Милић Радовић (Каона, 1775 — Карановац, 1815/1816) је био војвода драгачевски током Првог српског устанка, а кнез Милош Обреновић га је касније поставио за сердара драгачевског. По кнежевом наређењу убијен је крајем 1815. или почетком 1816. године, а према предању сахрањен је на месту где је кнез Милош касније подигао Саборну цркву у Краљеву. У порти цркве братство каонских Радовића му је подигло споменик 2004. године.
Биографија Милић Радовић је рођен у драгачевској Каони 1775. године. Имао је млађег брата Симу, рођеног 1779. године, који је такође учествовао у устаничким борбама. Као младић одметнуо се у хајдуке, након што је у сукобу са Турцима ранио једног од њих. У шуми је убрзо окупио хајдучку дружину од тридесетак људи, од којих су неки имали и коње. У пролеће 1804. године Први српски устанак је захватио и драгачевски крај. Заједно са својим хајдуцима Милић Радовић се прикључио устаницима. Учествовао је у првом нападу на Турке у караули код "Мале воде" у Каони. Заједно са осталим драгачевским устаницима које је предводио гучки прота Милутин Илић, Милић Радовић је учествовао и у борбама за ослобођење Карановца (Краљева) и Ужица 1805. године. У току наредне, 1806. године, учествовао је у продроу устаничке војске под командом Милана Обреновића ка Новој Вароши и Вишеграду. Исте године истакао се и у борбама вођеним за ослобођење Београда. Највећи отпор устаницима Турци су пружали на Стамбол капији. Милић Радовић је, заједно са одабраним устаницима, током ноћи изненадио Турке и успео да заузме капију. Због тога га је Карађорђе наградио, поставивши га за војводу у горњем делу Драгачева. Положај војводе драгачевског му је потврдила и скупштина одржана у Београду 1811. године.
У време велике османске офанзиве 1813. године Милић Радовић се борио под старешинством Антонијем Ристићем Пљакићем, који је био одређен за заповедника фронта од Старог Влаха па до реке Расине и Великог Јастрепца. Након пропасти устанка Милић Радовић је поново отишао у хајдуке. Борио се и током Хаџи-Проданове буне. Како би га натерали на предају, Турци су његову супругу и децу као таоце одвели у Чачак. Радовић се предао и као заробљеник је одведен за Београд. Са друге стране, о његовој породици у Каони нема података, па је могуће да се његова супруга и деца више нису враћали у ово село. У Београду је Радовић успео да се спасе уз помоћ једног Турчина, Хасан-бега Прајића, старог драгачевског спахије, који га је извео из тамнице и сакривао у својој кући. По окончању преговора Милоша Обреновића и Марашлије, на слободу су пуштени Милошев брат Јеврем и Милић Радовић. Радовића је кнез Милош убрзо поставио и за сердара драгачевског.
Убиство Милића Радовића Међутим, кнез Милош је убрзо наложио Радовићево убиство. Није познато зашто је донео такву одлуку. Вук Караџић је касније писао да је кнез Милош у тајности погубио деветоро људи, а да је један од њих био Милић Радовић, али му није познат разлог тог убиства. Могуће је да је узрок овакве кнежеве одлуке била Радовићева ранија оданост Карађорђу. Не зна се тачно место и време његовог убиства. Убијен је највероватније крајем 1815. или почетком 1816. године, из заседе на путу у близини Карановца. Убиство су по кнежевом налогу извршили поп Никола Костић из Мрсаћа и Михаило Ђорђевић из Самаила. Ђорђевић је Радовићеву главу послао кнезу у Пожаревац. Јеврем Обреновић је главу свог побратима сахранио у Пожаревцу, а остатак Радовићевог тела је сахрањен у Карановцу. Касније, 1824. године, у време подизања карановачке цркве, кнез Милош је наложио да она обухвати и Радовићев гроб. Осим њега, и Никола Костић је подигао цркву кајући се због почињеног убиства. Он је цркву подигао 1818. године у селу Врдила. Данас се у порти краљевачке цркве налази споменик Милићу Радовићу, који је подигнут 2004. године.
Референце
Категорија:Драгачевци Категорија:Први српски устанак Категорија:Други српски устанак