мини|Вилендорфска Венера, фигурина са наглашеним сексуалним карактеристикама. Процењује се да је направљена пре око 30.000 година. Еротска уметност је широка област визуелних уметности која укључује свако уметничко дело намењено изазивању сексуалног узбуђења. Обично приказује људску голотињу или сексуалну активност, а обухвата дела у различитим визуелним медијима, укључујући цртеже, гравуре, филмове, видео-игре, слике, фотографије и скулптуре.
Нека од најранијих познатих уметничких дела садрже еротске теме, које су се с различитим значајем појављивале у различитим друштвима током историје. Међутим, често је сматрана табуом, при чему су друштвене норме или закони ограничавали њено стварање, дистрибуцију и поседовање. Ово је посебно случај када се сматра порнографском, неморалном или опсценом.
Дефиниција
мини|десно|180п|Глинена плочица. Индија. 1. век п. н. е.Дефиниција еротске уметности може бити субјективна јер зависи од контекста, будући да се перцепције о томе шта је еротско, а шта уметност разликују. Скулптура фалуса у неким културама може се сматрати традиционалним симболом потенције, а не отворено еротском. Материјал који је произведен за илустрацију сексуалног образовања други могу доживети као неприкладно еротски.
Стенфордова енциклопедија филозофије дефинише еротску уметност као „уметност која је створена са намером да сексуално стимулише своју циљну публику и која у томе у одређеној мери и успева”.
Често се прави разлика између еротске уметности и порнографије, која такође приказује сцене сексуалне активности и чија је намера да изазове еротско узбуђење. Порнографија се обично не сматра лепом уметношћу. Људи могу правити разлику на основу намере и поруке дела: еротска уметност би била дела намењена и другим сврхама осим узбуђења, која би као уметност могла да цени и особа незаинтересована за њихов еротски садржај. Судија Врховног суда САД Потер Стјуарт написао је 1964. године да је та разлика интуитивна, рекавши за тврдокорну порнографију, која не би била правно заштићена као еротска уметност: „Препознајем је када је видим”.Jacobellis v. Ohio, 378 U.S. 184, 197 (1964).
Други, укључујући филозофе Метјуа Кирана и Ханса Маса,Maes, Hans. Ed. Pornographic Art and the Aesthetics of Pornography, Palgrave Macmillan, 2013. тврде да се не може направити строга разлика између еротске уметности и порнографије.
Историја
Међу најстаријим сачуваним примерима еротских приказа су палеолитске пећинске слике и резбарије, али су многе културе стварале еротску уметност.
Откривени су артефакти из древне Месопотамије који приказују експлицитан хетеросексуални секс. Глиптика из Сумера у Раном династичком периоду често приказује сцене фронталног секса у мисионарској пози. На месопотамским заветним плочицама из раног другог миленијума пре нове ере, мушкарац је обично приказан како улази у жену отпозади док се она нагиње, пијући пиво кроз сламку. Оловне заветне фигурине из средњег Асирског царства често приказују мушкарца како стоји и пенетрира у жену док она лежи на олтару. Научници су традиционално тумачили све ове приказе као сцене ритуалног секса, али је вероватније да су повезани са култом Инане, богиње секса и проституције. Многе сексуално експлицитне слике пронађене су у Инанином храму у Асуру, који је такође садржао моделе мушких и женских полних органа, укључујући камене фалусе, који су се можда носили око врата као амајлије или користили за украшавање култних статуа, као и глинене моделе женске вулве.
Прикази сексуалног односа нису били део општег репертоара званичне уметности старог Египта, али су рудиментарне скице хетеросексуалног односа пронађене на фрагментима грнчарије и у графитима. Торински еротски папирус (Папирус 55001) је египатски папирусни свитак димензија 2,6 метара са 25 центиметара откривен у Деир ел Медини, чије се последње две трећине састоје од низа од дванаест вињета које приказују мушкарце и жене у различитим сексуалним позама. Мушкарци на илустрацијама су „запуштени, ћелави, ниски и трбушасти” са преувеличано великим гениталијама и не уклапају се у египатске стандарде физичке привлачности. Жене су стасале за удају, и приказане су са предметима из традиционалне еротске иконографије, попут листова вијушца. У неким сценама држе предмете који се традиционално повезују са Хатор, богињом љубави, попут цветова лотоса, мајмуна и светих инструмената званих систруми. Свитак је вероватно насликан у периоду Рамесида (1292–1075. п. н. е.) а његов висок уметнички квалитет указује на то да је произведен за богату публику. Нису откривени други слични свици.
Древни Грци (види Стара Грчка) су сликали сексуалне сцене на својој керамици, од којих су многе познате као неки од најранијих приказа истополних односа и педерастије, а постоји и много сексуално експлицитних слика на зидовима срушених римских зграда у Помпеји. Едвард Пери Ворен је током студија заволео грчку уметност и сакупљао грчка еротска уметничка дела која су често представљала геј сексуалне односе, као што је Воренов пехар, грчко-римски пехар за пиће који садржи сцене аналног секса између мушкараца. Многа Воренова еклектична дела сакупљена током година налазе се у Музеју ликовних уметности у Бостону.
мини|десно|200п|Унутрашњост шоље из Атике која приказује „пар који се удвара на симпозијуму” или „Сцену са симпозијума са младићима”, рад сликара из Колмара, из око 500 – 450. п. н. е., изложена у музеју Лувр
мини|Амфора ваза која приказује анални секс између два мушкарца, при чему лева фигура лежи са обручем, од Етрураца из 5. века п. н. е.
мини|лево|150п|Зидна слика лезбијске сцене секса, из Приградских терма, Помпеја око 62–79. године
мини|десно|200п|Страна А Вореновог пехара, сребрног пехара за пиће са рељефима мушких истополних односа, из Бетара, Западна обала, у 1. веку
Народ Моче из Перуа је још један древни народ који је вајао експлицитне сцене секса у својој грнчарији.Chambers, M., Leslie, J. & Butts, S. (2005) Pornography: the Secret History of Civilization [DVD], Koch Vision. У Лими се у музеју Ларко налази цела галерија посвећена претколумбовској еротској керамици (култура Моче).
мини|десно|200п|Керамичка посуда која приказује орални секс, из културе Моче око 300. године, изложена у музеју Ларко
Калиф Ел Валид II, који је владао Омејадским калифатом у 8. веку, био је велики покровитељ еротске уметности. Међу приказима Кусејр Амре, коју је он изградио, налази се обиље голих жена и љубавних сцена.
У источним културама постоји дуга традиција еротске уметности. У Јапану се, на пример, шунга појавила у 13. веку и наставила да расте у популарности све до краја 19. века када је изумљена фотографија. У Јапану током Едо периода (1600–1869), шунга, у преводу „пролећне слике”, била је серија сексуално експлицитних слика створених мастилом или дрворезом које су штампане на папирним свицима као увод у сексуално образовање. Шунга, коју су појединци прихватили као део шинтоистичке религије, фокусирала се на ослобађање урођених сексуалних бића која постоје у свим људима, укључујући женску и хомосексуалну сексуалност. Парови који се упуштају у сексуалне чинове приказани су како се смеју и уживају у сексуалном сусрету са својим партнером; ово се фокусирало на позитивност секса. Око 1700. године, шунга је наишла на противљење и забрањена је у Јапану, али је циркулација ове истакнуте еротске уметности настављена. Шунга се могла наћи у локалним библиотекама и домовима многих јапанских грађана. мини|253п|Шунга графика, аутор Кацушика Хокусај, из Јапана око 1815–1823. Слично томе, еротска уметност Кине (позната као Чунгонгту) достигла је врхунац популарности током другог дела династије Минг.Bertholet, L. C. P. (1997) "Dreams of Spring: Erotic Art in China", in: Bertholet Collection, Pepin Press (October, 1997) .
десно|мини|Скица еротске слике из 19. века, из Кине пре 960. године У Индији, позната Кама сутра је древни сексуални приручник који се и данас популарно чита широм света.Daniélou, A., trans. (1993) The Complete Kama Sutra: the first unabridged modern translation, Inner Traditions. .
У Европи, почевши од ренесансе, постојала је традиција стварања еротике за забаву аристократије. I Modi је била еротска књига са гравурама сексуалних сцена Маркантонија Рајмондија које су засноване на дизајну Ђулија Романа. Сматра се да је I Modi настала између 1524. и 1527. године. Године 1601. Каравађо је насликао Amor Vincit Omnia за колекцију маркиза Винченца Ђустинијанија. лево|мини|221п|Акварел на папиру који приказује анални секс између два мушкарца, из Персије око 1660. или 1880–1926. Чини се да се еротски кабинет, који је наручила Катарина Велика, налазио поред њеног апартмана у палати Гачина. Намештај је био ексцентричан, са столовима који су имали велике пенисе уместо ногу. Пениси и вагине били су урезани на намештају, а зидови су били прекривени еротском уметношћу. Собе и намештај видела су 1941. године два официра Вермахта, али се чини да су од тада нестали.Igorʹ Semenovich Kon and James Riordan, Sex and Russian Society page 18. Документарни филм Петера Водича сугерише да се кабинет налазио у палати Петерхоф, а не у Гачини. Укључује трејлер документарца Петера Водича.
Традицију су наставили и други, модернији сликари, као што су Жан-Оноре Фрагонар, Гистав Курбе, Жан-Франсоа Мије, Балтус, Пабло Пикасо, Едгар Дега, Анри де Тулуз-Лотрек и Егон Шиле. Шиле је одслужио затворску казну, а власти су му уништиле неколико радова јер су вређали савремене моралне норме његовим приказима голих девојака.
До 20. века, фотографија је постала најчешћи медиј за еротску уметност. Издавачи као што је Ташен масовно су производили еротске илустрације и еротску фотографију.
Од 20. века надаље
Многи еротски уметници радили су током 1910-их. Већи део жанра још увек није тако добро прихваћен као стандарднији уметнички жанрови попут портрета и пејзажа. Еротски прикази у уметности прошли су кроз суштинско репозиционирање током 20. века.
Покрети у уметности раног 20. века, попут кубизма, футуризма и немачког експресионизма, истраживали су еротско кроз манипулацију актом како би истражили вишеструка гледишта, експериментисали са бојама и поједноставили фигуру у геометријске компоненте.
Средином 20. века, реализам и надреализам понудили су нове начине представљања акта. За надреалистичке уметнике, еротско је постало начин истраживања идеја фантазије, несвесног и стања сна. Уметници као што су Пол Делво, Ђорђо де Кирико и Макс Ернст су познати надреалисти који су се директно бавили еротским. Након Првог светског рата, дошло је до померања са апстрахованих људских фигура из 1920-их и 1930-их ка реализму. Уметници попут британског уметника Стенлија Спенсера предводили су овај поново присвојени приступ људској фигури у Британији, са голим аутопортретима њега и његове друге жене у еротским окружењима. То је експлицитно евидентно у његовом делу Двоструки голи портрет (1937).
Голи портрет је вероватно постајао категорија еротске уметности која је доминирала 20. веком, баш као што је академски акт доминирао 19. веком. Критички текстови о „акту”, а посебно женском „акту”, означили су суштинске промене у начину на који су се прикази акта и сексуалности разматрали. Семинални текстови попут књиге британског историчара уметности Кенета Кларка Акт: студија идеалне уметности из 1956. и књиге уметничког критичара Џона Берџера Начини гледања из 1972, преиспитивали су појам голог и акта унутар уметности. Овај период у уметности дефинисан је акутним ангажманом са политичким. Означио је историјски тренутак који је нагласио важност сексуалне револуције за уметност.