мини|Камени цвет (1966), аутор Богдан Богдановић у Јасеновцу
Архитектура Југославије је збирни назив за архитектонско и урбанистичко стваралаштво некадашње државе у време њеног постојања од 1918. до 1992. године. Карактерисали су је настајући, јединствени и често различити национални и регионални наративи. Као социјалистичка држава која је остала слободна од Гвоздене завесе и Источног блока, Југославија је усвојила хибридни идентитет који је комбиновао архитектонске, културне и политичке склоности западне либералне демократије и совјетског комунизма.
Архитектура модернизма Архитектонски модернизам је културни правац из прве половине 20. века, који је одбацио историцизам и сецесију и приклонио се начелима функционализма и конструктивизма. Представљао је прогрес и цивилизацијску утемељеност уметности и грађевинарства. За разлику од других стилских и формалних конфигурација које су постојале на архитектонској сцени — а пре свега различитим „националним” и регионалним идиомима — модернизам није био оптерећен бременом утврђених националних или етничких замишљања и идентификовао се као савршенија културна формација у односу на прошлост.
На развој новог приступа архитектонском стваралаштву у свету утицали су авангардни уметнички правци (футуризам, кубизам, експресионизам, пуризам) те примена нових индустријских материјала (ливено гвожђе, бетон, стакло). Највећи утицај извршили су: Баухаус, прва модерна висока школа за градњу и уметничко обликовање, основана у Вајмару 1919. године. Ле Корбизје, зачетник и идејни творац функционализма током 1920-их. Међународно удружење архитеката CIAM, основано 1928. године.
Модернистичку архитектуру прихватили су нови политички и друштвено-економски системи широм света, јер је легализовала ове режиме као „напредне” и „реформске”.
Међуратни модернизам (1918—1941) Југословенска архитектура почела је да се обликује у првим деценијама 20. века пре званичног успостављања државе; током овог периода, бројни јужнословенски ствараоци, инспирисани могућношћу државности, организовали су серију уметничких изложби у Србији у име заједничког словенског идентитета. Након владине централизације након стварања Краљевине Југославије 1918. године, овај почетни ентузијазам одоздо према горе почео је да бледи. Југословенску архитектуру све више је диктирала концентрисана национална власт која је настојала да успостави јединствен државни идентитет.
Почетком 1929. године долази до оштре промене политичког курса и стварања Краљевине Југославије. Модернизам је био тај који је могао симболички да одговори политичким захтевима за националном унификацијом. Током двадесетих и тридесетих година, са студија архитектуре на престижним европским академијама, у Југославију се враћа група младих архитеката школованих под утицајем модерне (Душан Смиљанић, Хелен Балдасар, Никола Добровић, Браћа Кадић). У Србију су се из Будимпеште вратили Лазар Дунђерски, Драгиша Брашован и Ђорђе Табаковић. Директну везу са покретом модернизма остварила је друга генерација млађих архитеката који су радили у атељеу Ле Корбизјеа: Милорад Пантовић, Бранко Петричић, Јурај Најдхарт, Едвард Равникар, Јован Крунић, Бела Ауер, Драго Иблер и Ернест Вајсман. Код Адолфа Лоса радили су Владимир Поточњак и Златко Нојман, код Ханса Пелцига Драго Иблер и Зденко Стрижић, код Петера Беренса Јурај Најдхарт, те код Ј. Ј. П. Ауда Иван Земљак.
Група архитеката модерног правца, организација коју су 1928. основали архитекти Бранислав Ђ. Којић, Милан Злоковић, Јан Дубови и Душан Бабић, залагала се за широко усвајање модерне архитектуре као „националног” стила Југославије који би превазишао регионалне разлике. Упркос овим помацима, различити односи са Западом учинили су усвајање модернизма недоследним у Југославији пре Другог светског рата; док су западне републике Хрватска и Словенија биле упознате са западним утицајем и спремне да га усвоје, дуго османска Босна је пружала већи отпор. Од свих југословенских градова, Београд има највећу концентрацију модернистичких структура.
Значајну улогу у промоцији модернизма одиграле су и уметничке групе попут Облика (основана 1926. у Београду) и Земље (основана 1929. у Загребу, под великим утицајем идеја Баухауса). Током овог периода грађени су капитални јавни објекти у духу модернизма, попут зграда Црвеног крста, соколских домова и болница широм земље.
Социјалистички реализам (1945—1948) мини|Насловна страна часописа Архитектура из Загреба из 1948. године; социјалистички реализам је био доминантан стил у публикацији до 1949. године. Непосредно након Другог светског рата, краткотрајна повезаност Југославије са Источним блоком довела је до кратког периода социјалистичког реализма (соцреализма). Централизација унутар комунистичког модела довела је до укидања приватних архитектонских пракси и државне контроле професије. Током овог периода, владајућа Комунистичка партија Југославије осуђивала је модернизам као „буржоаски формализам”, што је изазвало трвења међу предратном модернистичком архитектонском елитом нације.
Познати пројекат у којем се очитавају одрази соцреализма је зграда Дома синдиката изграђена 1947. године у Београду (пројектант Бранко Петричић). На конкурсу за Зграду ЦК КПЈ из 1948, није додељена прва награда. Зграда је изграђена десетак година касније и споља је више подсећала на амерички облакодер него на зграду у маниру стаљинистичке архитектуре. Соцреализам као изричит стил, ако се искључе први споменици револуцији, на подручју Југославије готово и да није заживео у пуном капацитету услед брзог геополитичког преокрета.
Модернизам у другој Југославији (1948—1992) мини|Палата Федерације (1950) по пројекту Поточњака и Јанковића у Београду. Архитектура социјалистичког реализма у Југославији нагло је прекинута 1948. године након раскола Јосипа Броза Тита са Стаљином. Наредних година нација се све више окретала Западу, враћајући се модернизму који је карактерисао предратну југословенску архитектуру. Током ове ере, модернистичка архитектура је симболизовала одвајање нације од СССР-а. Повратак модернизацији након рата најбоље илуструје широко признат павиљон Југославије на Експо 58 у Бриселу из 1958. године, дело Вјенцеслава Рихтера, чија је отворена и лагана природа снажно контрастирала тешкој архитектури Совјетског Савеза.
Након 1948. године, модернизам се афирмише захваљујући културној аутономији архитектуре. Дубровачко саветовање, одржано 1950. године, било је прекретница у развоју архитектуре у Југославији, на којем је прокламована нужност пуне слободе стваралаштва и немешања државе. Пре Другог светског рата модернистичка архитектура је углавном била привилегија повлашћених друштвених класа. Након рата, модернизам се примењује у пројектовању болница, школа, колективног становања на нивоу комуне, као основног политичког ентитета теорије самоуправног социјализма. Архитектура постаје средство еманципације грађана кроз објекте попут Радничког свеучилишта у Загребу или Дома културе у Коњицу.
Стамбена изградња 1950-их и 1960-их мини|десно|Стамбени комплекс на Џиџиковцу у Сарајеву Педесете године 20. века обележене су изградњом малих насеља са кућама сличним једна другој. Типска и униформна архитектура рефлектовала је идеологију времена, где се колективитет истицао. Стамбени комплекс на Џиџиковцу у Сарајеву (1947) по пројекту браће Кадић био је прво значајно извођење после Другог светског рата. Део малих насеља грађен је искључиво за раднике, попут насеља Вареш Мајдан по пројекту Јураја Најдхарта.
У градовима се радила интерполација стамбених колективних зграда на местима девастираним током рата, што су инвестирала бројна државна предузећа. Такође, велике слободне површине уз градове постале су средишта изградње нових градова према савременим урбанистичким принципима. Примери су Улица града Вуковара у Загребу, Лиман у Новом Саду, Нови Загреб, Нови Београд, Нови Травник и други. Током 1970-их, Југославија је користила 27% укупних инвестиција за стамбену изградњу, сврставајући је на прво место у Европи.
Хотели и туристички објекти мини|десно|Хотел Кроација у Цавтату Отварањем граница странцима, туризам је постао перспективна привредна грана, а истовремено је радничкој класи требало омогућити право на одмор. Хотели су постали највећи изазови за архитекте. Настала је изврсна типологија хотела, укључујући комплекс „Соларис” код Шибеника (Борис Магаш, 1967), хотел „Либертас” у Дубровнику (Андрија Чичин-Шаин и Жарко Винцек, 1968), „Амбасадор” у Опатији (Здравко Бреговац, 1968), „Кроација” у Цавтату (Слободан Миличевић, 1973) и многи други.
Брутализам мини|десно|Кула Генекс у Београду, класичан пример брутализма Крајем 1950-их и почетком 1960-их брутализам је почео да стиче присталице у Југославији, посебно међу млађим архитектама. Основна идеја стила лежала је у функционалности и примени сировог бетона (натур-бетон). Пошто је све финансирала држава, градња је морала бити ефикасна, јефтина и брза, а бетон је испуњавао те услове. Растући утицај брутализма највише је дошао до изражаја током обнове Скопља након катастрофалног земљотреса 1963. године. Јапански архитекта Кензо Танге одиграо је кључну улогу у редизајну града, креирајући нови Мастер план у сарадњи са УН тимовима међународних архитеката.
Познати бруталистички објекти: Новобеоградски блокови (22, 23, 28, 30, 61, 62, 63) грађени натур-бетоном. Кула Генекс, Београд (архитекта Михајло Митровић). Зграда СИВ III, Нови Београд (архитекта Љупко Ћурчић). Центар Сава, Београд (1979, Стојан Максимовић). Хотел Златибор у Ужицу (1981, Светлана Кана Радевић). Ракете (Рихтерови небодери), Загреб (Вјенцеслав Рихтер). Транспортни центар у Скопљу (Кензо Танге, 1971—1981). Зграда поште у Скопљу (Јанко Константинов, 1974). Скендерија, Сарајево (1969, Живорад Јанковић и Халид Мухасиловић).
Децентрализација и критички регионализам мини|Напуштени хотел Палас (1971), дело Бориса Магаша на Крку Са политиком децентрализације 1950-их година, архитектура је све више пратила етничке линије. Архитекте су се фокусирале на архитектонско наслеђе својих република у облику критичког регионализма. Значајан пример ове промене је публикација Архитектура Босне и пут у савремено (1957) аутора Јураја Најдхарта и Душана Грабријана, која је настојала да разуме модернизам кроз призму османског наслеђа Босне. Ова дистинкција појачана је децентрализацијом органа за заштиту споменика културе 1972. године.
Јавни објекти Доношење Устава 1974. омогућило је већу националну еманципацију у републикама. Репрезентативни објекти спајали су космополитски модернизам са регионализмом: Палата Србије (првобитно Палата Федерације), Београд (Михаило Јанковић, 1959) Зграда ЦК СКЈ (данас Пословни центар Ушће), Београд (Михаило Јанковић, 1964) Зграда ЦК СК Хрватске „Коцкица”, Загреб (Иван Витић, 1968) Народна скупштина БиХ, Сарајево (Јурај Најдхарт, 1974) Трг републике (раније Трг револуције), Љубљана (Едвард Равникар, 1975) Народна библиотека Србије, Београд (Иво Куртовић, 1973)
Касна модерна архитектура Током 1980-их долази до развоја касне модерне, која се одликује доминацијом стакла на фасадама нових зграда и применом високе технологије комбинацијом метала, стакла и камена. Истакнути примери су Пословно-спортски центар Цибоне у Загребу са наглашеним стакленим ваљком, Пословна зграда ИНА-Нафтаплина у Загребу, зграда Електропривреде БиХ у Сарајеву (архитекта Иван Штраус) и УНИТИЦ небодери у Сарајеву (такође Штраусово дело).
Споменици Народноослободилачкој борби мини|десно|Споменик у Шумарицама (1953), аутор Миодраг Живковић