Луције Калпурније Пизон Фруги ЛицинијанProsopographia Imperii Romani², C 300. (38–69) био је римски племић који је живео у 1. веку. Његово усвајање од стране римског цара Галбе, 10. јануара 69. године, довело је до њиховог заједничког убиства по наређењу Отона, који је очекивао да ће сам бити усвојен. Отон је потом постао други цар у периоду познатом као Година четири цара.

Живот Лицинијан је био племић најугледнијег и најстаријег порекла. Био је један од синова Марка Лицинија Краса Фруга (конзула 27. године) и Скрибоније. По рођењу је припадао роду Лицинија (gens Licinia). Његово име указује на то да је усвојен у род Калпурнија (gens Calpurnia), вероватно од стране рођака његовог зета Луција Калпурнија Пизона (конзула 57. године).

Његов деда по оцу био је конзул и намесник Марко Лициније Крас (конзул 14. године п. н. е.). Крас је био усвојени син конзула и војсковође Марка Лицинија Краса (конзула 30. године п. н. е.), који је био унук тријумвира Марка Лицинија Краса. Лицинијан је био последњи познати директни потомак тријумвира, као и последњи познати директни потомак који је носио његово име.

О Лицинијановом животу пре усвајања од стране цара Галбе зна се веома мало. Највероватније је рођен и одрастао у Риму. Његов брат Гнеј Помпеј Магн био је први муж Клаудије Антоније, кћерке цара Клаудија I, док је његов други брат, Марко Лициније Крас Фруги II, био чукундеда Марка Аурелија.

Лицинијан је био Галбин званични наследник од 10. до 15. јануара 69. године, када је преузео династичко име „Сервије Сулпиције Галба Цезар“ (Servius Sulpicius Galba Caesar). Именован је како би ојачао Галбин положај након што су се две легије у Горњој Германији побуниле против њега и стале на страну свог заповедника, Аула Вителија.

Када је остарели Галба бирао наследника, његов конзул Тит Виније предложио је Отона. Међутим, Галба није одобравао Отонов лабав морал, сматрајући да би он био тек нешто бољи од свог претходника, Нерона. Уместо њега, по савету свог преторијанског префекта Корнелија Лакона, изабрао је Лицинијана.

Светоније га описује као „згодног, добро васпитаног младића“. Лицинијан је уживао одличну репутацију због свог поштења, честитости и моралности. Галба га је називао „својим сином“, а приликом једног од јутарњих пријема издвојио га је из гомиле. Галба је Лицинијана именовао наследником свог имена, римског престола и имовине. Потом га је повео у логор преторијанске гарде, где је Лицинијан званично и јавно усвојен.

Отон је очекивао да ће управо он бити изабран. Када је чуо за Галбин избор, био је шокиран и разочаран, па је одлучио да убије обојицу и тако постане цар.

Дана 15. јануара Галбу су на улици убили бројни војници. Виније је такође убијен, упркос томе што је узвикивао да Отон није наредио његову смрт. Од свих царских телохранитеља, само је један центурион, Семпроније Денс, имао храбрости да се супротстави убицама. Наоружан само бодежом, сам је изашао пред велику групу потпуно наоружаних људи. Осудивши њихову побуну и борећи се до смрти, купио је Лицинијану време да побегне. Лицинијан је побегао и сакрио се у храму Весталки.

Тамо је требало да буде безбедан, али убице нису биле спремне да поштују светилиште храма. Пронашла су га двојица војника — Статије Мурк из преторијанске гарде и Сулпиције Флор, британски помоћник који је непосредно пре тога од Галбе добио римско грађанство. Извукли су га напоље и убили. Имао је тридесет једну годину.

Тацит наводи да је Отон „са нарочитом злонамерношћу посматрао одсечену главу жртве, као да му очи никада неће бити ситије“. Лицинијанова смрт му није била довољна; Отон је наредио и да Корнелије Лакон буде убијен.

Чак сто двадесет људи покушало је да преузме заслуге за убиство Галбе и Лицинијана, очекујући да ће за то бити награђени. У ту сврху сачињен је списак њихових имена. Међутим, када је Отон збачен од стране Вителија, нови цар је пронашао списак и наредио да сви са њега буду погубљени.

Лицинијан је био ожењен Веранијом Гемином, која је потицала из породице конзулског ранга. Отон је касније предао Лицинијанову главу Веранији, која му је за њу платила велику суму новца. Веранија је сахранила Лицинијанову главу заједно са његовим телом у гробници која се налазила уз Виа Саларију.

Изгледа да Веранија и Лицинијан нису имали деце. Према Тациту, Лицинијанов тестамент је поштован због његовог релативно скромног имовинског стања.

Литература

Смит, Вилијам, ур. (1870). Речник грчке и римске биографије и митологије. Том 3, стр. 378. Архивирано из оригинала 6. септембра 2007.

Смит, Вилијам, ур. (1870). Речник грчке и римске биографије и митологије. Том 3, стр. 758. Архивирано из оригинала 15. марта 2009.

Смит, Вилијам, ур. (1870). Речник грчке и римске биографије и митологије. Том 3, стр. 1239. Архивирано из оригинала 31. децембра 2005.

Светоније, Животописи дванаесторици царева: Галба и Отон.

Тацит, Историје, књига I (Penguin Classics, 2009).

Ланцијани, Родолфо (1892). „Паганска гробља“. У: Пагански и хришћански Рим. Houghton, Mifflin and Company.

Референце

Категорија:Умрли 69.