мини|Капела Јеросхимонаха Сампсона Јеросхимонах Сампсон Сиверс (рођ. Едуард Есперович Сиверс, монашко име Симеон; 27. јун (9. јул) 1898, Санкт Петербург, Руско царство – 24. август 1979, Москва, РСФСР) био је свештеник Руске православне цркве, јеросхимонах и духовни писац.

Сиверсова личност изазвала је многе контроверзе између његових следбеника и поштовалаца, с једне стране, и његових неистомишљеника и критичара, с друге стране. Не постоји универзално призната аутентична и дефинитивна верзија његове биографије. Критичари су разоткрили његов неортодоксни карактер и манихејство у његовим учењима, називајући га варалицом и самосветим, а његове поштоваоце такозваним „царопоклоницима“.

Биографија

Порекло, породица, образовање Едуард Сиверс је рођен 27. јуна (10. јула) 1898. године у Санкт Петербургу, од Јаспера Александровича (Јаспер-Јохан-Данијел) Сиверса, колегијалног проценитеља и службеника у Главној управи апанажа. Његова мајка, Ана Васиљевна (Мабелија Гаре, рођена 1872. године), била је Енглескиња. Породица није имала везе са породицом грофа Сиверса, што га није спречило да касније то тврди и да себе назива „грофом“.

Дипломирао је у школи повезаној са Немачком реформисаном црквом, а затим је, од 1916. године, студирао у Петроградској гимназији и на Вишим теолошким курсевима (1925).

Војна служба Служио је у 1. резервном пуку Адмиралитета. 13. новембра 1918. године придружио се 43. Виндавском стрељачком пуку Железничких трупа Северне флоте и служио је као писар у митраљеској посади на петроградском делу железнице Москва-Виндава-Рибинск. Вероватно је током службе посетио манастир Светог Јована Богослова Саве Крипецког 1918. године. 30. септембра 1919. године, током битке код Пљусе, рањен је кроз десно раме експлозивним метком и задобио је потрес мозга у глави. Провео је годину и по дана у болници: прво у петроградској Семјоновској војној болници бр. 2, а затим у Тихвину. Као последица ране, употреба десне руке му је смањена за 85%, а развила се и неурастенија.

Црквена служба 25. марта 1922. године пострижен је у монаха са именом Симеон. Након што је лаврска саборна црква прешла у обновљенство у септембру 1922. године, није се сложио са именовањем ожењеног обновљенског „архиепископа“ Николаја (Собољева). Према речима самог оца Симеона, саботирао је његов састанак у манастиру. Монах је тако дошао у отворени сукоб са Лавром. Међутим, остао је тамо и 20. новембра је затражио отпуст, тражећи да му се задржи келија. Молио се у Казањској саборној цркви. Међутим, 13. децембра се вратио браћи Лавре „нудећи пуно покајање због увреде духовног савета Лавре“. 6. фебруара 1923. године, „због његове ревносне службе“, Лавра је поднела молбу Артемију (Иљинском), управнику Петроградске обновљенске епархије, да рукоположи монаха Симеона у чин јерођакона, што се догодило 15. фебруара 1923. У новембру се вратио у Патријаршијску цркву са браћом.

18. фебруара 1932. године, јерођакон Симеон је ухапшен у Лаври, осуђен по члану 58-10-11 Кривичног закона РСФСР-а и осуђен на три године радног логора. Казну је служио у Свирлагу.

Након пуштања на слободу 19. јануара 1935. године, рукоположен је у чин јеромонаха.

Дана 17. маја 1936. године ухапсило га је градско одељење НКВД-а у Борисоглебску за Вороњешку област. Оптужен је по члановима 58-10, Део II, и 58-11 Кривичног закона РСФСР-а. Током почетног испитивања, негирао је да је водио антисовјетске разговоре док је „примао вернике на исповест у свом стану“. Дана 31. маја, „признао је кривицу, именовао вернике и испричао шта су наводно говорили против совјетског режима“. Дана 10. августа, прогласио је своје рашчињење и затражио да се казна ограничи само на прогонство. До тада су се његове старе тегобе надопуниле „срчана мана и туберкулоза оба врха плућа“. Дана 22. децембра оптужио је истражитеље за притисак под којим је био приморан да инкриминише себе и друге. Осуђен је на осам година радног логора.

Од 1946. године служио је у селу Ипатово у Ставропољском крају, затим у селу Кугулта. Убрзо је прешао у Пензенску епархију, служећи прво у граду Рузајевки, затим у Макаровки, селу Спаском и у Полтавском манастиру. Од 1956. до 1958. године био је други свештеник Казањске саборне цркве у Волгограду. Од 1958. до 1963. године био је монах Псково-печерског Успенског манастира. Од 1963. године постао је незапослен и живео је у Москви. Дана 16. септембра 1966. године, по благослову митрополита Јована Кијевског, пострижен је у Велику схиму са именом Сампсон у част Светог Сампсона Странопримца.

Преминуо је 24. августа 1979. године, након тешке болести. Опело је одржано 26. августа у цркви Светог Николе у ​​Кузњецима (певао је хор Московске духовне академије). Сахрањен је на Николо-Архангелском гробљу у Москви.

Референце

Категорија:Монаси Руске православне цркве