Стари Египат, још и древни Египат и антички Египат, био је цивилизација древне северне Африке, концентрисана дуж доњег тока реке Нил на простору на коме се данас налази Арапска Република Египат. Староегипатска цивилизација уследила је након преисторијског Египта и сјединила се око 3100. године п. н. е. (према конвенцијалној египатској хронологији) са политичким уједињењем Горњег и Доњег Египта под Менесом (често идентификован као Нармер). Историја старог Египта настала је као низ стабилних краљевстава, раздвојених периодима релативне нестабилности познатих као прелазни периоди: Старо краљевство током раног бронзаног доба, Средње краљевство током средњег бронзаног доба и Ново краљевство током касног бронзаног доба.

Египат је врхунац своје моћи достигао током Новог краљевства, када је владао већим делом Нубије и значајним делом Блиског истока, након чега је уследио период постепеног слабљења. Током своје историје Египат је био нападан или освојен од стране бројних страних сила, међу којима су Хикси, Либијци, Нубијци, Асирци, Ахемениди и Македонци под командом Александра Великог. Хеленистичко Птолемејско краљевство, настало након Александрове смрти, владало је Египтом до 30. године п. н. е., када га је, за време Клеопатре, освојило Римско царство и постало је римска провинција.

Успех староегипатске цивилизације настао је делом због њене способности да пољопривреду прилагоди условима речне долине Нила. Предвидљиве поплаве и контролисано наводњавање плодне долине произвеле су вишак усева, потребан за густо становништво, као и друштвени развој културу. Уз резерве ресурса, управа је спонзорисала експлоатацију минералних сировина у долини и околним пустињским регионима, рани развој независних система писања, организацију колективних грађевинских и пољопривредних пројеката, трговину са околним регијама и војску која је за циљ имала потврдити египатску доминацију. Мотивисање и организација ових делатности вршила је бирократија сачињена од елитних писара, верских вођа и управитеља под контролом фараона, који је осигуравао сарадњу и јединство египатског народа у смислу разрађеног систем религијских веровања.

Међу многим достигнућима старог Египта налазе се технике експлоатације, геодетске и грађевинске технике које су осигурале градњу монументалних пирамида, храмова и обелиска; систем математике, практичан и ефикасан систем медицине, систем наводњава и технике пољопривредне производње, први познати дашчани чамци, египатску технологију фајанса и стакла, нови облици књижевности и најранији познати мировни споразум, склопљен са Хетитима. Стари Египат је остави трајно наслеђе. Уметност и архитектура старог Египта су често копиране, а староегипатски антиквитети су однесени у далеке крајеве света. Монументалне рушевине старог Египта су вековима инспирисале машту путника и писаца. Новостечена пажња према антиквитетима и ископавања у раном савременом добу која су предводили Европљани и Египћани, довела су до научног истраживања египатске цивилизације и већег уважавања њене културне баштине.

Географија

Цивилизација старог Египта се развила у долини реке Нила, која се налази у североисточној Африци. Геоморфолошки гледано, Египат припада медитеранском басену и природно је повезан са блиским истоком. Ово је узроковало његов развој у оквиру старих цивилизација блиског истока, док је био изолован од подсахарске Африке.

Географски се подручје на коме се развијала староегипатска цивилизација може поделити на долину Нила, која је алувијална равница, и околне пустињске пределе. Долина Нила се дели на следеће области, од ушћа ка изворима: делта Нила Доњи Египат Горњи Египат Доња Нубија Горња Нубија Околне пустиње у којима је староегипатске цивилизација оставила трагове, су: Либијска пустиња Источна пустиња Нубијска пустиња Синајско полуострво

Долина Нила је богата алувијалним наносима, па је изузетно погодна за земљорадњу, али је истовремено сиромашна рудним богатствима. Зато су стари Египћани из околних предела експлоатисали сировине попут разних врста камена за градњу, злато, сребро, тиркиз и бронзу.

Клима

Египат се налази у суптропској области са јако мало падавина (Либијска пустиња је једно од најсувљих места на свету). У праисторијском периоду, клима је варирала између умерено влажне до изузетно суве, каква је и данас. Постојале су и насељене оазе у околним пустињама. Земљорадња, од које је живело становништво старог Египта, примарно је зависила од годишњих поплава Нила. Ове поплаве су почињале у јулу и трајале обично око 100 дана. Давале су потребну количину влаге за узгајање биљних култура и то у врло погодном тренутку и омогућавале стварање великих вишкова у производњи. Овога су били свесни и сами Египћани од најранијих времена, а старогрчки историчар Херодот назвао је Египат „даром Нила“.

Историја

Трагови људског присуства присутни су у Египту још од доба старијег палеолита. Прва употреба писма, која означава почетак историјског периода датирана је у доба пре уједињења Египта, у доба културе Накада 'II'. Прво познато сређивање писма и писани извори потичу из доба тзв. Нулте династије, у време уједињења египатске државе. Историја старог Египта се протеже од 31. века п. н. е. до 30. п. н. е. када је дефинитивно престала да буде самостални државни ентитет. Аутохтона египатска култура одржала се много дуже и нестала је тек после арапских освајања у 7. веку н. е.

Хронологија и историјски извори

Хронологија старог Египта дуго је била предмет спорења међу научницима, понајвише зато што су стари Египћани рачунали године у односу на ступање на престо владара. Иако су пронађени детаљни спискови фараона, услед разних недоумица овај проблем је дефинитивно разрешен тек употребом савремених метода попут методе угљеника C-14 као и компаративном археологијом.

Писани извори су првенствено натписи на гробницама које су пронађене широм Египта, као и папируси са разним натписима. Док натписи на гробницама дају првенствено слику о догађајима од државног значаја и из живота владара, папируси често откривају прилике из свакодневног живота, као и привредне односе у старом Египту.

Од материјалних историјских извора, најважнији и најбројнији су гробнице и гробни прилози фараона, свештеника и чиновника различитог ранга. Ту спадају и храмови, палате, али и насеља и војна утврђења. Ово је последица великог значаја који је у старом Египту имала религија, а посебно култ мртвих.

Старогрчки историчар Херодот у свом делу Историја дао је веома значајни приказ Египта, његове историје и прилика које су владале у његовом добу.

Праисторија

Готово истовремено с појавом палеолитског човека у Европи, налазимо трагове људи и у поречју Нила на египатској висоравни. Савладавањем технике обраде камена у микролите (малене прецизне камене алатке) означен је прелаз из палеолита у Мезолит или средње камено доба. Најстарији налази неолитског човека Египта пронађени су у Фајуму и датирају из 4400. п. н. е. до 4200. п. н. е. То су налази каменог ручног клина и керамичке посуде у фрагментима. Тек у Неолиту настаје Египат који познајемо јер се људи стално насељавају у долини Нила и постају пастири и земљорадници. Почетком 6. миленијума и годишња мена Нила се устаљује. Прва енеолитска (металнодобна) култура старог Египта је Бадарска култура коју датирамо под крај петог миленијума п. н. е. Млађа од те културе назива се Амратијанска култура према налазишту у ел Амреху. После ње следи Герзеанска култура имена по налазишту у близини места Герзеха који се налази у оази. Последња фаза те културе, која је уједно и последња преддинастичка култура, прелази у историјско раздобље.

Ранодинастички период и стварање државе

мини|лево|Нармерова палета представља уједињење два краљевства. У доба културе Накада III долази до стварања јединствене египатске државе уједињењем најпре више политичких центара у Горњем Египту, а затим и Горњег и Доњег Египта. Манетон, египатски историчар из 3. века п. н. е. је груписао све фараоне од Менеса до свога времена у 30 династија, а та подела се и данас користи. Манетон је одлучио да почне своју историју са краљем по имену Мени (Менес на грчком), за кога се онда веровало да је ујединио краљевства Доњи и Горњи Египат (око 3100. п. н. е.). Прелаз ка уједињеној држави је заправо био више постепен него што су древноегипатски писци забележили, а о Менесу не постоје оновремени записи. Неки историчари данас верују да је митски Менес заправо био краљ Нармер, који је приказан да носи краљевска обележја на Нармеровој палети која је представљала чин уједињења.

Фараони из прве династије су учврстили своју контролу над Доњим Египтом преместивши престоницу у Мемфис, одакле су могли да контролишу сељаке и пољопривреду у плодној делти Нила, као и трговачке путеве према Леванту. Град Абидос уз друге градове на југу је остао културно средиште државе. Увећана власт и богатство фараона из ранодинастичког периода се огледају у њиховим мастаба гробницама и сакралним грађевинама посвећене загробном животу у Абидосу, које су коришћене да славе деификоване фараоне након њихових смрти. Затим у доба прве династије долази до стварања централизоване државне управе, а јача и египатски утицај на околне културе Нубије и Палестине. Јака институција централизоване државе који су развили фараони је коришћена на легитимизује државну контролу над земљом, радном снагом и ресурсима који су били од кључне важности за опстанак и развој античке египатске цивилизације.

Из овог периода потиче и најстарији налаз египатског писма. У то време појавио се календар као систем мерења времена, кочије са коњима као превозно средство, а бог Сунца - Ра био је врховни бог у египатској религији.

Старо краљевство

мини|лево|Кеопсова пирамида у Гизи, саграђена око 2560. п. н. е. Почетак Старог краљевства није одређен неком политичком прекретницом, већ се наставља на традицију ранодинастичког Египта. Овај термин настао је у хронологији 19. века и за почетак је узет почетак 3. династије. Карактеришу га велика централизација државе, значајно унапређење у државној управи, администрацији и пореском систему и велики градитељски подухвати од којих су највећи пирамиде, гробнице владара 4. династије. Завршава се распадом Египта на крају 8. династије око 2160. године. п. н. е.

мини|Статуа писара из периода 4. или 5. династије Огроман напредак у архитектури, уметности и технологији је начињен током периода Старог краљевства, подстакнут повећаном пољопривредном продуктивношћу, за шта заслуге иду добро развијеној централизованој администрацији. Под руководством везира, државни службеници су прикупљали порезе, координисали пројекте наводњавања ради побољшања приноса усева, прикупљали сељаке да раде на изградњи пројеката и основали правосудног система за одржавање реда и мира.

Због све веће важности централизоване администрације настала је нова класа образованих писара и функционера који су добијали имања од фараона као плату за своје услуге. Фараони су такође даровали земљиште храмовима како би ове институције имале средстава да обожавају фараоне после њихових смрти. На крају Старог краљевства, пет векова тих феудалних пракси су полако умањиле економску моћ фараона, који више нису могли да приуште одржавање велики централизоване администрације. Како је моћ фараона била смањена, регионални гувернери звани номарси су почели да оспоравају ауторитет фараона. То је, заједно са тешким сушама између 2200. и 2150. п. н. е., на крају изазвало улазак државе у 140 година дуг период глади и сукоба познат као први прелазни период.

Први прелазни период