мини|десно|Доминантан сексуални скрипт повезује жене са сексуалном скромношћу, а мушкарце са већим почетним ентузијазмом за секс. Теорија сексуалних сценарија () је социолошка теорија која наводи да је сексуално понашање обликовано друштвеним сценаријима, што значи да појединци следе друштвене норме које обликују њихове поступке и перцепције. Према теорији сексуалних сценарија, претпоставља се да различити појединци — попут мушкараца и жена — имају различите очекиване улоге у сексуалним ситуацијама и да делују у складу са тим очекиваним улогама.

Термин сексуални скрипт односи се на друштвене смернице које диктирају, слично као што позоришни сценарио (скрипт) диктира глумцу, како појединци треба да разумеју сексуалне ситуације и како у њима треба да се понашају. Појединци се могу слагати или не слагати са сексуалним скриптама. Између осталих утицаја, ове смернице су обликоване законима, стереотипима (посебно родним стереотипима) и медијима, укључујући порнографију.

Заснована на социјалном конструктивизму, теорију сексуалних сценарија су први развили амерички социолози Џон Х. Гањон (енгл. ) и Вилијам Сајмон (енгл. ) у својој књизи Сексуално понашање (енгл. ) из 1973. године. Истраживања о теорији сексуалних сценарија показала су да су главни сексуални скрипти родно одређени и често се посебно односе на адолесценте и младе одрасле особе. Истраживања су такође открила да се сексуални скрипти могу користити за разумевање питања повезаних са сексуалним здрављем и пристанком.

Преглед Скрипти су друштвене функције које усмеравају поступке и перцепције појединаца у вези са одговарајућим понашањем. Скрипт је когнитивна схема која подучава људе како да разумеју и делују у сексуалним ситуацијама. У истој ситуацији може бити више људи, али они се могу разликовати по улогама које су им додељене или које су изабрали да одиграју. Сексуални скрипти диктирају шта би неко требало да ради у одређено време и на одређеном месту, уколико жели да игра улогу која је карактеристично повезана са тим скриптом. Теорија сексуалних сценарија заснива се на идеји да субјективно разумевање сваке особе о сопственој сексуалности суштински одређује избор сексуалних радњи те особе и њено накнадно квалитативно искуство тих сексуалних чинова.

Теорија сексуалних сценарија заснива се на социјалном конструктивизму, који постулира да је „интерпретација стварности, укључујући људско понашање, изведена из заједничких веровања унутар одређене друштвене групе”. Заузврат, теорија сексуалних сценарија претпоставља да се „сексуалност учи из културолошки доступних порука које постављају смернице у вези са сексуалним понашањем и активностима”, и да „људи уче скрипте као резултат одрастања у одређеној култури”. Људска сексуална активност и значења везана за та понашања, укључујући и то шта их чини „сексуалним” понашањем, произилазе из метафоричких скрипата које су појединци научили и усвојили као резултат свог учешћа у друштвеној групи.

Гањон и Сајмон, творци теорије сексуалних сценарија, наводе да „како би се понашање догодило, нешто налик на скриптовање мора да се деси на три различита нивоа: културни сценарији, интерперсонални скрипти и интрапсихички скрипти.” Културни сценарији, обликовани културним институцијама, пружају контекст за улоге. Интерперсонални скрипти „почивају на улогама и општим околностима које пружају културни сценарији”; интерперсонални скрипти појединаца стварају се прилагођавањем општих културних смерница. Интрапсихички скрипти „могу укључивати специфичне планове или стратегије за спровођење интерперсоналних скрипата”, укључујући „фантазије, сећања и ментална увежбавања”.

Сексуалне скрипте обликују структура и правила друштва, укључујући брачне законе, брачне завете и законе против одређених сексуалних понашања или односа. У већини западних култура, сексуални скрипти се „знатно разликују” за особе мушког и женског пола.

Развој Теорију сексуалних сценарија увели су амерички социолози Џон Х. Гањон и Вилијам Сајмон у својој књизи из 1973. године Сексуално понашање: Друштвени извори људске сексуалности (енгл. ). Теорија се појавила као „логичан наставак” симболичког интеракционизма, који се „фокусира на то како појединци стварају, мењају и примењују значење у процесу друштвене интеракције”. Раду Гањона и Сајмона претходио је и рад социолога Ервинга Гофмана, који је користио драматургију да би упоредио људску друштвену интеракцију са извођењем преузетих улога у позоришној представи. Сајмону и Гањону су такође претходили истраживачи секса Алфред Кинзи и Вилијам Мастерс и Вирџинија Џонсон (Мастерс и Џонсон).

Приликом стварања теорије, Сајмон и Гањон су приметили да је „њихова перспектива била реакција на доминантне теоријске погледе на људску сексуалност у то време: психоаналитичке и биолошке”. Доминантне перспективе су диктирале да је сексуално понашање одређено инстинктима или нагонима, и да је суштински везано за људску биологију. Сигмунд Фројд је успоставио своју психоаналитичку теорију према животу и прокреацији (Либидо). Фројдовске психоаналитичке перспективе о сексуалности наставиле су да буду утицајне чак и када су биолошке перспективе постале популарне.

Теорија сексуалних сценарија настала је током успона социјалног конструктивизма 1960-их и 1970-их, у време када су истраживачи сматрали да културни догађаји доводе у питање есенцијалистичке перспективе. Сајмон и Гањон су сматрали да су сексуални скрипти испреплетени са родним скриптама, које су у то време развијене у оквиру феминистичких студија.

Истраживање Истраживања о сексуалним скриптама и теорији сексуалних сценарија закључила су да су сексуални скрипти организовани према роду, класи, етничкој припадности и другим друштвеним векторима.

Род Истраживања о сексуалним скриптама и теорији сексуалних сценарија закључила су да су сексуални скрипти родно одређени. Родни скрипти, према теорији родних схема, „поседују компоненту родне улоге која дефинише који пол обично изводи [низ догађаја]”. У западним културама, сексуални скрипти за жене и мушкарце се разликују и често се међусобно надопуњују. Ове разлике се често сматрају двоструким стандардом. Родно одређени сексуални скрипти приказани су у мејнстрим медијима и посебно утичу на адолесценте и младе одрасле особе.

Традиционални родни стереотипи, који обликују сексуалне скрипте, „повезују мушкост и маскулинитет са асертивношћу, агресивношћу, сексуалним авантуризмом и емоционалном уздржаношћу, а женскост и женственост са послушношћу, пасивношћу, сексуалном скромношћу и емоционалном интимношћу”. На пример, у хетеросексуалним везама обичај је да мушкарац покаже већи почетни ентузијазам за секс. Због друштвених норми, као и стереотипа о мушкој сексуалности, мушкарац може да се плаши да ће његова мушкост, сексуална моћ и плодност бити доведени у питање уколико не покаже сексуалну страст у раној фази везе. Насупрот томе, жена може бити опрезна у вези са изражавањем сексуалног ентузијазма на почетку везе због повезаних друштвених норми и стереотипа о женској сексуалности.

Код младих мушкараца, „сексуална активност је усмерена ка циљу (ка самозадовољству и ослобађању од напетости) и лако се одваја од општијег односа према партнерки”, док се ова активност код жена посматра као „потенцијално опасна” по сопствено тело и репутацију. Родни скрипти такође могу утицати на дизајн производа, као на пример у развоју различитих врста бријача за мушкарце и жене.

Старост Што се тиче сексуалних скрипата, главни културни сценарији углавном су готово искључиво повезани са адолесценцијом и раним одраслим добом. Уобичајени скрипти се односе на и могу варирати према старости, при чему су адолесценција и рано одрасло доба фазе у којима „појединци развијају и усавршавају своје интерперсоналне и интрапсихичке сексуалне скрипте”. Мање сексуалних скрипата је повезано са другим животним фазама; „сексуално значајни догађаји” ретко се повезују са онима у фази детињства („пресексуални” период) или старости („постсексуални” период).

Деца углавном боље разумеју скрипте и карактеристике сопственог пола у односу на скрипте другог пола. Од раног узраста, мушкарци се често васпитавају да прихвате своју сексуалност, док се жене обично подстичу да је потискују. Док се млади дечаци уче да држе свој пенис приликом мокрења и да га додирују у сврху прања, девојчице се уче да не додирују свој клиторис.

Раса и етничка припадност Постоје разлике међу расним и етничким групама у вези са сексуалним скриптама. У студијама које упоређују сексуалне праксе младих Хиспаноамериканаца и белаца, откривено је да, иако обе стране углавном прихватају родно типизиране скрипте у својим романтичним везама, чини се да се Хиспаноамериканци више придржавају структурираних и родно типизираних скрипата, где мушкарци морају да преузму иницијативу и спроведу више акција у поређењу са женама. Међу хетеросексуалним афроамеричким мушкарцима, културни скрипти сексуалног учинка утичу на понашања која носе сексуални ризик, што је релевантно за разумевање преноса ХИВ-а у овим популацијама. Утврђено је да за афроамеричке и хиспаноамеричке жене културолошки утемељени скрипти могу допринети нормализацији неверства партнера и минимизирању потребе жена за преговарањем о праксама безбедног секса.

Романтични скрипти Романтични скрипти се односе на културолошка схватања у вези са обрасцима понашања који се очекују у романтичним везама, почевши од тога ко иницира изласке и ко их плаћа до тога како се очекује да ће интимност напредовати током времена. Попут сексуалних скрипата, романтични скрипти су снажно испреплетени са родним улогама; истраживања су показала да скрипти за хетеросексуалне састанке остају изразито родно типизирани, при чему се од мушкараца очекује да воде романтичне сусрете док је женама додељена пасивнија улога. Однос између сексуалних и романтичних скрипата такође је значајан, јер очекивања појединаца о састанцима и удварању често обликују и ограничавају њихово сексуално понашање. Иако су ставови према романтици постали све егалитарнији, истраживања сугеришу да се понашања мењају спорије, при чему млади и даље очекују да мушкарци иницирају сексуални контакт и покривају трошкове састанака чак и када идеолошки подржавају родну равноправност.

Сексуални напад и пристанак Скрипт силовања дефинисан је као скуп стереотипа или лажних веровања о силовању, његовим жртвама и силоватељима. Стереотипи о силовању су под великим утицајем религије, закона и медија. Скрипт силовања може описати силовање као насилни чин који над женом врши непознати мушкарац. Жртве силовања могу се ослонити на скрипт силовања како би утврдиле да ли су доживеле силовање. Ови скрипти могу довести до окривљавања жртве, посебно код „жена и девојака које не следе традиционалне родне скрипте друштва, попут оних које конзумирају алкохол и/или се баве проституцијом”.

Жене које се слажу са сексуалним скриптом могу научити да потискују своје сексуалне жеље и почну да посматрају себе као сексуалне објекте; мушкарци који се слажу имају већу вероватноћу да прихвате митове о силовању и објектификацију жена. Они такође чешће верују у „симболични отпор”, идеју да жене које кажу „не” заправо мисле „да”.

Ослањајући се на анализу разговора, Хана Фрит (енгл. ) и Силија Кицинџер (енгл. ) пишу да се дискусија о сексуалним сусретима може сматрати скриптованом ако говорник користи било који од ових пет лингвистичких механизама: позивање на предвидљиве фазе, позивање на опште знање, стварање консензуса кроз беспрекорну промену саговорника и сараднички разговор, коришћење хипотетичких и општих примера, или активно изражавање (енгл. ). Позивајући се на сексуалне скрипте на овај начин, „младе жене представљају тешкоћу да кажу 'не' нежељеном сексу као нормативно тешку ствар — као уобичајен, свакодневан проблем — тако да не могу бити сматране одговорним за своје специфичне потешкоће, нити се на основу тога могу извести негативне диспозиционе особине.”

Сексуално здравље