Ана Андрејевна Ахматова; , Anna Andriyivna Horenko (, изворно презиме Горенко)"Akhmatova". Random House Webster's Unabridged Dictionary. је била знаменита руска песникиња, критичар и преводилац. Једна је од представника књижевног правца акмеизма. Била је у ужем избору за Нобелову награду 1965. године и добила је три номинације за награду наредне године.
Почела је да пише песме са 11 година. Прва збирка јој је изашла 1912. Песме је објављивала под псеудонимом Ахматова (татарско презиме њене баке), јер се оцу није допадала идеја да их објављује под правим презименом.
У току студија упознала се са песником Николајем Гумиљовим, за кога се удала 1910. За свадбено путовање отишли су у Париз, али је он ускоро сам отишао у Африку и наставио да живи распусним животом. На Анином путовању по северној Италији и Паризу, упознала је сликара Амедеа Модиљанија и асистирала балетској трупи Руски балет која је гостовала у Западној Европи. Са ових путовања, на њу је трајан утисак оставила италијанска архитектура.
Николаја Гумиљова, са којим је имала сина Лава (1912—1992), су погубили совјетски комунисти 1921. године, а она је после имала још два брака. У Совјетском Савезу сматрана је за буржоаску песникињу, било јој је забрањено да објављује поезију, па је живела од преводилаштва и есејистике. Преживела је Опсаду Лењинграда (евакуисана 1941) и писала о њој. Њен каснији живот обележила је епоха стаљинизма, када јој је било забрањено да пише, а њен син Лав је послат на робију. После Стаљинове смрти, режим је допустио објављивање цензурисаних издања Анине поезије.
Дело Ахматове је у распону од кратких лирских песама до великих песничких дела, попут њеног главног дела Реквијем. Анине омиљене теме су пролазност времена, успомене и тешкоће живота и књижевног стваралаштва под диктатуром.
Биографија Ана Горенко је рођена у Бољшој фонтану у Одешкој регији у племићкој породици. Њен отац био је пензионисани морнарички машински инжењер А. А. Горенко (1848-1915), који је након пресељења у престоницу постао колегијални оцењивач, службеник за посебне задатке Државне контроле Руске империје. Она је била треће од шесторо деце. Њена мајка, Ина Ерасмовна Стогова (1856-1930) била је у далекој родбинској вези са Аном Бунином: у једној од својих записа Ана Ахматова је забележила: «…Нико у мојој великој породици није писао поезију. Али прва руска песникиња, Ана Бунина, била је тетка мога деде Јерасима Ивановича Стогова…». Дедина жена била је Ана Јегоровна Мотовилова — кћерка Јегора Николајевича Мотовилова и Прасковије Федосејевне Ахматове, чије је девојачко презиме избрала Ана Горенко за књижевни псеудонимЧерных В. А. Родословная Анны Андреевны Ахматовой // Памятники культуры. Новые открытия. Письменность. Искусство. Археология. — Ежегодник, 1992., чија је породица наводно водила порекло од Ахмет-кана, кана Велике хорде. Анин отац јој је помогао у овом избору: сазнавши за поетске експерименте своје седамнаестогодишње ћерке, наредио јој је да не користи своје презиме.
Породица се 1890. године преселила прво у Павловск, а затим у Царско СелоХейт, Аманда,Анна Ахматова. Поэтическое странствие. Дневники, воспоминания, письма,Москва,Радуга,1991,где је 1899. године Ана Горенко постала ученица у Маријинској женској гимназији. Лета од 7 до 13 године је проводила у викендици у близини Севастопоља, где се, по њеним сопственим речима:
Сећајући се детињства, Ахматова је писала:
Ахматова се присетила да је научила да чита уз помоћ Азбуке Лава Толстоја. У петој години, слушајући наставницу како учи са старијом децом, научила је да говори француски. У Санкт Петербургу је будућа песникиња дочекала «крај епохе», у којој је живео Пушкин, истовремено се сетивши Петербурга «без трамваја, са кочијама, коњима, кочијашима, звецкања и граје, висећих знакова». Као што је Н. Струве написао, „Последњи велики представник велике руске племићке културе, Ана Ахматова је сву ову културу апсорбовала и претворила у музику“».
thumb|right|275px| Запис у матичну књигу о рођењу Ане Ахматове. Одешка државна архива (Одеса) Прве песме објавила је 1911. године («Нови живот», «Gaudeamus», «Аполон»Аполлон . — 1911. — № 4, «Руска мисао»). На почетку се придружила акмеистима (збирке «Вече», 1912, «Бројанице», 1914). Карактеристичне црте њених дела укључују оданост моралним основама живота, суптилно разумевање психологије осећања, разумевање трагедија нација широм 20. века, заједно са личним искуствима и привлачност класичном стилу поетског језика.
Аутобиографска поема «Реквијем» (1935—1940, први пут објављена у Минхену 1963. године, а у СССР-у 1987. године) — једно је од првих песничких дела посвећених жртвама Стаљинове репресије 1930-их.
„Поема без хероја“ (1940-1962, релативно комплетан текст први пут је објављен у СССР-у 1976.) одражава Акхматову поглед на њено модерно доба, од сребрног века до Великог отаџбинског рата. Поема је од изузетног значаја као пример модерне поезије и јединственог историјског платна.
Поред поезије, Ахматова је писала чланке о делима А. С. Пушкина и М. Ј. Љермонтова и мемоаре о савременицима.
Од 1922. године књиге Ане Ахматове биле су цензуриране. Од 1925. до 1939. и од 1946. до 1955. њена поезија уопште није штампана, осим песама из серије "Слава свету!" (1950)Рубинчик О. Анна Ахматова и советская цензура.. Према дугогодишњем познанику Ахматове, Јозефу Чапском, њено прво, од 1914. године, путовање у иностранство догодило се, највероватније, тек 1964. године, у италијанској Таормини.
Прва релативно комплетна и стручно коментарисана постхумна публикација била је Ахматова А. Песме и поеме / Под ред. В. М. Жирмунског. — Л, 1976.
Песме Ахматове су преведене на многе светске језике.
Однос са сином Лавом
Лав се родио 1912 године, 7 година касније Ана и отац Николај су се развели а 1921 његовог оца је стрељала тајна полиција. Лав је био више пута хапшен и боравио у логорима 18 година. Рехабилитован тек 1956 године. Јосиф Бродски је лоше психофизичко стање мајка-син описао као нужно зло Ани као писац, али кобно као Ани-мајци. Са том патњом ушла је у метафизичко стање које је „песницима нужно” - прелито у елегију Реквијем (1963). Лав је мајци често очитао да за њега није добро водила рачуна; и у младости и за време логора. Ана је ипак имала реноме и код Стаљина, који за њу није потписао одлуку тајне полиције за хапшење.
Хронологија живота и стваралаштва thumb|250 px|right|Ана Ахматова са мужем Н. С. Гумиљовим и сином Лавом
1900—1905 — Похађа женску гимназију у Царском Селу, а затим ишла годину дана у гимназији у Јевпаторији. 1906—1907 — Студира у кијевској женској гимназији. Међу наставницима су били будући познати филозоф Густав ШпетБеер В. А. Листки из далёких воспоминаний // Воспоминания об Анне Ахматовой. — М.: Советский писатель, 1991. — С. 28—32., математичар Јулиј Кистјаковски. 1908—1910 — студира на Кијевском вишем женском курсу и на Вишем женском историјском и књижевном курсу Н. П. Рајев у Санкт Петербургу. Прву песму написала је у 11. години . Отац јој је забранио користи презиме Горенко у потпису стихова, а она је узела девојачко презиме прабаке Прасковије Ахматове (удата Мотовилова), која је умрла 1837. године. Прасковија Ахматова је, по оцу, потицала из старе племићке породице кнезова Чагадајев, познате од 16. века, а по мајци, из старе татарске породице Ахматов, русификоване у 17. веку. 1910 — У априлу се удала за Николаја Гумиљова. 1910—1912 — два пута је била у Паризу, путовала у Италију. Утисци са ових путовања, упознавање са Амедеом Модиљанијем у Паризу, имали су значајан утицај на њено стваралаштво. 1911 — прве публикације са именом „Ана Ахматова“ (раније, из 1907. године, су биле потписане са «Ана Г.» Гумиљов је у Паризу објавио њену песму «На руке его много блестящих колец…» у часопису «Сиријус». Часопис није био успешан и убрзо је угашенБунатян Г. Г., Чарная М. Г. Литературные места Петербурга. Путеводитель. — СПб, 2005, — С. 319—350.). 1912 у марту је објављена прва књига - збирка "Вече", у тиражу од 300 примерака. у октобру је родила сина — Лава Николајевича Гумиљова. 1914 — у пролеље је објавила збирку «Бројанице», у тиражу од 1.000 примерака што је у то време био озбиљан број. До 1923. године књига је доживела још 8 реиздања. 1917 — трећу књигу «Бело јато», у тиражу од 2.000 примерака. 1918 — у августу је дошло до развода са Гумиљовим. Удала се за научника-асириолога и песника Владимира Шилејка. 1921 — априла издавачка кућа "Петрополис" објавила је збирку «Боквица» у тиражу од 1.000 примерака. лето — растала се са В. К. Шилејком. у ноћи између 3. и 4. августа, Николај Гумиљов је ухапшен, а затим стрељан три недеље касније. пету књигу издала је у октобру «» 1921). 1922 — постала супруга, без званичног брака, ликовног критичара Николаја ПуњинаЧерных В. А. Летопись жизни и творчества Анны Ахматовой. — М.: Индрик, 2008.. Од 1923. до 1934. године практично није издавала. Према сведочењу Л. К. Чуковске („Белешке о Ани Ахматовој“), многе песме из тог периода су изгубљене у кретању и током евакуације. Сама Ахматова је у чланку „Укратко о себи“ из 1965. године изјавила:
« Од средине 1920-их, моје нове песме су готово престале да се објављују, а старе су реиздаване».
1924 — преселила се у палату Фонтањи дом. 8. јун 1926 — развела се са Владимиром Шилејком, који је требало да ступи у други брак са В. К. Андрејевом. Током развода, узела је презиме Ахматова (раније је, у документима, користила презимена својих мужева). 22. октобар 1935 — ухапшени су, а недељу дана касније су ослобођени Николај Пуњин и Лав Гумиљов. 1938 — њен син Лав Гумиљов ухапшен и осуђен на 5 година затвора у логору. растала се са Николајем Пуњином. 1939 — примљена у Унију совјетских писаца. 1935—1940 — написала поему «Реквијем». 1940 — нова, шеста збирка: „Из шест књига“. Ахматова је у то време била под надзором НКВД-а, претпоставља се да је издала блиска пријатељица песникиње Софија Островска. 1941 — доживела рат у Лењинграду. 28. септембра, на инсистирање лекара, евакуисана је прво у Москву, затим у Чистопољ, близу Казања, а одатле преко Казања у Ташкент. Збирка њених песама објављена је у Ташкенту. 1944 — Ана Ахматова је 31. маја била једна од првих који су се вратили из евакуације у Лењинград. лето — прекид односа са Владимиром Гаршињим. 1946 — Одлука Организационог бироа Централног комитета комунистичке партије бољшевика о часописима Звезда и Лењинград од 14. августа 1946. годинеПостановление Оргбюро ЦК ВКП(б) о журналах «Звезда» и «Ленинград», у којој је рад Ане Ахматове и Михаила Зошченка оштро критикован. Обоје су избачени из Уније совјетских писаца Исключение из Союза писателей было связано с ограничением не только в творческой жизни, но и в жизни вообще: Ахматова и Зощенко после исключения были лишены продовольственных карточек —Гладков А. К. Встречи с Пастернаком — М. : Арт-Флекс, 2002, 288 с., — </ref>. thumb|right|250px|„Крести“, поглед са Неве 1949 — 26. августа ухапшен је Н. Н. Пуњин, а 6. новембра Л. Н. Гумиљов. Казна - 10 година у логору на присилни рад. Након хапшења свог сина, Ана Ахматова није престајала да покушава да га спасе. Можда је покушај доказивања оданости совјетском режиму био стварање циклуса песама „Слава свету!“ (1950). Лидија Чуковска пише у Записима о Ани Ахматовој:
« Циклус "Слава свету!" (читај "Слава Стаљину!") Ахматова је написала као "молбу највишем врху". То је чин очаја: Лав Николајевич је поново ухапшен 1949. године».
1951 — 19. јануара је на предлог Александра Фадејева Ана Ахматова враћена у Унији совјетских писаца. 1954 — у децембру је учествовала на Другом конгресу Уније совјетских писаца. 1956 7. јула награђена почасном повељом Јерменије.