Чекајући Годоа (, ) је драма коју је написао Самјуел Бекет у којој главни јунаци чекају Годоа – особу која се никад неће појавити. Дело је првобитно написано на француском. Бекет је дело превео на свој матерњи језик (енглески) 1952. године. Тада је придодао поднаслов: Трагикомедија у два чина.
Радња Чекајући Годоа је драма у два чина. Kао што сам наслов каже, два главна лика Владимир (знан и као Диди) и Естрагон (знан и као Гого) чекају долазак Годоа. Њих двојица су највероватније скитнице које су се пре састали са мистериозним Годоом који им је рекао да га чекају на месту где су они на почетку драме. Драма почиње Владимировим доласком на сцену. Он угледа Естрагона и драго му је што га види. Они се распричају све док Естрагон не почне да изува своје ципеле. Након молби за помоћ и мучења око свлачења, Естрагон напокон скида ципеле, но, након тога се појављује питање шта радити сада. Неко време причају о својој прошлости и о неким текстовима и догађајима из Светог Писма, све док не примете једно стабло. Погледају га и почињу говорити шта би могли направити. Естрагон одједном дође до идеје да се обесе, но немају уже да се обесе. Њихова размишљања и препирке прекида изненадни Поцов долазак. Он тврди да они стоје на његовој земљи. Поцо није дошао сам, него са својим слугом Ликијем. Поцо им објашњава много ствари од којих је једна сумрак. Поцо им је тик пре његовог одласка објаснио појам сумрака и како пада ноћ. Пре свог одласка он им је рекао доста тога о Ликију и они су од њега хтели да он плеше и мисли. Лики је играо и изнео своје мишљење о јако дубокоумној теми, али са јако неразумљивим говором тако да га је Поцо прекинуо. Пре одласка Лики је угризао и озледио Естрагона. После њиховог одласка долази дечак који Владимиру каже да Годо неће доћи данас, него сигурно сутра. Такође сазнајемо да дечак живи и ради код Годоа и да има брата којег Годо туче. Коначно је пала ноћ и Владимир и Естрагон су се одлучили разићи преко ноћи. Тиме се завршава први чин драме.
Почетак другог чина је исти као и први. Владимир се на исто место враћа, но овај пут је позорница без Естрагона. Након кратког времена на позорницу дотрчава Естрагон сав уплашен говорећи да га прати десетак људи који су га већ истукли и желе га и сада истући. Владимир му каже да се смири и да се не боји ничега док су заједно. Када су обојица схватили да опасности нема, Естрагон жели да оду, но Владимир га подсети да чекају Годоа. Естрагон тада предложи да се њих два разиђу и два пута каже да ће отићи, но сваки пут остане на месту. Тада након њихових препирки на позорницу упадају Лики и Поцо, но обојица се одмах сруше и не могу се дићи. Владимир објашњава Естрагону, који тврди да се не сећа ничег од јуче и да нису јуче били овде, да јесу и да су и Лики и Поцо били тамо. Kада Владимир и Естрагон приђу Поцоу он им каже да је ослепео. Они му помажу да се устане, но и они сами падну и не могу устати, но то им након неког времена полази за руком. Поцо још увек тражи њихову помоћ. Њих двојца размишљају и двоуме се и на крају му помогну. Он им онда каже да стигну и Ликија, што они и направе по Поцовим инструкцијама. Они га тада замоле да Ликију каже да пева или мисли, но он им каже да је Лики онемео. Поцо и Лики онда оду. Владимир се неко време чуди о људском постојању и о самоме себи, док Естрагон за то време спава. Владимир пробуди Естрагона и њих двојица се још мало препиру. Мало пре ноћи, поновно долази дечак који им поновно каже исто, да ће Годо сигурно доћи сутра. Но дечак Владимиру овај пут тврди да га се не сећа и да он јуче није био овде. Владимир га покушава разуверити, но то му не иде од руке. У том разговору сазнајемо да Годо има белу браду и да се дечаков брат разболио. Дечак одлази, а Владимир и Естрагон поновно гледају стабло и поновно се желе обесити, но немају уже. Они одлучују да ће се и сутра вратити на исто место, али да ће овај пут донети уже. Kрај овог дела је смешан и често цитиран: ВЛАДИМИР: Онда, идемо ? ЕСТРАГОН: Идемо! (остају на месту)
Ликови ВЛАДИМИР је један од двојице главних ликова. Он је Естрагонов најбољи пријатељ, и дружи се са њим целога живота, а пошто је физички развијенији од Естрагона, током њиховог другарства он га и заштићује. Он је солидно образован и увек објашњава Естрагону многе ствари.
Владимир је оптимиста и, како је Бекет говорио, „најважнији лик у „Годоу“, он представља интелектуалну страну двоје главних ликова, контрастно свом пријатељу Естрагону и његовој „земаљској“ једноставности. Једно од битних објашњења његовог интелектуализма је да је он раније био филозоф. То би могло да објасни његове константне покушаје да укључи Естрагона у филозофско религиозну дебату.
Владимир много мање пажње поклања свом изгледу и много се труди да се постара да Естрагон пристојно изгледа и да се лепо понаша, како његово достојанство не би било нарушено. Он у неким тренуцима подсећа на миша: он са собом носи сву храну (коју никада неће успети да поједе) и има разноразно друго бесмислено ђубре у својим дубоким џеповима. Још један његов битан реквизит је његов цилиндар. Он тврди да њему смета, чак га и жуља и да би вероватно одговарао Лакију. После дугих периода размишљања (или, тачније, кад год му је досадно) он га баца горе-доле и игра се његовом ивицом. Ово фокусирање на шешир, тачније то што је сконцентрисан искључиво на шешир, се може тумачити као представљање његовог вишег статуса у односу на Естрагона и уједно његове интелектуалне природе. Баш због овога, он је углавном представљен као да је виши од Естрагона, али то је начин приказа у позоришту, јер у самом делу није наглашено.
Упркос његовој понекад раздражљивој природи, Владимир је једини који има неки социјални поглед и знање у делу и чини се да доста мари за начин на који се људи односе према Естрагону. Тако, он постаје љут и бесан на Поцоа због његовог опхођења према Лакију, свом робу, и изиграва нешто попут родитеља понекад детињастом Естрагону. Не можемо рећи да Владимир не пати ни од каквих личних емотивних потешкоћа. Он мрзи снове, јер они представљају окрутну лажну наду и он није способан да се сложи са Естрагоновом логиком, том једноставношћу од које му се повраћа. Владимир такође не подноси глупост: Поцову декаденцију и Естрагонову незрелост које му дају много повода за огорченост. Али, све у свему, он је дефинитивно најзрелији лик у делу.
За разлику од других ликова, Владимир има утисак о пролазности времена. То се види из ситуације када видимо да се једино он сећа догађаја из првог чина, иако је могуће да је Лаки изазвао то присећање. Било како било, он сматра своје памћење непоузданим јер никада не може бити проверено и потврђено, пошто Естрагон има проблема са сопственим памћењем. На крају дела, Владимир је онај који уочава непрекидни круг у коме су се они нашли. Ипак, одбија да то прихвати, када схвати да је тај начин живота немогућ, и приморава себе да то одбаци. Одлучује да настави да чека Годоа.
ЕСТРАГОН је други од двојице главних ликова. Владимиров је најбољи пријатељ, упркос томе што је много пута предложио да се растану. Мањи је, слабији и мање бистар од Владимира, те је зато увек под његовом заштитом.
Естрагон је представљен као импулсивна, једноставна страна двоје главних ликова, великим делом као супротност свом пријатељу Владимиру, ког одликује интелектуализам и разборитост. Не мари нешто посебно за изглед и утисак који оставља, и једино што га интересује је да једе и спава. С обзиром на његов песимистички поглед на живот, оставио је наду у икакав вид искупљења из њихове патње и, сумњајући, чека Годоа.
Можда Естрагон има такав став, баш што њега Годоов долазак брине много више него Владимира. Естрагон је, од њих двојице, онај који много више физички пати. Њега удара Лаки, неколико пута се саплиће и клати и бива претучен сваке ноћи од стране неке банде. Такође, он има огромних проблема са својим чизмама. У првом чину, чизме му не одговарају и изазивају му бол. На крају чина оставља их са једне стране пута, гадећи се. У другом чину, налази их на истом месту где их је оставио у првом чину, али му сада савршено одговарају. Овакво фокусирање пажње на чизме, узимајући у обзир да је то заправо фокусирање на сопствена стопала, може се протумачити као представљање његовог нижег статуса у односу на Владимира, али и његове „земаљске“ природе – његова љубав према шаргарепи, луку и осталом поврћу.
Естрагон има мизантропско виђење људског рода: он сматра да су људи „иритантне гориле“ и жели да га оставе на миру. Било како било, веома је привржен и везан за Владимира (иако се понекад кошкају): њему треба заштита, а Владимир је онај који му је пружа. Естрагон је често сматран дететом, у односу на Владимирову зрелост, што изгледа као да он у Владимиру тражи родитељску заштиту.
Естрагон, ипак, не би требало да се окарактерише као превише детињаста личност. Он веома лако парира Владимиру у вербалним обрачунима. Заправо, он уводи главну увреду у дело, називајући га „критичарем“. Такође, он повезује и своју уметничку страну и чак тврди да је некада био песник. Његов кратак, али веома речит монолог о мапама „Свете земље“ је веома поетичне природе.
Естрагон је скоро најмање описан у делу. Једино се говори да носи рите и да је светлије пути од Владимира. Одећа коју носи је прљавија од Владимирове и чини се да је он у много горем физичком стању и са мање кондиције. То показује и потврђује његову немарност о животу и одсуство икаквих навика.
ПОЦО је споредан лик у овој драми. Он је мудри путник који се кроз драму појављује са својим слугом Ликијем. Главне ликове учи многим стварима. У другом чину је губи вид. Тада му је једини ослонац Лики.
На први поглед се чини да је Поцо помпезан, кицош и аристократа. Он тврди да живи на имању, поседује много робова и Стејверн клавир, окрутно користећи и искориштавајући оне који га окружују. Посебно се ружно понаша према свом робу Лакију и, мање изражено, према Естрагону. Носи одећу сличну Владимировој и Естрагоновој (цилиндар и одело), али његова није у јадном стању попут њихове. Понекад има на себи огромни, тешки капут, који обично носи Лаки. Такође, са собом носи бич, лулу, монокл, освеживач даха и џепни сат.
Иако он није представљен као негативац у конвенционалном смислу речи, Поцо је понекад сматран антагонистом у „Чекајући Годоа“. Иако он није технички супротстављен такозваним херојима дела, Владимиру и Естрагону, он уноси хаос у њихов добро чуван, може се рећи, улогорен свет. Приликом свог првог уласка на сцену, он моментално покушава да се наметне као ауторитет беспомоћним Дидију и Гогоу, тако што виче на њих, наређује им и генерално прави будалу од себе. Све то време, он без милости злоставља Лакија (физички и ментално), терајући га да испуњава бесмислене и неразумне задатке. Упркос својој ауторитативној природи он има тенденцију да се јако нервира, буквално због испуштања шешира. У одређеним тренуцима у првом чину и у добром делу другог, доживљава мање нервне сломове када се ствари не одвијају онако како је он замислио. С друге стране, Поцоа не треба посматрати као непромишљеног, слабог, опсесивно-умишљено-доминантног човека. Он развија и интелектуалну страну личности: он филозофира интелигентно и оптимистично.
Поцо доживљава доста радикалну трансформацију између првог и другог чина. Он ослепљује, када чини свој други и коначни улазак на сцену, скоро истог тренутка пада и не може да устане. Остаје у том положају до краја те сцене, беспомоћно жалећи и проклињући своју судбину у стање у ком је. Та промена се, чини се, десила тек дан пре. Неки критичари објашњавају ово као представљање његове немогућности да види патњу других, већ може једино да пати због себе и да жали самог себе.
ЛИKИ је Поцов верни слуга. Он је већ стар и није нарочито способан ни у чему, те зато своје послове служења обавља што боље може, у нади да ће га Поцо задржати. Раније је умео многе ствари, попут плеса, читања и размишљања. На Поцову наредбу једном је плесао и мислио, али не баш успешно. У последњем чину сазнајемо да је Лики глув.