Филип Филиповић (Чачак, 21. јун 1878 — Москва, април 1938) био је југословенски политичар и револуционар, један од оснивача Комунистичке партије Југославије и њен први секретар.
Још као гимназијалац, под утицајем Светозара Марковића и Димитрија Туцовића заинтересовао се за социјализам. Студије математике започео је у Београду, а завршио у Петрограду, у Русији, где је 1902. постао члан Руске социјалдемократске партије и прикључио се бољшевичкој фракцији унутар ње. Радио је као професор математике, али је учествовао и у револуционарном раду учествујући у борби руских радника, марксистичким кружоцима и Руској револуцији 1905. године.
Године 1912. вратио се у Србију, где је постао члан Главне партијске управе Српске социјалдемократске странке и секретар Радничке коморе. Током Првог светског рата је ухапшен и од 1916. се налазио у интернацији у Бечу, где се повезао са бољшевицима и политички деловао. Почетком 1919. вратио се у Југославију и радио на организовању Конгреса уједињења на коме је створена Социјалистичка радничка партија Југославије, а он постао секретар Извршног одбора Централног партијског већа.
На Вуковарском конгресу, одржаном 1920. предводио је револуционарну струју у партији, која је однела превагу након чега је партија преименована у Комунистичку партију Југославије. Заједно са Симом Марковићем тада је изабран за секретара Централног партијског већа. Активно је радио на пропагирању идеја социјализма и на популарисању и одбрани револуција у Мађарској и Русији, због чега је више пута хапшен и прогањан. Августа 1920. изабран је за председника Београдске општине, али је државна власт Краљевине СХС суспендовала његов избор за председника. Потом је изабран за народног посланика Уставотворне скупштине.
Заједно са осталим члановима руководства КПЈ ухапшен је и на Видовданском процесу, 1922. осуђен на две године затвора, које је издржао у Пожаревцу. Године 1923. учествовао је у организовању Независне радничке партије Југославије, која је представљала легални облик рада тада илегалне КПЈ, али је након њене забране 1924. морао да оде у емиграцију. Као представник КПЈ радио је у Балканској комунистичкој федерацији и Извршном комитету Коминтерне. Као представник Коминтерне учествовао је у раду Трећег и Четвртог конгреса КПЈ. Такође, био је учесник неколико конгреса Коминтерне. Године 1929. у Бечу је изабран у загранично руководство КПЈ.
Живео је у Москви, где у време Стаљинових чистки, фебруара 1938. ухапшен, а потом осуђен и погубљен, заједно са низом истакнутих југословенских револуционарних кадрова КПЈ. Рехабилитован је октобра 1957. од стране Врховног суда СССР. Написао је низ теоријских и других чланака, као и дела — Развитак друштва у огледалу историјског материјализма (1922), Балкан и међународни империјализам (1936), као и стручно дело Педагогија математике (1910) са В. Мрачеком.
Биографија Породица и школовање Филип Филиповић је рођен у Чачку 9. јуна по старом, а 21. јуна по новом календару, 1878. године. Његов отац Васа Филиповић био је пореклом из Великог Градишта из породице Филипа Пајкића, па му отуда презиме Филиповић. Завршио је Правни факултет на Великој школи у Београду и након тога био практикант и писар у суду, најпре у пожаревачком, а потом подрињском округу, да би касније био постављен за суплента гимназије у Пожаревцу. Године 1871. је постављен за суплента, а потом и за професора гимназије у Чачку. Предавао је математику, као и немачки и француски језик, а касније је био директор гимназије. Васа се у Чачку оженио Јеленом Бошковић, ћерком Василија Бошковића бившег писара у срезу трнавском, са којом је добио седморо деце. Поред Филипа, који је био најстарији, имали су још четворицу синова — Бошка, Стевана, Саву и Јована, као и ћерке Дару и Савку. Сва деца Васе и Јелене су се школовала. Бошко је завршио права и постао новинар, док су Стеван, Сава и Јован завршили гимназију, али су касније умрли као младићи. Сестре Савка и Дара су се такође школовале. Савка је након гимназије и студирала филозофију, али је умрла 1922, док је Дара завршила нижу гимназију. Обе сестре су касније припадале револуционарном радничком покрету и помагале Филипу у политичком раду.
Поред оца, Филип је стекао солидно образовање. Основну школу и седам разреда гимназије, завршио је у родном месту, а пошто Чачак тада није имао осморазредну гимназију, даље школовање је морао да настави у Београду, где је матурирао 1897. године. Био је одличан ђак и врло музикалан, па је научио да свира виолину. Његова жеља била је да студира математику па се уписао на грађевинско-инжињеријски одсек Техничког факултета Велике школе у Београду. Након две године студија, 1899. отишао је на даље школовање у Петроград, тада главни град Руске Империје. Ту је наставио студије на Физичко-математичком факултету Универзитета у Петровграду. На студије у Русију отишао је мимо воље свога оца, који је желео да студије настави у Немачкој. На Филипову одлуку да школовање настави у Петровграду утицај је имао његов друг из Чачка, Михаило Сретеновић који је тамо студирао медицину. Доласком у Русију, као одличан студент добио је стипендију од Петровградског славенског благотворног друштва и Азијатског департмента. Због велике удаљености и слабе саобраћајне везе, након одласка у Русију, његов први повратак у Србију био је за време распуста 1902. године. Посетио је тада своју породицу, која је живела у Ужицу, где је његов отац био директор једне приватне гимназије.
На Техничком факултету је завршио студије и 12. јула 1904. добио диплому првог степена. Након тога, остао је у Русији и септембра исте године постао наставник математике Демидовском женском трговачком училишту у Петровграду. У овој школи је радио до краја боравка у Русији, 1912. године, али је упоредо предавао и у другим школама — у Женско гимназији, у Преображенској новој школи, као и у Петрвовградској високој учитељској школи. Такође, предавао је и у појединим народним и радничким школама, које су нарочито биле отваране након револуције 1905. године. Веома се интересовао за просветно-педагошке проблеме и унапређивање наставе, која је била оптерећена извесним слабостима. Учествовао је и на Првом сверуском конгресу наставника математике.FILIPOVIĆ, Filip (enciklopedija Krležijana)
Заједно са својим пријатељем Пољаком В. Мрочеком, Филип је написао књигу „Педагогија математике”, која је изазвала велико интересовање не само у Русији, већ и у иностранству. У овој књизи они су изложили основна начела наставе математике, како би се материја учинила што доступнијом ученицима. Они су у књизи као главне кривце навели наставнике математике, који неадекватним методама стварају од математике највећи „школски баук”.
Политичко деловање у Русији Још као гимназијалац Филип Филиповић се заинтересовао за марксизам и социјалистичке идеје. У то време у Београду се међу великошколцима развио интензиван идејнополитички рад, који је захватио и више разреде гимназије, које су тада похађали касније познати социјалисти — Димитрије Туцовић, Радован Драговић, Триша Кацлеровић, а касније и Душан Поповић. Сви они били су под утицајем првих српских социјалиста Светозара Марковића и Васе Пелагића. Године 1897. учланио се у Радничко друштво и Клуб социјалиста великошколаца у Београду, где је стекао социјалистичко образовање и прва искуства из револуционарне борбе. Овде се упознао и дружио са Драгишом Лапчевићем, једним од оснивача радничког покрета у Србији.
десно|мини|200п|Руска револуција у Петровграду 1905. године. За време студија у Петровграду, приступио је руском радничком покрету, а 1902. године је био учесник студентских демонстрација у Петровграду. Након тога постао је члан Руске социјалдемократске радничке партије (РСДРП) и учествовао је у раду марксистичких кружока, проучавајући дела Маркса, Енгелса, Каутског, Плеханова и других марксиста. учествовао и у радничким демонстрацијама и другим акцијама, као и у Руској револуцији 1905. године, која је имала буржоаско-демократски карактер. По директиви директиви Петроградског социјалдемократског комитета, у јесен 1905. године је требало да почне да политички ради са морнарима војне флоте у Кронштату, али је септембра исте године био ухапшен, услед полицијске провале у Петровградски комитет. Тада је био затворен у петровградском затвору „Крести”, али је након месец дана 17. октобра 1905. године био ослобођен услед Манифеста цара Николаја.
Приликом доласка на распуст у Србију 1902. године, Филип је посетио своју породицу која је тада живела у Ужицу, где се ближе упознао са Димитријем Туцовићем и након повратка у Русију наставио да са њим одржава сталну везу. На наговор Туцовића, Филип је почео да сарађује у листу „Радничке новине”, чији је Туцовић био уредник, а од 1910. године и у листу „Борба”, који је био теоријски лист Српске социјалдемократске странке. Његови чланци односили су се углавном на руски револуционарни покрет, борбу пролетеријата у Русији и на значаја који је револуција из 1905. године имала за буђење радних маса, као и о „инквизицијским” мучењима револуционара.
Повратак у Србију На позив Димитрија Туцовића, Филиповић се 1912. године вратио у Краљевину Србију. Овде се одмах укључио у политички живот поставши члан Главне партијске управе Српске социјалдемократске странке (ССДП) и секретар Радничке коморе. Дошавши у Београд настанио се у Таковској улици број 24 у кући својих родитеља, који су се у међувремену преселили у Београд. Касније је прешао у број 35 (данас број 37) где је живео до краја свог боравка у Београду 1924. године. За секретара Управног одбора Радничке коморе у Београду, Филиповић је био изабран на седници Управног одбора 13. фебруара 1912. године замењујући Димитрија Туцовића који се посветио партијским задацима. Након прихватања нове дужности, он је у почетку водио рачуна да придобије поверење појединих синдикалних функционера, који му првобитно нису били наклоњени, јер су појединци у њему гледали страног човека. Филип је неповерење брзо савладао својим упорним радом, активношћу и залагањем на спровођењу бројних задатака, којима се штите права радника. Строго је водио рачуна о спровођењу у живот Закона о радњама, као и о заштити угрожених права радника. Нешто касније добио је позив од московског листа „Правда” да буде њен сарадник како би њихови читаоци могли пратити догађаје на Балкану.
Почетак Балканских ратова привремено је прекинуо рад Филипа Филиповића, јер је део кадрова Српске социјалдемократске странке био мобилисан у војску. Димитрије Туцовић је упућен на фронт у Македонију, а нешто касније је мобилисан и Филип, али је остао у Београду, где је вршио дужност ађутанта команде места. Након завршетка ратова поново се посветио радничком покрету и обнављању партијских организација. Посебно је био активан у борби против кршења Закона о радњама, јер су поједини послодавци у трци за профитом радно време продужили на по 12, 14 и 16 часова, док су наднице биле смањене, а једно време нису биле ни исплаћиване. Јуна 1913. године Филиповић је поново отишао у Русију, где је у Петровграду посетио Хигијенску изложбу. Током боравка у Русији објавио је два чланка у тамошњој радничкој штампи о догађајима на Балкану. По повратку у Београд, у септембру је говорио је на великом протестном збору у Социјалистичком народном дому на Славији, на коме су радници усвојили „Резолуцији о недељивости Балкана и потреби мира”. Иако заузет пословима у Радничкој комори, стизао је и на зборове у другим местима по Србији — у Смедеревској Паланци, Јагодини, Лесковцу и др.
Велики рат и интернација