Дабар или бобар () је род који укључује 2 водене и копнене животињске врсте (европски и канадски дабар), које су највећи глодари северне хемисфере. Име рода Castor води порекло од грчке речи . Они су друга по величини врста глодара на свету (након капибара).
Даброви граде бране и своје јазбине користећи гране дрвећа, вегетацију, стене и блато; они глођу дрвеће које користи као материјал за градњу. Бране ограничавају проток воде, а јазбине (некада називане и ложе) служе као склоништа. Њихов рад ствара мочваре које користе многе друге врсте, а због утицаја на друге организме у екосистему, даброви се сматрају кључном врстом. Одрасли мужјаци и женке живе у моногамним паровима, скупа са својим потомцима. Након прве године, млади помажу родитељима да поправљају бране и јазбине; старија браћа и сестре такође могу помоћи у подизању младунчади. Даброви држе територије и обележавају је користећи хумке направљене од блата које имају јак мирис, мирис кастореума — течне супстанце која се излучује кроз кесице не на мокраћној цеви. Даброви такође могу препознати своје сроднике по излучевинама аналних жлезда и вероватније ће их толерисати као комшије.
Историјски гледано, даброви су ловљени због крзна, меса и кастореума. Кастореум се користио у медицини, производњу парфема и за ароме хране; даброва крзна је била главни покретач трговине крзном. Пре него што је почела систематска заштита даброва у 19. и раном 20. веку, прекомерни лов је скоро истребио обе врсте. Популација се од тада опоравила и на Црвеној листи IUCN-а су наведене као најмање угрожене. У људској култури, дабар симболизује марљивост, посебно у вези са градитељством. Дабар је национална животиња, симбол Канаде.
Етимологија Енглеска реч -{beaver}- потиче од староенглеске речи или а везује се за немачку реч и холандска реч . Крајње порекло речи је индоевропски корен за реч браон (). Име рода Castor води порекло од грчке речи .
Таксономија
У данашње време постоје две врсте: северноамерички дабар (Castor canadensis) и евроазијски дабар (C. fiber). Евроазијски дабар је нешто дужи са издуженом лобањом, троугластим носним шупљинама — за разлику од четвртастих код северноамеричких врста — светлије боје крзна и ужим репом.
Карл Лине је осмислио назив рода Castor 1758; он је такође сковао специфични епитет (врсте) fiber. Немачки зоолог Хајнрих Кул ккреирао је назив C. canadensis 1820. године. Међутим, није потврђено да су одвојене врсте све до 1970-их када су хромозомски докази постали доступни. (Евроазијска врста има 48 хромозома, наспрам северноамеричке са 40.) Пре тога, многи су их сматрали истом врстом. Разлика у броју хромозома онемогучује укрштање. Класификовано је 25 подврста за C. canadensis и девет за C. fiber.
Еволуција
Даброви припадају подреду глодара Castorimorpha, заједно са Heteromyidae и гоферима. Савремени даброви су једини чланови породице Castoridae. Они су настали у Северној Америци током касног еоцена и колонизовали су Евроазију преко Беринговог копненог моста у раном олигоцену, поклапајући се са Grande Coupure, периодом значајних промена у животињским врстама, пре око 33 милиона година.
Базални касториди су имали неколико јединствених карактеристика; сложенија оклузија између зуба, паралелне редове горњих зуба, преткутњаци су тек нешто мањи од кутњака, присуство трећег сета преткутњака (П3), отвор у стубу унутрашњег ува, глатка палатинска кост (са непчаним отвором ближе задњем крају кости) и дужа њушка. У већој мери изведени касториди имају мање сложену оклузију, горње зубне редове који стварају „V”-облик према позади, веће друге преткутњаке у поређењу са кутњацима, одсуство трећег сета премолара и отвора за узенгије, више ужљебљена палатина (са отвором помереним ка напред ), и смањен инцизивни форамен. Чланови потфамилије Palaeocastorinae појавили су се у касном олигоцену Северне Америке. Ова група се састојала првенствено од мањих животиња са релативно великим предњим ногама, спљоштеном лобањом и смањеним репом, што је све одлике фосоријалног (копачког) начина живота.
У раном миоцену (пре око 24 милиона година), касториди су развили полуводени начин живота. Чланови потпородице Castoroidinae се сматрају сестринском групом модерних даброва, а укључују дивове попут Castoroides из Северне Америке и Trogontherium из Евроазије. Процењује се да је Castoroides имао дужину од 1,9–2,2 m и тежину од 90–125 kg. Фосили једног рода у Castoroidinae, Dipoides, пронађени су у близини гомила сажваканог дрвета, иако се чини да је био инфериорнији дрвосеча у поређењу са Castor. Истраживачи сугеришу да су савремени даброви и Castoroidinae имали заједничког претка који је јео кору. Изградња брана и јазбина се вероватно развила из једења коре и омогућила је дабровима да преживе у оштрим зимама субарктика. Не постоје убедљиви докази да се ово понашање јавља код врста које нису део рода Castor.
Род Castor вероватно потиче из Евроазије. Најранији фосилни остаци C. neglectus су пронађени у Немачкој и датирани су на пре 12–10 милиона година. Студије митохондријалне ДНК постављају заједничког претка две живе врсте на пре око 8 милиона година. Преци северноамеричког дабра су могли да пређу Берингов копнени мост пре око 7,5 милиона година. Могуће је да се Castor такмичио са члановима Castoroidinae, што је довело до диференцијације ниша. Фосилна врста C. praefiber је вероватно била предак евроазијског дабра. C. californicus из раног плеистоцена Северне Америке био је сличан, али већи од постојећег северноамеричког дабра.
Врсте Европски дабар (-{Castor fiber}-) Канадски дабар (-{Castor canadensis}-)
Карактеристике алт=see caption|лево|мини|Скелет северноамеричког дабра Даброви су други по величини живи глодари, после капибара. Имају дужину главе и тела 80–120 cm, од чега је реп дужине 25–50 cm, висина рамена 30–60 cm и обично су тешки између 11 и 30 килограма, али достижу тежину до 50 килограма.
Мужјаци и женке су по изгледу готово идентични. Њихова тела су аеродинамична, попут тела морских сисара, а робусна грађа им омогућава да вуку тежак терет. Длака дабра има 12.000–23.000 длака/cm 2 и има функцију да одржава животињу топлом, помаже јој да плута у води и штити је од предатора. Заштитне длаке су 5–6 cm дуге и типично црвенкасто браон, али могу да варирају од жућкасто браон до скоро црне. Поддлака је дижине 2–3 cm и тамносиве је боје. Даброви се митаре сваког лета.
Даброви имају велике лобање са снажним мишићима за жвакање. Имају четири секутића у облику длета који расту током живота. Секутићи су прекривени дебелом глеђи којој једињења гвожђа дају наранџасто или црвенкасто-браон боју. Доњи секутићи имају корене који су дуги скоро као цела доња вилица. Даброви имају један преткутњак и три кутњака на све четири стране вилице, што додаје до 20 зуба. Кутњаци имају вијугаве гребене за млевење дрвенастог материјала. Очи, уши и ноздрве су распоређене тако да могу да буду изнад воде док је остатак тела у води. Ноздрве и уши имају залиске који се затварају под водом, док мембране покривају очи. Да би се гркљан и душник заштитили од воде, епиглотис се налази у носној шупљини уместо у грлу. Поред тога, задњи део језика може да се подигне. Усне дабра могу да се затворе иза секутића, спречавајући да вода уђе у уста док секу и гризу предмете док су у води.
Предње ноге дабра му омогућавају високу покретљивост, што им даје могућност да вешто хватају и управљају предметима или храном, као и да копају. Задње ноге су веће и имају мрежаста стопала, а други унутрашњи прст има „двоструки нокат“ који се користи за негу тела. Даброви могу да пливају брзином 8 километара на част; само задње ноге користе се за пливање, док се предња стопала склапају испод груди. На површини, задњи удови се гурају један за другим; док су под водом, крећу се у исто време. Даброви нису нарочито спретни на копну, али могу брзо да се крећу када се осећају угрожено. Могу носити предмете док ходају на задњим ногама.
Препознатљив реп дабра има купасту, мишићаву основу; преостале две трећине су равна и љускава. Реп има више функција: пружа подршку животињи када је у усправном положају (на пример када глође дрво), има функцију кормила када плива и складишти масноћу за зиму. Такође има противструјни систем крвних судова који омогућава животињи да губи топлоту при топлом времену и задржи топлоту на ниским температурама.
Полни органи дабра налазе се унутар тела, а пенис мужјака има хрскавични бакулум. Полни органи имају само један отвор, клоаку, који се користи за репродукцију, обележавање мириса, дефекацију и мокрење. Клоака је еволуирала секундарно, пошто већина сисара нема функционалну клоаку. Црево дабра је шест пута дуже од његовог тела, а слепо црево је дупло већи од његовог стомака. Микроорганизми у слепом цреву им омогућавају да прераде око 30 процената целулозе коју једу. Дабар врши нужду у води. Женке дабра имају четири млечне жлезде; они производе млеко са 19 процената масти, што је већи садржај масти од осталих глодара. Даброви имају два пара жлезда: рицинусове кесе, које су део уретре, и аналне жлезде. Рицинусове врећице луче кастореум, течну супстанцу која се користи углавном за обележавање територије. Аналне жлезде производе масну супстанцу коју дабар користи као водоотпорну маст која је важна за длаку животиње. Супстанца игра улогу у препознавању појединца и породице. Анални секрет је тамнији код женки него код мужјака међу евроазијским дабровима, док је обрнуто за северноамеричке врсте. алт=Beaver swimming|мини|Евроазијски дабар плива У поређењу са многим другим глодарима, мозак дабра има хипоталамус који је много мањи од великог мозга; ово указује да имају релативно развијен мозак са вишом интелигенцијом. Мали мозак је велики, што омогућава животињи да се креће унутар тродимензионалног простора (као што је под водом), слично веверицама које се пењу на дрвеће. Неокортекс им углавном служи за додир и слух. Додир им је боље развијен рукама него репом. Вид код дабра је релативно лош; они не види тако добро под водом, као видра. Даброви имају добар њух, који користе за откривање копнених предатора и за преглед трагова мириса, хране и других јединки.
Даброви могу да задрже дах чак 15 минута, али обично остају под водом не више од пет или шест минута. Када зароне, то обично трају краће од 30 секунди и не дубље од 1 метра. Када зароне, број откуцаја срца им се смањује на 60 откуцаја у минути, упола од нормалног темпа, а проток крви је усмерен више ка мозгу. Тело дабра такође има високу толеранцију на угљен-диоксид. Када израња, животиња може да надокнади 75 процената ваздуха у плућима само једним дахом, док људска врста може да надокнади свега 15 процената.
Дистрибуција и статус врсте мини|Отисци дабрана на снегу алт=Illustration of a fore foot, a hind foot showing webbing, and the tail of a beaver|десно|мини|Предња, задња шапа и реп дабра Црвени списак IUCN сисара наводи обе врсте даброва као најмање угрожене врсте. Северноамерички дабар је распрострањен у већем делу Сједињених Америчких Држава и Канаде и може се наћи у северном Мексику. Врста је плански уведена у Финску 1937. (а затим се проширила на северозападну Русију) и на Огњену земљу 1946. Током 2019. уведена популација северноамеричких даброва у Финској се приближавала природном станишту евроазијског дабра. Уведена популација у Огњеној земљи процењује се на 35.000–50.000 јединки (према подацима из 2016).
Кроз историју, северноамерички дабар је био ловљен и скоро истребљен јер је његово крзно било веома тражено. Програм заштите је омогућио да се популација даброва на континенту врати на процењених 6–12милиона до краја 20. века; што је и даље далеко ниже од првобитно процењених 60–400милиона северноамеричких даброва, пре почетка трговине крзном.