мини|upright=1.10|Лексингтон клаб (1997–2015), познат и као „Лекс”, био је лезбијски бар у Сан Франциску.
Лезбијски бар (понекад и „женски бар”) јесте угоститељски објекат који служи искључиво или претежно лезбијкама. Иако се често поистовећују, лезбијски бар има историју различиту од геј бара.
Значај Лезбијски барови претходе феминистичким просторима као што су феминистичке књижаре, кафићи, и савремене ЛГБТ+ услуге попут друштвених и здравствених центара. Иако данас постоји мало барова намењених искључиво лезбијкама, лезбијски барови су дуго били места сигурног уточишта, потврђивања, заједнице и отпора за жене чије су сексуалне оријентације сматране „девијантним” или ненормативним. Они су били простори за изградњу међугенерацијске заједнице, где су жене имале прилику да се аутују без опасности да буду „одате” (аутоване против своје воље), што је могло резултовати губитком посла, породице и друштвеног статуса. Међутим, могли су бити и места интензивне изолације.
Историја Иако је женама у Сједињеним Америчким Државама историјски било забрањено да посећују јавне просторе оријентисане на конзумацију алкохола, докази сугеришу да су лезбијке посећивале барове у 19. веку. Илегалне точионице ( спикизи) из доба прохибиције омогућавале су женама да слободно пију у јавности и биле су посебно корисне за лезбијке због свог неупадљивог облика. Ипак, током овог периода, многе обојене жене преферирале су искључиво женске кућне журке како би ублажиле нежељену мушку пажњу или расну дискриминацију. Оне су се такође окретале хетеросексуалним баровима због расно сегрегираних квартова који су им онемогућавали приступ специфично квир просторима. Лезбијске барове су претежно водили бели власници, са фокусом на белу демографију, што је двоструко ограничавало видљивост црнкиња током културне климе која је већ угрожавала квир присуство. Тек су 1970-их година почели да ничу специфично црначки барови. Белачки барови су присвајали црначку музику за своје просторе, али су црначки барови наводно превазишли таква понашања изједначавајући се са новијом музичком продукцијом и плесом. До 1980-их су се на сцени појавили и барови у власништву црних лезбијки, попут бара Ле Пјер (Les Pierres) у Њу Орлеансу. Власнице бара Ле Пјер биле су лезбијски пар Хуанита Пјер и Лесли Мартинез, и то је био први бар у власништву црних лезбијки у граду.
У међувремену, у Вајмарској Немачкој, лезбијски барови и ноћни клубови били су бројни, посебно у Берлину. Предузетница Елза Конрад водила је неколико објеката који су окупљали лезбијску интелектуалну елиту. У њеном бару Мали унд Игел (Mali und Igel) гостовале су познате личности, међу којима и Марлен Дитрих. Лоте Хам је била још једна лезбијска активисткиња тог доба која је основала популарни бар Виолета (Violetta) и организовала друге догађаје. У Паризу током 1920-их година, фотограф Брасаи скренуо је пажњу на подземну лезбијску барску сцену својим фотографијама муштерија у бару Ле монокл (Le Monocle). Париски барови и брасерије за лезбијке били су бројни на Монмартру још крајем 19. и почетком 20. века; међу њима су били Ле ра мор (Le Rat Mort), Ла сури (La Souris) и Антон (Hanneton).
Бар Монас 440 клаб (Mona's 440 Club) у Сан Франциску, који је отворио своја врата 1936. године, широко се сматра првим лезбијским баром у Сједињеним Америчким Државама. Током 1950-их, почели су да се појављују барови за лезбијке радничке класе, и белкиње и црнкиње. Врло карактеристични за ове барове (често називане „старим геј” баровима) били су бинарни хетеросексистички модели упаривања и наметање (белачке) буч/фем или (црначке) стад/фем бинарности. Због недостатка економског капитала и сегрегације, кућне журке су биле популарне међу црним лезбијкама. На лезбијке које би мењале ове улоге гледало се с презиром и понекад су их називали „КиКи” или „АЦ/ДЦ” (AC/DC). Из овог раног организовања лезбијки проистекли су хомофилни покрет и организација Кћерке Билитис.
Лезбијска и геј идентификација и барска култура експоненцијално су се прошириле миграцијама и проласком људи кроз велике градове током и након Другог светског рата. Други светски рат био је први пут у војној историји Сједињених Америчких Држава да су жене регрутоване у оружане снаге, стварањем Женског армијског корпуса (WAC). Истовремено, док су се неке жене пријављивале у оружане снаге, друге су прелазиле на различите нетрадиционалне послове унутар цивилне радне снаге. Како су се захтеви за радном снагом мењали током Другог светског рата, жене су почеле да стичу већу независност. Независност коју су жене пронашле уласком у индустријска и друга нетрадиционална занимања довела је и до промена у нормама облачења. Прихватање чињенице да жене носе панталоне на посао омогућило је посебно буч лезбијкама да се слободније облаче у јавности без страха да ће се истицати. Истовремено, одсуство мушкараца због војне службе створило је окружење у којем су лезбијке имале више прилика да буду са другим женама у јавним просторима.
Видљивост лезбијки током Другог светског рата омогућила им је да посећују кафиће, ресторане, биоскопе и барове без мушке пратње. Ово је довело до пораста броја лезбијских барова и других места лезбијског друштвеног живота. Међутим, 1940-их година, Државна управа за алкохолна пића тумачила је присуство било ког хомосексуалца као недолично понашање. Лезбијски барови су стога морали да нађу деликатну равнотежу између тога да дозволе својим муштеријама да се слободно изражавају, истовремено ограничавајући сва понашања која би привукла нежељену пажњу полиције. Врло мало рација се догодило у лезбијским баровима до средине 1940-их управо из тог разлога. Клубови за војно особље смештени близу војних база такође су попримили карактеристике лезбијских барова. У овим баровима су често боравиле групе лезбијки које су прихватале буч/фем идентитете.
Током 1960-их, са успоном покрета за геј ослобођење и све већом идентификацијом са термином и идентитетом „лезбијка”, популарност женских барова је порасла. Седамдесетих година 20. века дошло је до успона лезбијског феминизма, а барови су постали важни простори за активизам заједнице. Неки лезбијски барови у САД такође су подржавали женске софтбол тимове.
Полицијске контроле и отпор Хомосексуални чинови били су илегални у Сједињеним Америчким Државама све до постепене декриминализације од 1962. до 2003. године, а полицијске рације биле су ризик на местима где се лезбијство сматрало криминалним непристојним понашањем, што су често олакшавали полицајци на тајном задатку и полицајци ван дужности. Све до 1960-их, полиција је захтевала да лезбијке носе најмање три комада женске одеће, иначе би се суочавале са хапшењем под оптужбом да се представљају као мушкарци. Полиција је могла узнемиравати и приводити лезбијке због јавног окупљања на месту где се служи алкохол, плеса са особом истог пола, или немогућности да покажу личну карту. Неки власници барова у Сан Франциску удружили су се у организацију Тeверн гилд (Tavern Guild) како би се борили против овога, прикупљајући средства за одбрану гостију који су ухапшени током рација.
Поред тога, у местима попут Минеаполиса, хетеронормативни плави закони (blue laws) контролисали су женску аутономију у баровима и захтевали да жене буду у пратњи мушкарца. Чак и када би ушле, женама није било дозвољено да користе простор бара као њихови мушки парњаци, на пример, морале су да се уздрже од коришћења барских столица. Далеко од очију јавности, лезбијке и геј мушкарци водили су мале операције (често из стамбених простора) како би заобишли законодавство плавих закона које је захтевало затварање барова недељом.
Мушкарци су често били власници локала у којима су се налазили лезбијски барови, како би обезбедили дозволе за точење алкохола и управљали односима са полицијом и мафијом. Лезбијски и геј клубови/барови суочавали су се са недељним рацијама у Њујорку, и као одговор осмислили су планове да упозоре једни друге. Ако би жене биле ухапшене, често би биле одведене у Њујоршки женски притвор (New York Women's House of Detention). Власници барова су често подмићивали полицију да их упозори непосредно пре рација, након чега би упалили светла у бару, а лезбијке би се раздвојиле.
Као вид заштите, неки барови су прекривали прозоре, нису имали идентификационе ознаке, или се у њих могло ући само на задња врата. Неки власници барова су испробавали моделе засноване на чланству, што је повећавало безбедност, али је истовремено било и искључиво.
У Великој Британији, власници клубова нису подлегали истим стандардима лиценцирања као обични угоститељски објекти, па се често дистрибуирао нерегулисани алкохол. Полицијске рације су се често спроводиле у овим клубовима 1940-их, циљајући не само квир муштерије већ и власнике клубова.
Опадање Поред конзумирања пића, култура лезбијских барова се такође вртела око изградње заједнице, плеса, забаве уживо и играња билијара. Ова циљана, али не уносна клијентела није увек била профитабилна и довела је до тога да многи барови затворе своја врата. Неформална анкета из 1980-их открила је да две трећине гостију у лезбијским баровима није било ту због пића, што корелира са раним опадањем броја ових локала. Уочен је благи препород 1980-их пре накнадног пада током 1990-их, услед повећане друштвене мобилности квир идентитета и смањења перципиране потребе за специфично лезбијским окружењима.
Ови делићи историје се губе јер „локални лезбијски барови” све чешће не могу да плате закупнину, а џентрификација доприноси паду посећености. Додатно, разлика у платама у САД повећава економски диспаритет за женску клијентелу, док се геј мушки барови одржавају са више економског капитала. Такође, пораст културе интернет упознавања потискује неговање међугенерацијских лезбијских заједница које су историјски стваране у лезбијским баровима. Пошто је вероватније да ће лезбијке бити примарни старатељи деце него геј мушкарци, лезбијска насеља попримају другачији облик од геј насеља, и као резултат тога, лезбијски ноћни живот се смањује. Чак и у квир средиштима широм Сједињених Америчких Држава, као што је Сан Франциско, пад броја лезбијских простора је знатно осетан.
Упоредо са повећаним уласком ЛГБТ+ културе у мејнстрим, употреба термина „квир” за самоидентификацију, уместо „лезбијка”, порасла је међу многим млађим чланицама лезбијске заједнице; а са порастом културе интернет упознавања, барови специфични за лезбијке постали су ређи. До 2023. године, у САД их је остало само око двадесетак, према писању листа Њујорк тајмс (The New York Times). У највећем америчком граду, Њујорку, остала су само три.
Неки од документарних филмова који се баве овим падом укључују:
The Death of Lesbian Bars (фокус на Аустралију). Last Call at Maud's (1993) (фокус на Сан Франциско, САД) The Last Lesbian Bars (2015) (фокус на Сједињене Америчке Државе). Lesbian Bar Project (2022) (фокус на Сједињене Америчке Државе).
Еволуција Неки лезбијски барови еволуирали су у „квир” барове, отварајући врата не само лезбијкама већ и другим члановима ЛГБТ+ заједнице. Бар Хенријета Хадсон (Henrietta Hudson), који је отворен 1991. године као лезбијски бар, еволуирао је 2021. у „квир хумани бар који су изградиле лезбијке”. Бар Херц (Herz) у Мобилу у Алабами, отворен 2019. као лезбијски бар, до 2022. године је почео да прима муштерије са „низом идентитета, укључујући лезбијке, бисексуалце, пансексуалце и друге”. Херц је затворен 2023. године. У Паризу се лезбијски бар Јунити (Unity) ребрендирао у инклузивнији „квир феминистички” бар под именом Ла митинери (La Mutinerie).