Храбри је била водећа подморница подморница класе Храбри; изграђена за Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца (касније Југославију) од стране бродоградилишта Викерс-Армстронг (енгл. ) у Уједињеном Краљевству. Поринута 1927. године, њен дизајн се заснивао на британској подморници класе Л из Првог светског рата, а изграђена је користећи делове подморнице класе Л која никада није била завршена. Класа Храбри биле су прве подморнице које су служиле у Краљевској ратној морнарици Југославије (КМ), и након опсежних морских испитивања и тестирања, Храбри је испловила из УК ка обали Јадранског мора у Југославији, стигавши у априлу 1928. године. Подморница је била наоружана са шест прамчаних торпедних цеви од 533 mm, два палубна топа од 102 mm, једним QF противавионским топом од 2 фунте (40 mm) L/39 и два митраљеза. Њена максимална дубина роњења била је ограничена на 55 m према југословенским поморским прописима.
Пре Другог светског рата, Храбри је учествовала у крстарењима до лука у Средоземном мору. Током 1933. и 1934. године је ремонтована, њена надградња је значајно модификована, а топ од 2 фунте је замењен једним противавионским митраљезом Хочкис M1929 од 13,2 mm. До 1938. године класа се сматрала застарелом, али су напори да се замене модерним немачким обалским подморницама осујећени почетком Другог светског рата, те је Храбри остала у служби. Непосредно пре инвазије на Југославију коју су предводиле Силе Осовине на челу са нацистичком Немачком у априлу 1941. године, Храбри је патролирала Јадранским морем, а затим су је заробиле италијанске снаге. Добила је ознаку N3, али је након инспекције исечена.
Позадина Поморској политици Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (Краљевине Југославије од 1929) недостајао је правац све до средине 1920-их година, иако су оружане снаге генерално прихватале да је обала Јадранског мора заправо поморска граница коју је морнарица била дужна да обезбеди са ограниченим ресурсима који су јој били на располагању. Године 1926. покренут је скроман десетогодишњи програм изградње како би се створиле снаге подморница, обалских торпедних чамаца, као и торпедних и конвенционалних бомбардера за обављање ове улоге. Подморнице класе Храбри биле су једна од првих нових набавки усмерених ка развоју поморских снага способних да одговоре на овај изазов.
Храбри је изграђена за Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца од стране бродоградилишта Викерс-Армстронг на реци Тајн у Уједињеном Краљевству. Њен дизајн се заснивао на британској подморници класе Л из Првог светског рата, а изграђена је користећи делове првобитно састављене за подморницу ХМС Л67, која није завршена због краја рата. Британска Краљевска ратна морнарица (енгл. ) отказала је поруџбину за Л67 у марту 1919. године, а делимично изграђен труп поринут је 16. јуна како би се ослободио навоз на којем је грађен. У новембру је Краљевска морнарица продала труп бродоградилишту, а након што је потписан уговор са Југословенима, враћен је на навоз и завршен према модификованом дизајну. Британска пловила су изабрана из два разлога: због посете ХМС Л53 Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца 1926. године, као и због британског кредита за поморске набавке који је укључивао трошење дела средстава у британским бродоградилиштима.
Подморнице класе Л биле су побољшана верзија британских подморница класе Е и оствариле су бољи однос између депласмана, погона, брзине и наоружања од својих претходника, укључујући моћно наоружање састављено од торпеда и топова. Класа је дизајнирана за операције у Северном мору током Првог светског рата, али због значајног домета Краљевска морнарица их је током међуратног периода распоредила широм света, укључујући и Средоземно море, а три су још увек биле у служби по избијању Другог светског рата.
Опис и конструкција Опште карактеристике Као и њен брод близанац, подморница Небојша, Храбри је имала једноструки труп са равним прамцем, кружним попречним пресеком и уском зашиљеном крмом. Танкови за баласт и гориво били су конфигурисани као бочни танкови, по један дуж сваке стране, сужени на оба краја. Кобилица је била равна све док се није нагињала нагоре као део зашиљене крме, а постављена је и одвојива баластна кобилица. Подморница је имала две осовине које су покретале трокраки пропелер, а правцем се управљало помоћу полубалансираног кормила. Предњи хидроплани били су постављени око 8 m иза прамца, а задњи сет био је постављен иза пропелера. Два сидра могла су се спустити из вертикалних цеви на прамцу. Подморница је имала уску челичну палубу, као и висок, дуг и узак торањ са навигационим мостом постављеним у средини палубе. И на предњем и на задњем делу, на истом нивоу као и торањ, налазиле су се платформе за топове заштићене високим бедемима (оградама). Надградња је била делимично подигнута испред и иза топовских платформи, са поклопцем за торпеда и малом торпедном дизалицом напред, док су поклопци машинског простора били позади. Иза машинских поклопаца налазио се мали степеник који је ишао до 15 m од крме и садржао је мали бродски чамац. Палуба је била преуска и клизава да би посада ходала по њој током пловидбе.
мини|лево|Једна од иновација уведених на иницијативу Југословена на подморници Храбри била је уградња жирокомпаса спасеног са бившег аустроугарског брода.|alt=Фотографија у боји великог компаса окруженог месинганим прстеном постављеног на мосту брода.
Унутрашњост трупа је попречним преградама била подељена на седам водонепропусних одељака. У прва два одељка налазиле су се торпедне цеви и резервна торпеда, заједно са простором за спавање дела посаде. Прамчани танкови за трим налазили су се испод ова два одељка. Горњи нивои трећег и четвртог одељка садржали су смештај за официре и додатну посаду, док су доњи нивои имали по 112 ћелија електричних батерија. У средини подморнице, испод торња, налазила се контролна соба. Иза ње, пети одељак заузимала је машинска просторија, која је садржала два дизел-мотора за површинску пловидбу. Испод ње су били танкови за дизел гориво. Шести одељак садржао је два електромотора на горњем нивоу и одељак за електричне батерије са још 112 ћелија на доњем нивоу. На крми, седми одељак садржао је уређаје за управљање на горњем нивоу и крмене танкове за трим на доњем нивоу.
Неколико иновација издвајало је подморницу Храбри и њен брод близанац од оригиналног дизајна класе Л. На предлог југословенских поморских официра, уграђени су жирокомпаси спасени са бродова бивше Аустроугарске ратне морнарице. Уграђена је и централна пумпна станица, која је омогућавала да се сви баластни танкови испразне одједном са једне позиције. Ово побољшање спасило је подморнице од потонућа најмање два пута током њихове службе. Последња разлика била је у томе што је један од три перископа модификован како би омогућио осматрање неба ради упозорења на предстојеће ваздушне нападе.
Храбри је имала укупну дужину од 72,1 m, ширину од 7,31 m и газ на површини од 4 m. Њен депласман на површини износио је 975 дугих тона, односно 1.164 дуге тоне када је зароњена. Њену посаду првобитно је чинило пет официра и 42 морнара, али се до 1941. године тај број повећао на шест официра и 47 морнара. Имала је радну дубину роњења од 50 до 70 m, али су је југословенски поморски прописи ограничавали на максималну дубину од 55 m. Очекивало се да ће Храбри заронити на перископску дубину за 70 секунди, али је у једном тренутку њена посада то постигла за 52 секунде.
Погон За површинску пловидбу, Храбри су покретала два Викерсова V12 дизел-мотора дизајнирана 1912. године, који су заједно производили 2.400 коњских снага (bhp) при 380 обртаја у минути. Сваки мотор био је тежак 33,8 t и састојао се од шест делова, од којих је сваки имао по два цилиндра. Делови су били спојени вијцима. Ови вијци су били изложени великом напрезању током пловидбе по лошем времену и често су пуцали. То је представљало озбиљан терет за машинску посаду, јер је рад на њиховој замени био исцрпљујућ, а морнарицу је приморало да на подморницама складишти значајан број резервних вијака, што је додавало знатну тежину. Поморски историчар Звонимир Фрајфогел наводи да је током петнаестодневног крстарења Средоземним морем подморници Небојша било потребно 420 kg резервних вијака.
Ношено је укупно 76 t горива, по 15 t у сваком од бочних танкова, док се остатак налазио унутар трупа. Како се гориво у бочним танковима трошило, замењивано је морском водом како би се одржали депласман, пловност и трим. Храбри је на површини могла достићи максималну брзину од 15,7 чворова, што је било мање од уговорене брзине од 17,5 чворова. На површини, користећи дизел-моторе, имала је домет од 5.000 наутичких миља при брзини од 9 чворова.
Када је подморница била зароњена, две осовине покретала су два електромотора који су заједно производили 1.600 коњских снага (shp) при 300 обртаја у минути. Храбри је имала и мали електромотор од 20 коњских снага за нечујну подводну пловидбу. Складиште батерија састојало се од 336 Exide ћелија типа 3820 LS, чија је укупна тежина износила 138 t. Могла је достићи 10 чворова на електромоторима када је зароњена, што је такође било мање од уговорене брзине од 10,5 чворова. Са мотором за нечујну пловидбу, могла је под водом постићи номиналну брзину од 1,7 до 1,8 чворова. Под водом, Храбри је имала домет од 200 наутичких миља при брзини од 2 чвора.
Наоружање мини|Храбри је била опремљена једним Викерсовим QF топом од 2 фунте (40 mm) L/39 као својим главним противавионским оружјем.|alt=Фотографија у боји топа отприлике висине човека са сивим штитом и проширеним устима цеви.
Храбри је била опремљена са шест прамчаних торпедних цеви од 533 mm и носила је дванаест торпеда Вајтхед-Вејмут Mark IV, шест у цевима и шест резервних. Такође је била опремљена са два топа Mark IV L/40 од 102 mm, по једним на постољима испред и иза моста. Сваки топ био је тежак 1.200 kg. Због подигнутих топовских платформи и заштитних бедема, топови су се могли ставити у дејство пре него што подморница постигне пуну пловност, а посада је могла руковати њима и на узбурканом мору без опасности да буде однета преко палубе. Топови су могли испалити гранату тешку 14 kg до дванаест пута у минути на максималну удаљеност од 9.560 m. Све док вођа разарача Дубровник није ушао у службу 1932. године, подморнице класе Храбри имале су најтеже наоружање од свих пловила Краљевске ратне морнарице Југославије.
Модификације у југословенској служби По доласку на Јадран, Храбри је опремљена једним Викерсовим QF противавионским топом од 2 фунте (40 mm) L/39 и са два противавионска митраљеза. Викерсов топ испаљивао је гранату тешку 0,76 kg до максималног хоризонталног домета од 6.000 m и максималног вертикалног домета од 4.000 m. Током службе, ћелије Exide батерија замењене су батеријским ћелијама Tudor SHI-37. Између 1933. и 1934. године, надградња подморнице Храбри прошла је кроз значајну реконструкцију. Величина торња је смањена, углови су заобљени и постављен је бедем који је затварао предњи део торња. У исто време, постоља главних топова су спуштена, а топ од 2 фунте је уклоњен и замењен противавионским митраљезом Хочкис M1929 од 13,2 mm, који је имао максимални хоризонтални домет од 4.000 m и максимални вертикални домет од 3.000 m. Од тог тренутка, силуета подморнице Храбри била је слична британској подморници класе Р.
Историја службе