Бјалисток (, , ) град је у Пољској. Налази се у Војводству Подласко (). Ово је град са статусом повјата и спада у општину Бјалисток. Кроз град протиче река Бјала. Бјалисток је највећи град у североисточној Пољској. Град има 294.193 становника, а густина насељености износи 2.887 становника по -{km²}-. Град се простире на површини од 102,12 -{km²}-, а надморска висина износи 120-160 -{m}-. Бјалисток статус града има од 27. јула 1692. године. Градоначелник града је Тадеуш Трусколаски ().
Бјалисток има улогу економског, научног и културног центра региона, које заједно са околним општинама чини Бјалистоцку агломерацију.
center|мини|600п|Дворац Браницки Порекло назива Иако се данас сток преводи као падина, првобитни назив насеља потиче од реке која кроз њега протиче. На старом пољском, бјали сток је била чиста, брза река (biały - чиста, stok - поток; река која клизи низ падину). Тако неупадљива данас, река Бјала (обично је зову Бјалка), која протиче кроз центар града, дала јој је име.
Због мењања граница и демографије током векова, град је познат као (Byelastok?, Biełastok? ), јидиш ביאַליסטאָק (Byalistok, Bjalistok), , и (Belostok, Byelostok). Историја мини|лево|Палата Браницки, позната и као пољски Версај.
Археолошка открића показују да су прва насеља на подручју данашњег Бјалистока настала у каменом добу. Гробнице древних досељеника налазе се у округу Дојлиди. У раном гвозденом добу, људи су се населили у овој области производећи кургане, гробнице поглавица у области која се налази у данашњем селу Ростолти. Од тада је област Бјалистока на раскршћу култура. Трговачки путеви који су повезивали Балтичко са Црним морем погодовали су развоју насеља са јотвингијско-русинско-пољским културним карактеристикама.
Град Бјалисток постоји пет векова и за то време на судбину града утицале су различите политичке и економске силе.
Сачувани документи потврђују да је око 1437. године представник породице Рачков, Јакуб Табутович добио грб са лабудом од Михаила Жигимантајтиса, сина Сигисмунда Кестутаитиса, војводе Литваније, и област уз реку Бјалу што је означила почетак Бјалистока као насеља. Бјалисток је административно био део Подласког војводства, а после 1569. и део Малопољског вилајета Круне Краљевине Пољске.
Од 1547. године насеље је у власништву породице Весиоловски, која је основала прву школу.. "Maszyny Elektryczne - Zeszyty Problemowe", Nr (in Polish) Прва зидана црква и замак изграђени су између 1617. и 1826. Двоспратни дворац, изграђен на правоугаоној основи у готско-ренесансном стилу, дело је Јова Бретфуса. Доградњу замка наставио је Кшиштоф Весиоловски, старост Тикоћина, велики маршал Литваније од 1635. године и супруг Александре Маријане Собјеске. Године 1637. умро је без деце, и као резултат тога, Бјалисток је дошао под управу његове удовице. Након њене смрти 1645. године, имање Висиоловског, укључујући Бјалисток, прешло је у руке Круне да покрије трошкове одржавања замка Тикоћин. У годинама 1645–1659 Бјалистоком су управљали старости Тикоћина. мини|лево| Башта палате Браницки у 18. веку Године 1661. додељена је Стефану Чарњецком као награда за његову службу у победи над Швеђанима током Потопа. Четири године касније дат је у мираз његове ћерке Александре, која се удала за маршала крунског двора Јана Клеменса Браничког и тако прешла у руке породице Браницки. Године 1692. Стефан Миколај Браницки, син Јана Клеменса Браницког, добио је градска права за Бјалисток од краља Јана III Собјеског. Подигао је дворац Браницки на темељима замка породице Весиоловски. У првој половини осамнаестог века власништво над градом наследио је пољски крунски хетман Јан Клеменс Браницки. Он је палату коју је изградио његов отац претворио у величанствену резиденцију, коју су често посећивали пољски краљеви и песници. Године 1745. основана је прва војна техничка школа у Пољској у Бјалистоку,. "Maszyny Elektryczne - Zeszyty Problemowe", Nr (in Polish) а 1748. године у граду је основано једно од најстаријих позоришта у Пољској. Основане су нове школе, међу којима и балетска школа.. "Maszyny Elektryczne - Zeszyty Problemowe", Nr (in Polish) Године 1749., пољски краљ Август III од Пољске је проширио границе града. Године 1770, под покровитељством Изабеле Поњатовске, основана је школа за бабице, на основу које је 1805. основан Институт за акушерство.
мини|Једна од бивших текстилних фабрика, сада тржни центар. Крајем осамнаестог века дошло је до поделе Пољско-литванске заједнице, у три корака, између суседних држава. Краљевина Пруска је током треће поделе стекла Бјалисток и околни регион. Град је постао главни град провинције Нове Источне Пруске 1795. године. Пруска је изгубила територију након победе Наполеона Бонапарте у рату Четврте коалиције пошто је Тилзитски мир из 1807. године доделио ову област Руској Империји, које је организовало регион у Белосточку област, са градом као регионалним центром. Школство и високо образовање у Бјалистоку, које се интензивно развијало у 18. веку, прекинуто је као последица подела. Касније у 19. веку, Бјалисток је израстао у значајан центар текстилне индустрије, највећи после Лођа у тада подељеној Пољској. Године 1862. покренута је железничка веза која је повезивала Бјалисток са Варшавом, Гродном, Вилњусом и Санкт Петербургом. После неуспешног новембарског а потом и јануарског устанка, појачавају се политика русификације и антипољске репресије, а после 1870. године уведена је забрана употребе пољског језика на јавним местима. Године 1912. изграђен је царски затвор, који је служио и као транзитни затвор за Пољаке депортоване у Сибир.
Крајем деветнаестог века, као резултат одлива Пољака због руских дискриминаторних прописа, већина становништва града је била Јеврејска. Према руском попису из 1897. године, од укупног становништва од 66.000, Јевреји су чинили 41.900 (дакле, око 63 %). Ово наслеђе се може видети на Стази јеврејског наслеђа у Бјалистоку. Погром у Бјалистоку догодио се између 14. и 16. јуна 1906. у граду. Током погрома Руси су убили између 81 и 88 људи, а рањено око 80 људи.Simon Dubnow, Israel Friedlaender, History of the Jews in Russia and Poland, Avotaynu Inc, 2000, pg 484, , pg. 113 мини|лево|Споменик војницима 1. пешадијског пука легије погинулим у бици код Бјалистока 1920. године, округ Антоњук
Прве анархистичке групе које су привукле значајније следбенике руских радника или сељака биле су анархо-комунистичке групе Черное-Знамија, основане у Бјалистоку 1903. мини|Посета Јозефа Пилсудског Бјалистоку 1921. године.
Током Првог светског рата округ Бјалисток-Гродно је био административна територијална јединица немачког Обер Оста. Састојао се од града, као главног града, и околног Подласког региона, што је отприлике одговарало територији раније Белосточке области. На крају Првог светског рата град је постао део нове независне Друге Пољске Републике, као главни град Војводства Бјалистока (1919–1939). Током Пољско-совјетског рата 1919–1920, Црвена армија и Привремено пољски револуционарни комитет су држали град током битке за Варшаву. Током контраофанзиве, град је враћен под пољску контролу након битке код Бјалистока.
После ратова и поновног успостављања независне Пољске, пољско образовање у Бјалистоку је обновљено и текстилна индустрија је оживела. Основана је општинска јавна библиотека, основани су спортски клубови, укључујући Јагјелоњу Бјалисток, а тридесетих година 20. века изграђено је драмско позориште.
мини|лево|Бјалисток у међуратном периоду Са почетком Другог светског рата, Пољску су напали Немачка и Совјетски Савез. У почетку је Бјалисток накратко био окупиран од стране Немачке, а немачкаАјнзацгрупа IV је ушла у град 20-21. септембра 1939. чинећи злочине против становништва. Након тога, Немци су град предали Совјетском Савезу, у складу са споразумом Рибентроп—Молотов. Под совјетском окупацијом, укључен је у састав Белоруске ССР од 1939. до 1941. као главни град Беласточке области. Пољаци су били депортовани дубоко у Совјетски Савез (Сибир, Казахстан, Далеки север). Предратни градоначелник Северин Новаковски је ухапшен од стране НКВД-а у октобру 1939. и вероватно депортован у СССР, међутим његова судбина остаје непозната. НКВД је преузео локални затвор. Пољски покрет отпора је био активан у граду, који је био седиште једне од шест главних команди Савеза оружане борбе у окупираној Пољској (поред Варшаве, Кракова, Познања, Торуња и Лавова). Рођен у Бјалистоку и будући председник Пољске у егзилу Ришард Качоровски био је члан локалног пољског отпора и ухапшен је у граду од стране НКВД-а 1940. године. У почетку су га Совјети осудили на смрт, али је на крају осуђен на 10 година принудног рада у логорима и депортован на Колиму, одакле је пуштен 1942., када се придружио Андерсовој војсци.
Током немачке инвазије на Совјетски Савез 1941. године, немачка војска је 27. јуна 1941. окупирала Бјалисток током битке за Бјалисток и Минск, а град је постао главни град Безирк Бјалистока, посебног региона Пољске под немачком окупацијом, до 1944. године. Велику синагогу су Немци спалили 27. јуна 1941. године, са процењеним бројем од 2.000 Јевреја унутра. Од самог почетка, нацисти су водили немилосрдну политику пљачке и уклањања ненемачког становништва. Немци су управљали нацистичким затвором у граду, и логором за принудни рад за јеврејске мушкарце. Од 1943. године Зихерхајтсполицај је вршио депортације Пољака, укључујући и тинејџере, из локалног затвора у концентрациони логор Штутхоф. 56.000 јеврејских становника града било је заточено у гету. Дана 15. августа 1943. почео је устанак у Бјалисточком гету, а неколико стотина пољских Јевреја и припадника Антифашистичке војне организације () започело је оружану борбу против немачких трупа које су спроводиле планирану ликвидацију гета са депортацијама у логор Треблинка.
Град је пао под контролу Црвене армије 27. јула 1944. Совјети су извршили масовна хапшења припадника пољског отпора у граду и региону и затворили их у Бјалистоку. 20. септембра 1944. град је враћен Пољској, иако са совјетским комунистичким режимом, који је остао на власти до пада комунизма 1980-их, а совјетски НКВД и Смерш наставили су прогон пољског отпора у наредним месецима. Од новембра 1944. до јануара 1945. Руси су депортовали скоро 5.000 Пољака из локалног затвора у Совјетски Савез. Касније су совјетски комунисти држали политичке затворенике и друге припаднике пољског отпора у локалном затвору, а до 1956. године су тамо вршили и сахрањивање стрељаних припадника пољског отпора.
После рата, град је постао главни град првобитног Бјалисточког војводства (1945–1975) Народне Републике Пољске. Након административне реорганизације 1975. године, град је био главни град мањег војводства Бјалисток (1975–1998). Од 1999. је главни град Подласког војводства, Република Пољска.
Географија мини|alt=the Biala River near the city| Река Бјала код Бјалистока Бјалисток се налази у Бјалисточкој висоравни () у Подлаској равници (), делу онога што је колективно познато као Зелена плућа Пољске. То је највећи пољски град у близини Белорусије и Литваније. Кроз град пролази река Бјала, лева притока реке Супрасл. Пејзаж Бјалисточког узвишења је разноврстан, са високим моренским брдима и камама изнад 200 м надморске висине. Глацијалне равнице формиране од седимената таложених отапањем ледника на крају леденог доба, прекривене су шумама.
Шуме су важан део карактера града, оне тренутно заузимају око 1.846 ха (18% административне површине града) што га сврстава у пети град по „шумовитости” у Пољској; иза Катовице (38%), Бидгошћа (30%), Торуња (22,9%) и Гдањска (17,6%).
Део Книшинске шуме је сачуван у границама града са два резервата природе— укупне површине 105 ха. Природни резерват шума Звјерзињецки (), који се налази у границама града, обухвата 33,48 ха луга са доминантним храстом и грабом. Резерват природе Антоњук () је парк површине у граду који чува природно стање шумског фрагмента карактеристичног за Бјалисточку висораван, са доминантном мешовитом шумом леске и смрче.