thumb|Сирови (нерафинирани, неизбељени) шећер thumb|Кристали шећера под поларизационим микроскопом мини|Кристали шећера на површини коре хлеба. Шећер (од — „слатко”, у српски дошла преко персијског и турског језика) врста је хране као и посластица. Шећер је генерализовано име за слатке, кратколанчане, растворне угљене хидрате, многи од којих се користе у храни. Они су угљени хидрати, те се састоје од угљеника, водоника и кисеоника. Постоје различити типови шећера који се добијају из различитих извора. Једноставни шећери се називају моносахаридима и обухватају глукозу (такође познату као декстроза), фруктозу и галактозу. Стони или гранулирани шећер који се обично користи као храна је сахароза, дисахарид. (У телу се сахароза хидролизује у фруктозу и глукозу.) Други дисахариди обухватају малтозу и лактозу. Шећери дужих ланаца се називају олигосахаридима. Хемијски различите супстанце такође могу да имају сладак укус, али се оне не класификују као шећери. Неке се користе као нискокалоричне замене за шећер у храни, зване вештачки заслађивачи.
Шећери су присутни у ткивима већине биљки, али је њихова концентрација довољна за ефикасну екстракцију једино у шећерној трски и шећерној репи. Шећерном трском се сматра неколико врста гигантске траве из рода -{Saccharum}-, које су култивиране у тропским подручјима у јужној и југоисточној Азији од античких времена. До велика експанзије њене производње је дошло у 18. веку са успостављањем шећерних плантажа у Западним Индијама и Америкама. Тако је по први пут шећер постао доступан обичним људима, који су раније били зависни од меда за заслађивање хране. Шећерна репа, култивирани варијетет врсте -{Beta vulgaris}-, се гаји као коренски усев у подручјима са хладнијом климом и постала је значајан извор шећера у 19. веку кад су методи екстракције шећера постали доступни. Производња и трговина шећером су изменили курс људске историје на више начина, утицали су на формирање колонија, перпетуирање ропства, прелазак на најамни рад, миграције људи, ратове између нација које су трговале шећером током 19. века и на етничку композицију и политичку структуру новог света.
Светска производња шећера је 2011. године била на нивоу од око 168 милиона тона. Просечна особа конзумира око шећера сваке године (33.1 -{kg}- у индустријализованим земљама), што је еквивалентно са преко 260 прехрамбених калорија по особи на дан.
Шећер који се користи у домаћинствима (сахароза) има збирну хемијску формулу -{C12H22O11}-. Његова енергетска вредност је 16,8 -{kJ}- по граму (упореди: алкохол има 29,8 -{kJ}- по граму, маст 39 -{kJ}- по граму). Густином од 1,6 -{g/cm³}-, шећер је тежи од воде (1 -{g/cm³}-). На 20 °C, 200 -{g}- шећера је растворљиво у 100 -{ml}- воде, а на 100 °C, 400 -{g}- у 100 -{ml}-.
Од краја двадесетог века стоји отворено питање да ли је исхрана са високим уделом шећера, а посебно рафинираних шећера, добра за људско здравље. Употреба шећера је везана за појаву гојазности, и претпоставља се, или је у знатној мери имплицирана као узрок појаве дијабетеса, кардиоваскуларних болести, деменције, макуларне дегенерације, и кварења зуба. Бројне студије су предузете у покушају да се разјасни позиција, али су изведени различити закључци, углавном због тога што је тешко наћи контролну популацију која не конзумира шећер или у знатној мери конзумира храну без шећера.
Етимологија thumb|Мрав се храни на шећерним кристалима
Етимологија одражава ширење робе. енглеска реч -{„sugar”}-The -g- is unexplained, possibly reflecting a Venetian dialect. потиче од арапске речи -{sukkar}-, која долази од персијске речи -{shekar}-,Compare the Oxford English Dictionary and the Online Etymology Dictionary. која је изведена из Санскритске शर्करा -{śarkarā}-,Ahmad Y Hassan, Transfer Of Islamic Technology To The West, Part III: Technology Transfer in the Chemical Industries , History of Science and Technology in Islam. која има порекло у Тамилској речи சக்கரை -{Sakkarai}-. Она је највероватније доспела до Енглеске путем италијанских трговаца. Савремена италијанска реч је -{zucchero}-, док су шпанске и португалске речи, -{azúcar}- и -{açúcar}- респективно, задржале траг арапског одређеног члана. Стара француска реч је -{zuchre}-, док је савремена француска реч -{sucre}-. Најранија потврђена грчка реч је σάκχαρις (-{sákkʰaris}-).σάκχαρ, Henry George Liddell, Robert Scott, A Greek-English Lexicon, on PerseusThis form is not phonetically explained, but may reflect a mediation through a language en route from the Sanskrit original. Modern Greek ζάχαρη [sáχari] is due to cluster simplification [kχ] > [χ] and initial sandhi (acc. την σάχαρη [tin sáχari] > τη ζάχαρη [ti záχari]). The word has also changed its nominal class. Задовољавајуће објашњене ширења речи још увек није изведено. Енглеска реч -{jaggery}-, сирови смеђи шећер изведен из палминог сока или сирупа шећерне трске, има слично етимолошко порекло; португалска реч -{xagara}- или -{jagara}- је изведена из малајаламске -{chakkarā}-, а она из санскритске речи -{śarkarā}-.
Историја
Значајни датуми у историји шећера десно|мини|Шећерана у Холандији 8.000. п. н. е. — шећерна трска се користи за исхрану у Меланезији и Полинезији 6.000. п. н. е. — шећерна трска се из Источне Азије шири у Индију и Персију 600. п. н. е. — у Персији се развија метода кристализације шећера Позна антика: -{Saccharum}- је познат у Риму као луксузни производ за богате патриције. Увози се из Персије и Индије. 1100. — путовања ратника крсташа доносе шећер у Европу, по први пут после антике Од око 1500. — шећерна трска се гаји на плантажама широм света, шећер је и даље луксузни производ за богате („бело злато”). Обичан народ користи само мед. 1747. — Андреас Сигисмунд Марграф открива начин добијања шећера из шећерне репе. 1801. — хемичар Франц Карл Ахард поставља основе индустријске производње шећера. Прва шећерана је отворена у месту Кунерн (данас Винско) у Шлезији. 1806. Наполеонови ратови и континентална блокада Европе имају велики утицај на тржиште шећера. 1840 — први пут произведен шећер у коцки. Начин производње је измислио Јакоб Кристоф Рад, директор шећеране у Чешкој. Од око 1850. — Цена шећера знатно пада услед индустријске производње. Шећер постаје део свакодневне исхране.
Древна времена и средњи век thumb|Плантажа шећерне трске 250px|мини|десно|Нерафинисани мусковадо шећер Шећер је произвођен на Индијском потконтиненту од античких времена. Он није био изобилан и јефтин у ранијим временима и мед је углавном кориштен за заслађивање широм света. Оригинално, људи су жвакали шећерну трску да би екстраховали њену слаткоћу. Шећерна трска природно расте у тропским пределима јужне Азије и југоисточне Азије. Сматра се да различите врсте потичу из различитих локација, при чему -{Saccharum barberi}- потиче из Индије, а -{S. edule}- и -{S. officinarum}- потичу из Нове Гвинеје. Једна од најранијих историјских референци о употреби шећерне трске долази из Кинеског манускрипта који датира из 8. века п. н. е., у коме се каже да је употреба шећерне трске потекла из Индије.
Шећер је био релативно мало важан производ док Индијци нису открили метод за претварање сока шећерне трске у гранулисане кристале, који се лакше могу складиштити и транспортовати. Кристални шећер је откривен до времена династије Гупта, око 5. века. У локалном индијском језику, ти кристали се називају -{khanda}- (Деванагари:खण्ड,), што је извор енглеске рећи -{candy}- (бомбона).
Индијски морепловци, који су преносили прочишћени маслац и шећер као намирнице, увели су познавање шећера у разне трговачне руте којим су путовали. Будистички монаси су током својих путовања донели методе кристализације шећера до Кине. Током владавине Харша (р. 606—647) у Северној Индији, Индијски енвоји у Танг Кини су подучавали методе култивисања шећерне трске након што је цар Тајзонг од Танга (р. 626—649) обелоданио свој интерес за шећер. Кина је затим успоставила своје прве плантаже шећерне трске у седмом веку. Кинески документи потврђују најмање две мисије у Индију, иницијализоване 647. године, да би се обезбедила технологија за рафинирање шећера. У Јужној Азији, Средњем истоку и Кини, шећер је постао основа за кување и десерте.
Тријумфални прогрес Александра Великог је заустављен на обалама реке Инда одбијањем његових трупа да иду даље на исток. Они су видели људе у Индијском потконтиненту који су гајили шећерну трску и правили гранулисани, слатки прах сличан соли, локално зван -{Sharkara}- (Деванагари:शर्करा,), што се изговара као -{saccharum}- (ζάκχαρι). На свом повратку, Македонски војници су носили „медоносну трску” кући са собом. Шећерна трска је остала мало позната култура у Европи више од миленијума, шећер је био ретка роба, а трговци шећером су били богати.
Крсташи су донели шећер са собом кући у Европу након њихових кампања у Свету земљу, где су се сусрели са караванима који су носили „слатку со”. У раном 12. веку, Венеција је дошла у посед неколико села у близини Тира у Лебанону, и успоставила је имања за производњу шећера за извоз у Европу, где се користио као замена меда, који је до тада био једини доступни заслађивач. Крсташки хроничар Виљем од Тира, пишући у касном 12. веку, описао је шећер као материју која је „веома неопходна за употребу и здравље човечанства”. У 15. веку, Венеција је била главни центар за рафинацију и дистрибуцију шећера у Европи.
Модерна историја thumb|Мртва природа са хлебом и кондиторским производима аутора Џорџа Флегела, прва половина 17. века
Августа 1492, Кристифор Колумбо се зауставио у Ла Гомери на Канарским острвима, за вино и воду, с на намером да остане само четири дана. Међутим он је ступио у љубавну везу са гувернерком острва, Беатриз де Бобадила и Осорио, и остао је месец дана. Кад је коначно испловио, она му је дала исечке шећерне трске, који су постали први узорци да досегну до Новог Света.
Португалци су пренели шећер у Бразил. До 1540, постојало је 800 млинова шећерне трске на острву Санта Катарина и било је још 2.000 на северној обали Бразила, Демарара, и Суринама. Прва шећерна жетва је убрана у Хиспаниоли 1501. године; и многи шећерни млинови су конструисани у Куби и Јамајци до 1520-их.
Шећер је био луксузни производ у Европи пре 18. века, кад је постао шире доступан. Он је стекао популарност и до 19. века, шећер је сматран неопходношћу. Ова еволуција укуса и потражње за шећером као есенцијалним састојком хране произвела је огромне економске и социјалне промене. Она је делом узроковала колонизацију тропских острва и нација где плантаже шећерне трске са великим захтевима за радном снагом могу да просперирају. Потражња за јефтином радном снагом за обављање тешког рада на култивацији и обради повећала је потражњу за трговином робовима из Африке (посебно Западне Африке). Након напуштања ропства, постојала је висока потреба за најамним радницима из Јужне Азије (посебно Индије). Милиони робова и најамних радника су доведени на Карибе и Америке, колоније у Индијском океану, југоисточној Азији, Пацифичким острвима, и Источној Африци и Наталу. Модерна етничка мешавина многих нација које су насељене у задња два века је делом последица потражње за шећером.
Шећер је такође довео до извесне индустријализације у бившим колонијама. На пример, намесник Ј. Патерсон је у Бенгалу убедио британског гувернера да се шећерна трска може узгајати у Британској Индији уз мноштво предности и уз мање трошкове од Западне Индије. Консеквентно фабрике шећера су успостављене у Бихару у источној Индији.Early Sugar Industry of Bihar — Bihargatha . Bihargatha.in. Приступљено 2012-01-07.
Током Наполеонских ратова, продукција шећерне репе је порасла у континенталној Европи због потешкоћа везаних за увоз шећера, кад је пловидба била ограничена блокадом. До 1880. године, шећерна репа је била главни извор шећера у Европи. Она је узгајана у Линколнширу и другим деловима Енглеске, мада је Уједињено Краљевство наставило да увози главни део свог шећера из колонија.