док је био инструктор психологије у локалним образовним установама. У лето 1925. имао је своје прво и једино путовање у иностранство на Лондонски конгрес о образовању глувих.van der Veer, R. & Zavershneva, E. . : PDF, pdf По повратку у Совјетски Савез, хоспитализован је због туберкулозе и остао је инвалид и без посла до краја 1926. године.Завершнева Е.Ю. «Ключ к психологии человека»: комментарии к блокноту Л.С. Выготского из больницы «Захарьино» (1926 г.) // Вопр. психол. 2009. №3. С. 123—141. Његова дисертација је прихваћена као предуслов за научну диплому, коју је Виготски добио у јесен 1925. у одсуству.
Преглед научне оставштине
Упркос његовој тврдњи о „новој психологији“ коју је предвидео као „науку о Супермену“ комунистичке будућности,Yasnitsky, A. (2018). Vygotsky’s science of Superman: from Utopia to concrete psychology. . London & New York: Routledge., book review: New Myth, New World: From Nietzsche to StalinismZavershneva, E. (2014). The problem of consciousness in Vygotsky's cultural-historical psychology. , 63-97. Cambridge: Cambridge University Press главно дело Виготског било је у развојној психологији. Да би се у потпуности разумео људски ум, он је веровао да се мора разумети његова генеза. Сходно томе, већина његовог рада укључивала је проучавање понашања дојенчади и деце, као и развој усвајања језика (попут значаја показивања и унутрашњег говора) и развој концепата; сада се то обично назива шемама. marxists.orgPaula Towsey on the Blocks Experiment (2008) Vimeo.com
Дела Већина дела Лава Виготског дуго није штампана у Совјетском Савезу. Тек се четрдесет година после смрти бележи се успех и јача његов утицај. Његова најзначајнија дела су: Основи дефектологије, постх. 1986, превод 1987 Психологија уметности, 1925. (штампана први пут 1968), превод 1975 Проблеми културног развитка детета 1928. Психолошке лекције, 1932. Мишљење и говор, 1934, превод 1977 Потпуна библиографија Л. С. Виготског]
Референце
Литература
Yasnitsky, A., van der Veer, R., & Ferrari, M. (Eds.) (2014). The Cambridge Handbook of Cultural-Historical Psychology. Cambridge: Cambridge University Press Van der Veer, R., & Valsiner, J. (1991). Understanding Vygotsky. A quest for synthesis. Oxford: Basil Blackwell. Van der Veer, R., & Valsiner, J. (Eds.) (1994). The Vygotsky Reader. Oxford: Blackwell.
Yasnitsky, A. (2011). Lev Vygotsky: Philologist and Defectologist, A Socio-intellectual Biography. In Pickren, W., Dewsbury, D., & Wertheimer, M. (Eds.). Portraits of Pioneers in Developmental Psychology, vol. VII.
Kozulin, A. (1990). Vygotsky's Psychology: A Biography of Ideas. Cambridge, MA: Harvard University Press. Vygodskaya, G. L., & Lifanova, T. M. (1996/1999). Lev Semenovich Vygotsky, Journal of Russian and East European Psychology, Part 1, 37 (2), 3-90; Part 2, 37 (3), 3-90; Part 3, 37 (4), 3-93, Part 4, 37 (5), 3-99. Veresov, N. N. (1999). Undiscovered Vygotsky: Études on the pre-history of cultural-historical psychology. New York: Peter Lang.
Tat’jana Achutina: Vygotskijs »Innere Rede«: zum Schicksal eines Konzepts. In: Konrad Ehlich und Katharina Meng (eds.): Janette Friedrich: Vygotskij – Vološinov – Megrelidze. Der Versuch einer metalinguistischen Zeichentheorie. In: Konrad Ehlich und Katharina Meng (eds.):
Martin Hildebrand-Nilshon: Zum Kontext von Sprache und Kommunikation in den Arbeiten von L.S. Vygotskij und A.N. Leont’ev. In: Konrad Ehlich und Katharina Meng (eds.): Peter Keiler: "Kulturhistorische Theorie" und "Kulturhistorische Schule": Vom Mythos (Zurück) zur Wirklichkeit. Institut für kritische Theorie. 2012. Peter Keiler: Die beiden Konzeptionen L.S. Vygotskijs vom kindlichen Spracherwerb und ihr theoretisches Umfeld. In: Konrad Ehlich und Katharina Meng (eds.): . Beltz-Verlag, Weinheim. . Pahl-Rugenstein, Köln. . Vandenhoeck & Ruprecht, Göttingen. Tat’jana Naumova: Das Problem des Dialogs: A.A. Potebnja, L.P. Jakubinskij, L.S. Vygotskij, M.M. Bachtin. In: Konrad Ehlich und Katharina Meng (eds.): . Campus Verlag, Frankfurt am Main. Angelika Redder: Vorstellung – Begriff – Symbol: zu Konzeption und Konsequenzen bei Vygotskij und Bühler. In: Konrad Ehlich und Katharina Meng (eds.): Bernd Reimann: Der »Ur-Wir«-Gedanke bei Vygotskij und seine Beziehungen zur Sprachentwicklungstheorie in der Auseinandersetzung mit C. und W. Stern. In: Konrad Ehlich und Katharina Meng (eds.): René van der Veer & Jaan Valsiner: . Blackwell, Cambridge u.a. . (englisch) Eine Geschichte der kulturhistorischen Gestalt-Psychologie: Vygotskij, Lurija, Koffka, Lewin und andere] (PDF; 187 kB). PsyAnima, Dubna Psychological Journal, 5(1)], . 2012. , New York und Hove. . (englisch) Adam A. Zych: Psychologowie radzieccy i ich prace 1917-1977. Słownik biograficzny. Kielce: WSP, 1980, S. 163-165 (polnisch).
Спољашње везе
-{Lev Vygotsky archive, marxists.org: all major works}- -{Garai, L. Another crisis in the psychology: A possible motive for the Vygotsky-boom}- -{Annotated bibliography of scholarly histories on Vygotsky, Advances in the History of Psychology, York University}- Summaries of, and links to, Vygotsky articles. Vygotsky article with extensive references. Vygotsky memorial site with many papers and resources. -{XMCA Research Paper Archive Various articles on Vygotskian psychology}- -{Garai, L. Vygotskian implications: On the meaning and its brain}- -{L. Miffre, To form with Vygotstki. Psychology of the activity of teacher in situation, Presses Universitaires de Bordeaux, May 2013}-
Категорија:Рођени 1896. Категорија:Умрли 1934. Категорија:Руски психолози