Стандардни мандарински, такође познат и као стандардни кинески, модерно стандардни мандарински или само мандарински, је службени кинески говорни језик који се користи у континенталној Кини и на Тајвану, и један је од четири службена језика у Сингапуру.
Фонологија стандардног мандаринског језика се заснива на мандаринском дијалекту који се говори у Пекингу и делом у бројним кинеским дијалектима који се говори широм северне и југозападне Кине.
Вокабулар је углавном извучен из овог дијалекта. Граматика је стандардизована на основу модерних књижевних дела написаних у домаћем кинеском језику, што у пракси следи исту традицију мандаринског дијалекта са неким изузецима. Као резултат тога, стандардни мандарински језик се најчешће назива мандарински у лаичкој употреби. Међутим, лингвисти користе назив мандарински само када говоре о целом језику.
Домаћа имена
десно|мини|300п|Мапа источне Кине и Тајвана, приказујући историјску дистрибуцију мандаринског у светло браун. Стандардни мандарински је заснован на посебном дијалекту мандаринског који је у употреби у Пекингу. Стандардни мандарински језик је службено познат: у континенталној Кини, Хонгконгу и Макау као путунхуа () у Тајвану, (и незванично у Хонгконгу) као гуоју или квок-ју () у Малезији и Сингапуру као хуају () У осталим деловима света, та три имена се користе различито.
Назив гуоју је службено признат 1909. године, када је династија Ћинг изабрала стандардни мандарински за „национални језик“. Назив путунхуа такође има дугу, иако неслужбену, историју. Кориштен је већ 1906. године у списима Џу Венсјунга (朱文熊) да разликује модерни стандардни језик од класичног кинеског језика и кинеских дијалеката.
За неке лингвисте од раног 20. века, путунхуа или „заједнички језик“, се разликује од гуоју-а или „националног језика“. Први је национални дијалекат или језик, док је други био правни стандард. Темељем заједничког разумевања у то време, та два језика су у ствари била доста различита. Гуоју је схваћен као формални кинески дијалекат, који је био близу класичног кинеског језика. Са друге стране, путунхуа је схваћен као „заједнички говор модерног човјека“, који је био говорни језик усвојен као национална лингва франка за обичне употребе. Употреба појма путунхуа од лево-наслоњених интелектуалаца као што су Ћу Ћубај и Лу Сјин су утицали на владу Народне Републике Кине, да усвоји тај појам за описивање стандардног мандаринског језика 1956. године. Прије тога, влада је користила те појме заменљиво. Јуан, Џонгруи. (2008) „ (гуоју, путунхуа, хуају)“. Језик Кине, Национални одбор језика, Народна Република Кина Употреба појма „Хању“ или језик Хан народности, Совјетски Савез даје слику на кинеску етничку политику о Кини који је замишљен као један народ са више националности, и Хању је језик већинске народности Хан.
Термин хуају, или „језик кинеског народа“, оригинално је значио „кинески језик“, и користили су га прекоморске заједнице за разликовање кинеских дијалекти према страним језицима. Временом, жеља да се уведе стандардизација разноликих кинеских језика кориштен у тим заједницама је довело до усвајања назива „хуају“ које се односи на стандардни мандарински језик. Тај назив такође избјегава да одабира страну између алтернативних назива путунхуа и гуоју, која су добили политичка значења када су се њихове употребе поделиле на политичке линије између Народне Републике Кине и Републике Кине. То такође најчешће укључује појам да мандарински језик није национални или заједнички језик у подручјима у којима Кинези живе у иностранству.
Историја 400п|мини Кинески језици су увек имали дијалекте. Престижни дијалекти су увек постојали, и лингва франка су увијек била потребна. Конфучије, на примјер, користи јајан (), или „елегантни говор“, него некњижевни регионални дијалекат, за текст током Хан династије и односио се на тонгју (), или „заједнички језик“.
Династија Минг (1368—1644) и династија Ћинг (1644—1912) је почела користити термин гуанхуа (), или „службени говор“, које се односи на говор који је био кориштен у судовима и двору. Израз „мандарински“ долази директно од Португалаца. Ријеч мандарин је први пут кориштен за име кинеских бирократских службеника (тј., Мандарин), јер су Португалци, под заблудом да санскритска ријеч (мантри или ментри) која је кориштена у цијелој Азији за означавање „службену“ имао неке везе са португалском ријеч „мандар“ (да наредиш некоме да учинити нешто), посматрајући да су сви ови службеници „издавали наређења“, изабрали да их називају мандарини. Од овога, Португалци су одмах почели звати ове посебне језике, који су ти службеници говорили међу собом (на примјер, „Гуанхуа") „језик Мандарина“ или једноставно „мандарински језик“. Чињеница да је Гуанхуа, до одређене мјере, један вештачки језик, на темељу скупа конвенције (која је, у разним мандаринским дијалектима за граматика и смисао, и одређене дијалекте империјалног суда за свој говор), је управо што га чини таквим одговарајући термин за модерни стандардни кинески језик (мандарински и разних дијалекта за граматику и значења), те њихов пекиншки изговор.
Чини се да је током раних дијела тог периода, стандард заснован на мандарински нанђиншки дијалекат, али касније на пекиншки дијалект и постаје све утицајнији, упркос мјешавина службеника и обичних људи које говоре различитих дијалекта у главном граду, Пекингу. У 17-том вијеку, поглавари су поставили Ортоепијне академије () у покушају да се изговор стандардизује на пекиншки дијалект. Али ови покушај је имао мали успјех. Чак је крајем 19. вијека, цар имао потешкоћа у разумевању неких својих министара у двору, који нису увек пратити било који стандардни дијалект. Чак и раног 20. вијека, положај нанђиншког мандаринског дијалекта је био виши него пекиншки дијалект за неке у двору и стандард Кинески поштански систем романизације постављен 1906. године је имао много правописа са елементима нанђиншког дијалекта.Ричард, Луис (1905) , Шангај: -{T'usewei}-, стр. -{iv}-.) Ипак, 1909. године, династија Ћинг је основала пекиншки дијалект као гуоју (), или „национални језик“.
Након што је Република Кина основана 1912. године, било је више успјеха у промицању заједничког народног језика. А Комисија за Уједињење Именица се састала са делегатима из цијеле земље. То је било први покушај да се уведу стандардни дијалект са елементима из регионалних дијалеката. Али, то је био процењено да ће се то тешко унапредити, и у 1924. години овај покушај је био напуштен и пекиншки дијалект је постао главни дијалект стандардног националног изговора, обзиром на статус који је тај престижни дијалект имао у Ћинг династији. Елементи осталих дијалекта и даље постоји у стандардном језику, али као реткост.
Народна Република Кина основана 1949. године, наставила је напор. У 1955. години, назив гуоју () је замењен путунхуа (), или „заједнички говор“. (За разлику, назив гуоју и даље користи Република Кина које после пораза у Кинеском грађанском рату 1949. године, имала територију Тајвана, Пескадореса, Кинмена, Острво Матсуа, и још мањих острва. Од тада, стандарди који се користе у Народној Републици Кини и Тајвану су се мало одвајали, посебно код новијих вокабуларних појмова, и мало у изговору.
На наступу 20. вијека, многе дубоке промјене у стандардном мандаринском језику су се виделе. Многе формалне, уљудне и понизне речи које су биле у употреби у царској Кини су готово у цјелости нестали у свакодневном разговору у савременом стандардом мандаринском језику, као што су ђиан (贱, , „мој понизан“) и гуи (贵, , „ваше часно“).
Министра за образовно одељење у Народној Републици Кини је дефинисао назив путунхуа у октобру 1955. године овакво: „путунхуа је заједнички говорни језик у модерној Хан групи, лингва франка свих етничких скупина у земљи. Стандардни изговор за путунхуа се темељи на пекиншком дијалекту, путунхуа се темељи на сјеверни дијалект [тј. мандарински дијалект], и граматичка правила су моделиране на дијалектима који се користе у модерној кинеској књижевној класици.“Оригинални текст у кинеском: „“
У обе земље Народној Републици Кини и Тајвану, коришћење стандардног мандаринског језика као медиј инструкција у образовном сису, и у медијима је допринело ширењу стандардног мандаринског језика. Као резултат тога, стандардни мандарински језик се сада говори течно код већина људи у континенталној Кини и Тајвану.
У Хонгконгу и Макаоу, који су сада посебне административне регије Народне Републике Кине, стандардни кантонски језик је главни језик код већине становништва, због историјских и језичних разлога. Након преноса суверенитета Хонгконга од Британије и предаје Макаоа од Португала, стандардни мандарински језик је постао да буде само мало више разумљен (али још увек није широко кориштен), те се користи од стране владе да те две територије комуницирају са централном владом Народне Републике Кине. Међутим, кантонски језик остаје службени језик владе Хонгконга и Макаоа кад не комуницира са континенталном Кином.
Фонологија Стандардизована фонологија стандардног мандаринског језика је објашњена у наставку. Репродукција широко варира међу говорницима, и сви (укључујући и националне вође) нехотице уводе елементе њихових властитих матерних наречја. Супротно, телевизијски и радио спикери су изабрани за говор за њихове тачне и „неутралне“ акценте.
Сугласници Следећи је попис сугласника стандардног мандаринског језика, који су представљени у Међународној фонетској алфабети (ИПА):
Билабијални Лабио-дентални Алвеоларни Ретрофлексни Алвеоло-палатални Веларни Назали Плозиви Африкативи Фрикативи 1 Апроксиманти 1
Сви осим се појављују као први глас слога (као „иницијали“), док само , , и се појављују као завршетак слога. је често транскрибован као (звучни ретрофлексни фрикатив). Ово представља варијација у изговору међу различитим говорницима, него две различите фонеме. и су у комплементарној дистрибуцији, први нађен само као први глас слога и задњи само као завршетак слога.
Што се традиционално зове ретрофлекс нису праве фонетске ретрофлексне артикулације. Ови сугласници су заправо, равни апикални посталвеоларни, и тиме се разликују од обе палатоалвеоларне и (праве) ретрофлексне сугласнике. -{Ladefoged & Wu 1984; Ladefoged & Maddieson}- (1996), стр. 150-154.
Алвеоло палатални сугласници су у комплементарној дистрибуцији (види минимални пар) са алвеоларним сугласницима , ретрофлексним сугласницима и веларним сугласницима , од којих они историјски произилазе. Као резултат тога, лингвисти воле да сврстају као алофоне од остале три серије. Јејл и Вејд-Џајлс латинизације углавном третирају палаталне сугласнике као алофоне ретрофлексних сугласника. Тонгјонг пинјин их углавном третира као алофоне алвеоларних (надзубних) сугласника, и кинеска брајева азбука их третира као алофоне веларних сугласника (задњонепчана).
може бити изговорен као , који је карактеристичан говор младих жена, али и неких мушкарца. Ово се обично сматра донекле женствено и може се сматрати подстандардно.
Празни иницијали, писани као апостроф у средини пинјин речи, најчешће се реализује као , али су чести унестандардним дијалектима мандаринског.
Друге одговарајуће таблице: Пинјина Бопомофоа Гвоји Ромадзиха
Самогласници Мандарински језик има око 6 самогласника. Фонетички, следећи гласови који се могу издвојити: , у секвенцијама . , у . , у (и ускличник ). , у , и као после . , (у ускличник ). , у . , у . , као голо језгро слога , [упркос транскрипције, није заправо слоговни фрикатив] који се само појављује након алвеоларног шуштавца; понекад изговорен као. , као голо језгро слога , који се само појављује након ретрофленсних шуштавца; понекад изговорен као . , у . , у . , у . , у .
Ово показује четрнаест различитих самогласника. Уз врло конзервативним стандардима, ово представља систем од осам фонема: -{/a/ (), /e/ (), /o/ (), /ə/ (), /ɨ/ (), /i/ (), /u/ (),}- и -{/y/ ().}- Међутим, средњи самогласници , , и су у комплементарној дистрибуцији, и стога третирани као један фонем .