Ричард Филипс Фајнман (; Њујорк, 11. мај 1918 — Лос Анђелес, 15. фебруар 1988) био је амерички теоријски физичар, један од твораца савремене квантне електродинамике. Од 1954. године био је члан Националне академије наука у Њујорку. У научном раду посветио се решавању проблема квантне теорије поља, квантне електродинамике, физике елементарних честица, статистичке физике, теорије суперпроводљивости и теорије гравитације. Добио је Нобелову награду за физику 1965. године са Џулијаном Швингером и Шиничиром Томонагом „за фундаментална истраживања у квантној електродинамици, што је оставило далекосежни значај на физику елементарних честица”.
Фајнман је развио широко коришћену сликовну схему за приказивање математичких израза који описују понашање субатомских честица, који су касније постали познати као Фајнманови дијаграми. Током свог живота, Фајнман је постао један од најпознатијих научника на свету. У анкети из 1999. године, коју је спровео британски часопис Physics World, од 130 водећих светских научника, Фајнман је рангиран као један од десет највећих физичара свих времена.
Помогао је у развоју атомске бомбе током Другог светског рата и постао познат широкој јавности осамдесетих година 20. века као члан Роџерс комисије, која је проучавала катастрофу спејс-шатла Чаленџер. Фајнману су такође приписани титула зачетника квантног рачунарства и увођење концепта нанотехнологије. Био је професор теоријске физике на Калифорнијском технолошком институту.
Имао је снажан утицај у популаризацији физике кроз своје уџбенике и предавања. Постао је познат по својим полуаутобиографским књигама Сигурно се шалите, господине Фајнман! („Surely You're Joking, Mr. Feynman!”) и Шта вас брига шта други људи мисле? („What Do You Care What Other People Think?”).
Младост Фајнман је рођен 11. маја 1918. године у Квинсу у Њујорку. Његов отац, Мелвил Артур Фајнман, био је пореклом из Минска. Фајнманов отац и мајка су били литвански Јевреји. Нису били религиозни, а од своје младости Фајнман је себе описивао као „признатог атеисту”. Много година касније, Тина Левајтен замолила га је за информације за своју књигу о јеврејским нобеловцима. Фајнман је одбио молбу јер је сматрао да је то „авантура у предрасуде”. Током своје посете јеврејском теолошком семинару, први пут се сусрео са Талмудом и приметио је да је садржавао средњовековни начин размишљања и да је дивна књига.
Фајнман је почео да говори тек од своје треће године. Када је одрастао, причао је њујоршким акцентом,Chown, Marcus (May 2, 1985). . толико јаким да је доживљаван као претеривање или преувеличавање. На младог Фајнмана је великог утицаја имао његов отац који га је подстицао да поставља питања и који је увек био спреман да научи Фајнмана нешто ново. Од мајке је добио смисао за хумор који је имао током читавог свог живота. Као дете, имао је талента за инжењерство, одржавајући експерименталну лабораторију код куће. Док је био у основној школи, створио је кућни алармни систем против провала, јер су његови родитељи цели дан били ван куће због посла.
Када је имао пет година, добио је брата, Хенрија Филипса, који је умро када је имао четири недеље. Четири године касније, рођена је Ричардова сестра Џоен, а породица се преселила у Фар Рокавеј, Квинс. Иако је разлика између њих била девет година, Џоен и Ричард су били блиски и делили су знатижељу о свету. Иако је њихова мајка мислила да жене немају способност да разумеју такве ствари, Ричард је охрабривао Џоенино интересовање за астрономију, да би Џоан на крају постала астрофизичарка.
Образовање Фајнман је похађао средњу школу у Фар Рокавеју у Квинсу, коју су такође похађали нобеловци Бартон Рихтер и Барух Семјуел Блумберг. Након што је започео средњу школу, Фајнман је брзо пребачен у одељење за напредне математичаре. Тест интелигенције за ученике средње школе проценио је његов -{IQ}- на 125 — висок, али "само пристојан" према биографу Џејмс Глејку. Његова сестра Џоен је боље прошла, што јој је омогућило да тврди да је паметнија. Годинама касније, Фајнман је одбио да се придружи Менси, тврдећи да је његов -{IQ}- превише низак.
Када је имао 15 година, Фајнман је сам научио тригонометрију, напредну алгебру, бесконачне редове, аналитичку геометрију, као и диференцијални и интегрални рачун. Пре одласка на факултет, експериментисао је са математичким темама, као што су полуизводи, користећи сопствену нотацију. Направио је специјалне симболе за логаритамске, синусне, косинусне и тангентне функције тако да нису изгледали као три варијабле помножене заједно, и за дериват, да се не би изостављало d. На својој последњој години средње школе победио је на математичком такмичењу Њујоршког универзитета. Његова навика директне карактеризације понекад је узнемиравала конвенционалније мислиоце; на пример, једно од његових питања, док је учио анатомију мачака, гласило је: „Имате ли мапу мачке?” (односећи се на анатомску карту).
Фајнман се пријавио на Универзитет Колумбија, али није био примљен због њихове пријемне квоте за Јевреје. Уместо тога, уписао је Масачусетски технолошки институт, где се придружио братству Пи Ламбда Фи. Иако је првобитно дипломирао математику, касније се пребацио на електротехнику, јер је сматрао да је математика превише апстрактна. Приметивши да је „отишао предалеко”, пребацио се на физику, за коју је тврдио да је „негде између”. Као постдипломац, објавио је два рада у часопису Физикал ривју. Један је написао сарађујући са Мануелом Валартом, а назван је Распршивање космичких зрака од стране звезда галаксије („The Scattering of Cosmic Rays by the Stars of a Galaxy”).Валарта је навео свог студента на основу тајне ментор-ученик издавања: име старијег научника се наводи прво. Фајнман се осветио након неколико година, када је Хајзенберг закључио целу књигу о космичким зрацима фразом: „такав ефекат се не може очекивати према Валарти и Фајнману”. Када су се следећи пут срели, Фајнман је весело питао Валарту да ли је видео Хајзенбергову књигу. Валарта је знао зашто се Фајнман цери. „Да”, одговорио је, „ти си последња реч у космичким зрацима”.Други рад била је теза Силе у молекулима („Forces in Molecules”), темељен на идеји Џона Салтера који је био импресиониран радом толико да га је објавио. Данас је тај рад познат као Хелман-Фајнманова теорема.
Фајнман је дипломирао 1939. године, а именован је једним од победника такмичења Путнам. Постигао је савршен резултат на пријемним испитима за постдипломске студије физике на Универзитету Принстон, као и изванредан резултат из математике, али је лоше урадио делове о историји и енглеском језику. Начелник департмана за физику, Хенри Д. Смит, био је забринут због још једне ствари. Писао је Филипу М. Морзеу: „Да ли је Фајнман Јевреј? Немамо коначно правило против Јевреја, али морамо да држимо разумно мали однос на нашем департману због потешкоћа приликом њиховог распоређивања”. Морзе је признао да је Фајнман заиста Јевреј, али је уверио Смита да Фајнманови физиогномија и манири то не показују.
На Фајнмановом првом семинару, који је био о класичној верзији Вилер-Фајнманове теорије апсорбера, присуствовали су Алберт Ајнштајн, Волфганг Паули и Џон фон Нојман. Паули је дао предвиђајући коментар о томе да ће теорију бити изузетно тешко квантизовати, а Ајнштајн је рекао да се овај метод може покушати применити на гравитацију у општој релативности, што су сер Фред Хојл и Џајант Нарликар касније и урадили — Хојл-Нарликар теорија гравитације. Фајнман је докторирао на Принстону 1942. године; његов ментор за докторску дисертацију био је Џон Арчибалд Вилер. Његова докторска дисертација била је Принцип најмање акције у квантној механици („The Principle of Least Action in Quantum Mechanics”). Фајнман је применио принцип стационарне акције на проблеме квантне механике, инспирисан жељом да се квантизује Вилер-Фајнманова теорија апсорбера електродинамике, а поставио је и темеље за формулацију интеграла путање и Фајнманових дијаграма. Кључни увид био је да су се позитрони понашали као електрони који се крећу уназад у времену. Џејмс Глејк је написао:Био је то Ричард Фајнман који се приближавао врхунцу својих моћи. Са двадесет три године... тада можда није било физичара на земљи који је могао да се упореди са његовом веселом командом над изворним материјалима теоријске науке. То није била само математичка установа (иако је постало јасно... да је математичка машина која се појавила у Вилер-Фајнмановој сарадњи била изван Вилерове способности). Чинило се да Фајнман поседује застрашујућу лакоћу у раду са супстанцом иза једначина, као Ајнштајн у истим година, као совјетски физичар Лав Ландау — али мало других.Један од услова Фајнманове стипендије за Принстон био је да се никад не може венчати; ипак наставио је да виђа своју девојку из средње школе, Арлин Гринбаум, а био је одлучан да је једног дана ожени када докторира, упркос сазнању да је била озбиљно болесна — имала је туберкулозу. То је била неизлечива болест у то време, а за њу се није очекивало да ће живети дуже од две године. Одвезли су се трајектом на Стејтен Ајланд 29. јуна 1942. године, где су се венчали у општини. Церемонији нису присуствовали ни породица ни пријатељи, а сведоци су им била два странца. Фајнман је могао да пољуби Арлин само у образ. Након церемоније, одвео ју је у болницу Дебора, гдје ју је посећивао викендом.
Пројекат Менхетн мини|Слика у Фајнмановој легитимацији у Лос Аламосу Док је Други светски рат у Европи беснео, а САД још увек нису биле у рату, Фајнман је лето 1941. године провео радећи на проблемима балистике у Франкфорд арсеналу у Пенсилванији. Након што је напад на Перл Харбор увео САД у рат, Роберт Р. Вилсон, који је радио на средствима за производњу обогаћеног уранијума за употребу у атомској бомби, регрутовао је Фајнмана у оно што је касније постао пројекат Менхетн. Вилсонов тим на Принстону радио је на уређају званом изотрон, који је намењен да електромагнетски одвоји уранијум-235 од уранијума-238. Ово је постигнуто на сасвим другачији начин од оног који је користио калутрон који је развијао тим Вилсоновог бившег ментора, Ернеста Лоренса, у Лабораторији за радијацију на Универзитету Калифорније. На папиру, изотрон је био много ефикаснији од калутрона, али су се Фајнман и Пол Олум мучили да утврде да ли је или није био практичан. На крају, на Лоренсов предлог, пројекат изотрон је прекинут.
Почетком 1943. године, Роберт Опенхајмер је основао Лабораторију у Лос Аламосу, тајну лабораторију у Новом Мексику, где је требало да се пројектују и граде атомске бомбе. Тиму са Принстона понуђено је да се придруже. „Као гомила професионалних војника”, касније се присетио Вилсон, „масовно смо се пријавили да одемо у Лос Аламос”. Као и многи други млади физичари, Фајнман је убрзо пао на чаролију харизматичног Опенхајмера, који је телефонирао Фајнману из Чикага како би га обавестио да је пронашао санаторијум за Арлин у Албукеркију у Новом Мексику. Били су међу првима који су отпутовали у Нови Мексико, одлазећи на воз 28. марта 1943. године. Железница је обезбедила инвалидска колица за Арлин, а Фајнман је платио додатно за њену собу.
У Лос Аламосу, Фајнман је додељен теоретској дивизији Ханса Бетеа, а толико је импресионирао Бетеа да је постао вођа групе. Он и Бете су развили Бете-Фајнманову формулу за израчунавање приноса фисијске бомбе, која је настала на основу рада Роберта Сербера. Као млађи физичар, није био централни на пројекту. Управљао је групом „људских рачунара” који су рачунали у теоријској дивизији. Помогао је оснивању система за употребу IBM бушених картица за рачунање, заједно са Стенлијем Франкелом и Николасом Метрополисом. Изумео је нови метод рачунања логаритама који су касније коришћени на машини за повезивање. Његов посао у Лос Аламосу укључивао је рачунање неутронских једначина за „Бојлер”, мали нуклеарни реактор, да би се измерило колико је близу критичног било спајање фисијског материјала. лево|мини|255x255пиксел|На колоквијуму о „Суперу” 1946. године. Фајнман је у другом реду, четврти слева, поред Опенхајмера.