Миријево

Миријево је градско насеље у Београду. Налази се на општини Звездара, на око 5-{km}- од самог центра града.

Име

За настанак имена Миријево нема научне документације, али зато има много више претпоставки. Према предању, на територији Миријева закључен је сталан мир између Турака и Аустријанаца и то пружањем руку једни другима и речима: „Ево Мир“.

Према другом извору, у околини места Кичева (Македонија) постојало је село које се звало Мирово, које се помиње у једном турском историјском запису из 15. века. Под налетом турског зулума село Мирово је расељено а његови становници су се у 18. веку доселили у околину Београда и основали некадашње насеље Мирјево.

Име Миријево потиче од турске речи „Мирија“, што заправо значи дажбине у натури. Односно, дажбине које су у оно време плаћали сељаци околних села у магази чији је данашњи локалитет у непосредној близини ВК Звезде 26.

Некадашње насеље Мирјево се налазило на месту данашњег спортско-рекреативног центра „Олимп“, а како је туда пролазио чувени цариградски друм Турци су често свраћали при доласку у Београдску тврђаву, а и у одласку из тврђаве, и то углавном пљачкајући овдашње мештане, остављајући за собом збегове, палеж и пустош. То је досељеницима дојадило, па су се поново преместили. Овај пут на место где је сада насеље Старо Миријево које је у то време било под густом буковом шумом, а пута практично да није ни било. Обзиром да су овде дошли ради мира, селу су наденули назив Мирјево. Кроз векове Миријево је имало више имена: Мирине, Мирановац, Мирјевци, Мирање, Милијеро, Мирова, Мириова и Мириа-Небел (у време када је било чисто немачко село).

Историја

Од почетка нове ере, када је оформљен Сингидунум (Београд) - узводно уз Миријевски поток 2-3 -{km}- од Роспи ћуприје, келтска и илирска племена су заснивала своја насеља, о чему сведочи пронађен стари новац и остаци темеља кућа тог времена. Најстарији новац пронађен у Миријеву је новчић римског цара Лицинија (263-223) из 3. века нове ере.

Године 1456. Београд је нападнут од стране Турака кога су бранили Угари, а том приликом резервна турска војска је била на падинама леве обале миријевског потока.

Један од најстаријих писаних података важан за име Миријево датира из турског периода, а то су катастарски пописи Београда и околине за период 1476-1566. То су пописи мушког становништва, јер су се на тај начин плаћале дажбине. У документу који потиче из 1560. године стоји да је Миријево-вакуф (земљишни посед) као и остала околна села додељено Јахија-паши, нарочито због добрих винограда. При опису села из 18. века, чувени турски путописац Евлија Челебија за Миријево и његову околину често користи опис: „Прави правцати ружичњаци“ као и „Источни Рајски вртови“.

Године 1721. Миријево је имало само 7 кућа. Те године у њему, у близини данашње цркве, била је џамија коју су саградили Турци. Доласком Немаца она је претворена у католичку цркву. У вихору ратова који су вођени на просторима Балканског полуострва, Миријево је више пута мењало своје становништво, а један број људи је ипак остао, што говори и чињеница о разноврсности становништва.

Прва школа у Миријеву је почела са радом 1833. године, те је у околини Београда она и најстарија школа. Од ње је једино старија „Краља Петра Првог“ (бивша „Браћа Рибар“), која је у исто време и најстарија школа у Србији. Први учитељ је био Глигорије Несторовић. Од 1833. до 1851. године рад те школе је био повремен из неколико разлога: недовољан број ученика, недостатак школске зграде (школе тог времена нису наменски грађене, већ се настава одвијала у кући имућнијих сељака). Тек после 1851. године у Миријеву је школа стално радила. Укупно, Миријево је имало 9 школских зграда, од чега данас постоји 8, док је једна зграда срушена 1910. Данас се настава одвија у 2 школе: „ош Деспот Стефан Лазаревић“ и „ош Павле Савић“, док је некадашња основна школа „Вукица Митровић“, одлуком министра просвете, претворена у Седму београдску гимназију.

Црква Светог пророка Илије је саграђена 1834. године од материјала који је узет по одобрењу кнеза Милоша због дотрајалости разрушеног манастира светог Стевана из села Сланце. Део материјала узетог за градњу је употребљен и за израду чесме код цркве која се налази испред МЗ Старо Миријево. Пошто првобитно саграђени храм није имао звоник, он је накнадно саграђен 1873. године. Реконструкција и новоосликане фреске цркве су урађене 1998. године.

У Миријеву се, такође налази и Храм Светог Великомученика Пантелејмона у Миријеву.

Затим, две библиотеке које представљају огранке општинске Библиотеке „Вук Караџић”- библиотека „Драгиша Витошевић” у улици Миријевски венац бр. 04 (у близини окретнице аутобуса 46) и библиотека „Мома Димић” (налази се поред цркве Св.Илије, у објекту старе школе у улици Школски трг бр. 02), која је добила име по једном од познатијих Миријеваца, књижевнику Момчилу Димићу.

Положај и географија На источном рубу урбане зоне Београда, правцем исток-југоисток, налази се насеље Миријево. Оно својом густином заузима цео јужни део долине слива Миријевског потока, који се код Роспи ћуприје улива у реку Дунав.

Смештено у свом "Амфитеатру од брдâ", отвореном само ка северу и банатској равници са оне стране реке, Миријево окружују: Ћуртово и Звездарско брдо (Вел. Врачар, 253м) са пространом шумом према северозападу и западу; затим Зелено брдо (288м) и Стојчино брдо (270м) према југу и југозападу. Према истоку се налазе: Шоферски Рај (Градац, 244м) и Орловско брдо (Орловача, 265м). Док се Лешће (253м) и Миријевско брдо простиру целом дужином према североистоку.

Ако говоримо о административном подручју месне заједнице, оно се протеже и источно од "Амфитеатра". Захвата горњи (западни) део удолине између брдâ Градац (јужно од брда Орловица) и Осовље (јужно од насеља Сланци) на северу и Ериног брда на југу , а у удолини се налази извор Студенац.

Миријево се граничи са насељима: Ћалије, Карабурма и Вишњица на северу; Сланци, Вел. Село и Винча на истоку; Звездара на западу; Коњарник и Мали Мокри Луг на југу.

„Пролетерско насеље“ Већ у пролеће 1967. године почело је да се гради „Пролетерско насеље“. Скупштина општине Звездара доделила је бесплатно 50 плацева за сто породица радницима и службеницима фабрике обуће „Пролетер“, данас „Београд“. Власници плацева били су ослобођени комуналија, једино су платили воћке сељацима. Прву зграду у том насељу подигла су три ортака: Милош Мандић, Добривоје Златковић и Александар Михајловић.

Дана 18. децембра 1976. године у „миријевској лепотици“ усељен је и први становник Новог насеља Миријево. То је једина зграда са црвеном опеком и налази се испод окретнице аутобуса 46. Ту част да први добије кључеве од новог стана, у касније највећем градилишту Балкана, имао је Милутин Лепојевић у Петраркиној улици. Једно време то градилиште је бројало и преко 30 кранова.

Миријево је и данас у изградњи, те се полако губи село Миријево које је доскора било надомак Београда.

Становништво

Миријево има 36.500 становника, према попису из 2002. године. Највећи пораст становника десио се 1978. године када је изграђено Пролетерско насеље.

Галерија

Референце

Спољашње везе Интернет презентација Координате Мирјева Стамбено насеље Миријево у Београду | 1970 Туристички водич кроз Миријево скројили основци („Политика”, 3. јул 2018)

Категорија:Википројект географија/Насеља у Србији Категорија:Звездарска насеља

Миријево

Źródło i licencja