Наполеон прелази Алпе (позната и као Наполеон код превоја Светог Бернара или Бонапарта прелази Алпе; наведена и као ) је серија од пет уљаних слика на платну коњаничких портрета Наполеона Бонапарте које је насликао француски уметник Жак-Луј Давид између 1801. и 1805. Првобитно је наручена од стране краља Шпаније, композиција приказује снажно идеализован приказ стварног преласка који су Наполеон и његова војска извели преко Алпа кроз Велики превој Свети Бернар у мају 1800.
Постала је једна од најчешће репродукованих слика Наполеона.
Позадина мини|Друга верзија, сада у палати Шарлотенбург мини|Прва версајска верзија
Након што је преузео власт у Француској током 18. бримера 9. новембра 1799, Наполеон је био одлучан да се врати у Италију како би ојачао француске трупе у тој земљи и повратио територије које су Аустријанци заузели претходних година. У пролеће 1800. повео је резервну армију преко Алпа кроз Велики превој Свети Бернар. Аустријске снаге, под командом Михаела Меласа, опседале су Масену у Ђенови и Наполеон се надао да ће постићи изненађење прелазећи преко алпског превоја. До тренутка када су Наполеонове трупе стигле, Ђенова је пала; али је наставио даље, надајући се да ће се сукобити са Аустријанцима пре него што се они прегрупишу. Резервна армија водила је битку код Монтебела 9. јуна пре него што је на крају извојевала одлучујућу победу у бици код Маренга. Постављање Наполеона за првог конзула и француска победа у Италији захтевали су рапрошман са Карлосом IV од Шпаније. Док су трајали преговори о поновном успостављању дипломатских односа, дошло је до традиционалне размене поклона. Карлос је добио пиштоље произведене у Версају, хаљине најбољих париских кројачица, драгуље за краљицу и леп оклоп за новоименованог премијера Мануела Годоја. Заузврат, Наполеону је понуђено шеснаест шпанских коња из краљевских штала, портрети краља и краљице од Гоје и портрет који је требало да наручи од Давида. Француски амбасадор у Шпанији, Шарл-Жан-Мари Алкје, затражио је оригиналну слику од Давида у Карлосово име. Портрет је требало да виси у Краљевској палати у Мадриду као знак новог односа између две земље. Давид, који је био ватрени присталица Револуције, али је свој жар пренео на нови Конзулат, био је жељан да преузме поруџбину.
Након што је сазнао за захтев, Бонапарта је наложио Давиду да направи још три верзије: једну за Дворац Сен Клу, једну за библиотеку Палате инвалида и трећу за Краљевску палату у Милану, престоници Цисалпинске републике. Пету верзију је израдио Давид и она је остала у његовим различитим радионицама до његове смрти.
Историја пет верзија Оригинална слика је остала у Мадриду до 1812, када ју је из Шпаније однео Жозеф Бонапарта када је побегао након пораза у Рату за полуострво.
Понео је са собом у Поинт Бриз у Бордентауну, Њу Џерзи, САД, где је живео од 1816. до 1839. Слика је преношена кроз његове потомке до 1949, када је његова праунука Еугенија завештала музеју дворца Малмезон.
Верзија направљена за Дворац Сен Клу 1801. уклоњена је 1814. од стране пруских војника под фон Блихером који су је понудили краљу Фридриху Вилхелму III. Сада се налази у палати Шарлотенбург у Берлину.
Копија из 1802. из Палате инвалида скинута је и стављена у складиште током Бурбонске рестаурације 1814; али је 1837, по наређењу краља Луја Филипа I, поново окачена у његовом новоотвореном Музеју историје Француске у Версајском дворцу, где се и данас налази.
Верзија из 1803. испоручена је у Милано, али су је 1816. конфисковали Аустријанци. Становници Милана одбили су да је предају и она је остала у граду до 1825. Коначно је смештена у Белведере у Бечу 1834. Тамо се и данас налази, сада део колекције Аустријске галерије Белведере.
Верзија коју је Давид задржао до своје смрти 1825. изложена је у Базар Бон-Нувелу 1846. (где ју је запазио Бодлер). Године 1850. понудио је председнику Лују-Наполеону Бонапарти (будућем Наполеону III) Давидова ћерка, Полин Жанен, и слика је постављена у палату Тиљерије. Године 1979. дата је музеју у Версајском дворцу.
Слике Поруџбина је предвиђала портрет Наполеона у стојећем ставу, у униформи Првог конзула, вероватно у духу портрета које су касније израдили Антоан-Жан Грос, Робер Лефевр (Наполеон у крунидбеним одорама) и Жан Огист Доминик Енгр (Наполеон I на свом царском престолу), али је Давид желео да наслика коњаничку сцену. Шпански амбасадор, Игнасио Мускиз, обавестио је Наполеона и упитао га како би волео да буде представљен. Наполеон је првобитно тражио да буде приказан како врши смотру трупа, али се на крају одлучио за сцену која приказује његов прелазак преко Алпа.
У стварности, прелазак је обављен по лепом времену, а Бонапарту је водио водич на мазги. Међутим, од самог почетка слика је пре свега била пропаганда, и Бонапарта је тражио од Давида да га прикаже „мирног, на ватреном коњу“ (Calme sur un cheval fougueux), а вероватно је и предложио додавање имена других великих војсковођа који су водили своје снаге преко Алпа: Ханибала и Карла Великог.
Израда мини|лево|Давидов недовршени портрет Наполеона из 1798.
Направљен је мали број скица и припремних студија, за разлику од Давидове уобичајене праксе. Грос, Давидов ученик, израдио је малу уљану скицу коња који се обуздава, што је вероватно била студија за Наполеоновог коња, а Давидове бележнице показују неке скице првих замисли о положају јахача. Недостатак раних студија делимично се може објаснити Бонапартиним одбијањем да позира за портрет. Позирао је Гросу 1796. на инсистирање Жозефине де Боарне, али се Грос жалио да није имао довољно времена да позирање буде од користи. Давид га је такође успео наговорити да позира за портрет 1798, али три сата колико му је нервозни и нестрпљиви Бонапарта одобрио нису му дала довољно времена да направи пристојну сличност. По прихватању поруџбине за алпску сцену, чини се да је Давид очекивао да ће позирати за студију, али је Бонапарта то одлучно одбио, не само зато што није волео да позира, већ и зато што је веровао да слика треба да представља његов карактер, а не физички изглед:
Одбијање да позира означило је прекид у портретисању Наполеона уопште, са напуштањем реализма у корист политичке иконографије: после ове тачке портрети постају амблематски, хватајући идеал уместо физичке сличности.
Пошто није могао да наговори Наполеона да позира за слику, Давид је као полазну тачку за његове црте лица узео бисту, а свог сина је натерао да се попне на мердевине као модел за положај тела. Униформа је тачна, јер је Давид успео да позајми униформу и бикорн који је Бонапарта носио код Маренга. Два Наполеонова коња коришћена су као модели за „ватреног коња“: кобила „ла Бел“ која се појављује у верзији у Шарлотенбургу и чувени сивац Маренго који се појављује у верзијама у Версају и Бечу. Гравуре из Voyage pittoresque de la Suisse послужиле су као модели за пејзаж.
Први од пет портрета насликан је за четири месеца, од октобра 1800. до јануара 1801. По завршетку прве верзије, Давид је одмах започео рад на другој верзији, која је завршена 25. маја, на дан када је Бонапарта извршио инспекцију портрета у Давидовој радионици у Лувру.
Два Давидова ученика помагала су му у изради различитих верзија: Жером-Мартен Ланглоа радио је првенствено на прва два портрета, а Жорж Руже је направио копију за Палату инвалида.
Техника За разлику од својих претходника Франсоа Бушеа и Жан-Онореа Фрагонара, који су користили црвену или сиву подлогу као основну боју за изградњу слике, Давид је користио белу позадину платна директно испод својих боја, што показују нека његова недовршена дела, попут његовог првог покушаја портрета Бонапарте или скице Тениске заклетве.
Давид је радио користећи два или три слоја. Након што би ухватио основни обрис окер цртежом, дотерао би слику лаганим потезима, користећи четкицу са мало боје и концентришући се на блокове светлости и сенке уместо на детаље. Резултати ове технике посебно су уочљиви у оригиналној верзији Наполеон прелази Алпе из Малмезона, нарочито у обради сапи коња. У другом слоју, Давид се концентрисао на попуњавање детаља и исправљање могућих недостатака.
Трећи и последњи слој коришћен је за завршне детаље: стапање тонова и заглађивање површине. Давид је овај задатак често препуштао својим помоћницима.
Детаљи мини|Шарлотенбуршка верзија, Берлин мини|Белведере верзија, Беч
Свих пет верзија слике су приближно исте велике величине (2,6 м × 2,2 м). Бонапарта је приказан на коњу, у униформи главног генерала, носи златном траком украшен бикорн и наоружан је мамелучком сабљом. Обмотан је наборима великог плашта који се вијори на ветру. Глава му је окренута ка посматрачу, а десном руком гестикулира према планинском врху. Левом руком држи узде свог коња. Коњ се пропиње на задње ноге, грива и реп му ударају о тело под истим ветром који надима Наполеонов плашт. У позадини се линија војника испресецана артиљеријом пење уз планину. Тамни облаци надвијају се над сликом, а испред Бонапарте планине се оштро уздижу. У првом плану БОНАПАРТА, ХАНИБАЛ и КАРОЛВС МАГНВС ИМП. уклесани су на стенама. На јарму прсног оклопа коња, слика је потписана и датирана.За још један пример Давидовог укључивања потписа и датума као дела слике, погледајте Смрт Марата.
Разлике између пет верзија мини|лево|Детаљ Наполеона у златном плашту
У оригиналној верзији која се налази у Малмезону (260 × 221 cm; 102 1/3 × 87 in), Бонапарта има наранџасти плашт, криспин (манжетна) његове рукавице је извезен, коњ је црно-бели шарен, а коњска опрема је комплетна и укључује мартингал. Колан око коњевог трбуха је тамно избледеле црвене боје. Официр који држи сабљу у позадини заклоњен је коњским репом. Наполеоново лице делује младалачки. Слика је потписана на јарму прсног оклопа: Л. ДАВИД ГОДИНА IX.
Шарлотенбуршка верзија (260 × 226 cm; 102 1/3 × 89 in) приказује Наполеона у црвеном плашту на коњу алатасте боје. Опрема је једноставнија, без мартингала, а колан је сиво-плав. На тлу има трагова снега. Наполеонове црте лица су упале са наговештајем осмеха. Слика је потписана Л. ДАВИД ГОДИНА IX.
У првој версајској верзији (272 × 232 cm; 107 × 91 1/3 in), коњ је сивкасто шарен, опрема је идентична оној из Шарлотенбуршке верзије, а колан је плав. Вез на рукавици је поједностављен, а постава рукава је видљива испод рукавице. Пејзаж је тамнији, а Наполеонов израз је строжи. Слика није потписана.
Верзија из Белведереа (264 × 232 cm; 104 × 91 1/3 in) скоро је идентична версајској, али је потписана Ј. Л. ДАВИД Л. ГОДИНА X.
Друга версајска верзија (267 × 230 cm; 105 × 90 1/2 in) приказује црно-белог коња са комплетном опремом, али без мартингала. Колан је црвен. Плашт је наранџасто-црвен, оковратник је црн, а вез на рукавици је веома једноставан и готово неприметан. Марама везана око Наполеоновог струка је светлоплава. Официр са сабљом поново је заклоњен коњским репом. Наполеонове црте лица су старије, има краћу косу и — као у Шарлотенбуршкој верзији — постоји наговештај осмеха. Вез и стил бикорна сугеришу да је слика завршена после 1804. Слика није датирана, али је потписана Л. ДАВИД.
Утицаји Након Наполеоновог успона на власт и победе код Маренга, постало је модерно сликати алегоријске портрете Бонапарте, величајући новог господара Француске, попут Антоана-Франсоа Калеа Алегорија битке код Маренга, где је Бонапарта обучен у римску ношњу и окружен крилатим симболима победе, и Пјера Пола Прудона Тријумф Бонапарте, где је Први конзул у кочијама у пратњи крилатих фигура. Давид је изабрао симболизам уместо алегорије. Његова фигура Бонапарте је херојска и идеализована, али јој недостају конкретни симболи алегоријског сликарства.
мини|лево|Смрт Хијацинта Жан Брок, 1801.
Веран својој жељи за „повратком чистом грчком“ (retour vers le grec pur), Давид је применио радикални неокласицизам који је показао у свом делу Интервенција Сабињанки из 1799. на портрет Бонапарте, уз једини уступак у виду савремених костима. Коњ из прве верзије готово је идентичан по положају и боји оном приказаном у гужви Интервенције Сабињанки.
мини|Рељеф са Александровог саркофага.