Поп Ћира и поп Спира је роман Стевана Сремца и уједно његово најпопуларније дело. Тематски је везан за пишчев родни крај, једну од три средине које је Сремац приказивао у својим књижевним делима.

Сремчев шаљиви спев (који је аутор оставио у рукопису) Бал у Елемиру својеврсна је најава романа о двојици попова. Прва, краћа верзија романа (само делимично сачувана) објављена је 1894. године, у листу „Будућност“, а друга, дефинитивна верзија 1898, најпре у наставцима у часопису „Бранково коло“, а потом и као засебна књига.

У основи Поп Ћире и поп Спире је анегдота о свађи и тучи двојице попова, коју је писцу испричао његов ујак Јован Ђорђевић. (Ова анегдота је пореклом из Баната, и има више верзија.)

Радња

Увод У средишту романа су два попа и њихове породице. Један је поп Ћира, а други је поп Спира. Првог су сељаци звали поп Хала (ждероња) јер је много јео, посебно крофне (могао је појести пуну веш корпу крофни). Други је пак био познат као поп Кеса, јер је волео на свадбама, са децом, да сакупља ситан новац кад кум почне да баца на знак: „Куме, изгоре кеса!“

Поп Ћира има попадију Персу и кћер Меланију, а поп Спира попадију Сиду и кћер Јулу. Попови су се добро слагали, били су имућни и добро живели, што потврђује и њихов изглед – обојица су били угојени: „мантија само што им не прсне испод пазуха, а појас никако да се скраси на трбуху него све бежи под браду и ближе врату“.

И попадије по много чему су биле слична једна другој: „И једна и друга попадија изгледа мала, широка и темељна“. И кћерке су им вршњакиње и добро су се слагале, мада су по нарави и понашању биле различите. Меланија је била ученија, више је читала, била слободнија у друштву, господственија („бледа у лицу“), а Јула једноставнија, здравија и руменија, стидљива и незаинтересована за књиге. Породице су биле сличне једна другој, а опет различите: поп-Ћирина некако савременија у одевању, намештају, а поп-Спирина старомоднија. Писац о томе каже: „Кућа поп-Ћирина била је нешто сиромашнија. У њој се, истина, мање богатства али више укуса опажало“. У поп-Ћириној кући се осећа „благ мирис миришљавог сапуна (...), а код поп-Спире опет мирис од младог сира и босиљка“. Код поп-Ћире „по канабету и фотељама исхекловани јастучићи и комадићи хеклераја“ а код поп-Спириних „су били танки пешкирићи, од српског платна и веза...“. Поп-Спирино двориште било је пуно свакојаке живине, о чему Сремац опширно пише и са пуно хумора.

Ове две поповске породице „безбрижно су живеле: добро се јело и пило...“ Попови су служили у једној цркви, добро се пазили, међусобно (скоро сваког дана) посећивали. Попови би пијуцкали, попадије оговарале, а девојке међусобно ћеретале. Попадије су се једна другој обраћале са „слатка моја“, а у себи једна према другој осећале завист, ниподаштавање и потпуну нетрпељивост. Једна другу је, у себи, називала „бештијом једном“. Све ово чини увод у роман и живот људи који је једноличан и досадан.

Свађа Једноличан живот поповских породица, па и целог села, изменио је изненадан долазак младог и лепог учитеља Пере. Он почиње да посећује обе породице (прво Спирину, а потом и поп-Ћирину). Попадије почињу да облећу око њега, и једна и друга жели га за свог зета. Од тога ће и почети све. Почиње заплет у роману. Прво започињу зађевице, ситне подвале, оговарања попадија, а на крају долази туча попова. Прве зађевице почеле су на вечери код попадије Персе, у присуству учитеља Пере. Попадија Сида брисала је чашу, да покаже пред свима како није чиста, а кад се говори о књизи, читању и девојкама, попадија Перса, користећи подсмех, узвраћа Сиди. На први поглед „критикује“ своју кћерку, а „хвали“ Јуцу, док се истински увелико подсмева Сиди и Јули:

Пошто Персина Меланија осваја учитеља Перу и са њим често шета сокаком, Сида то не може да поднесе, па износи решето на сокак и решета жито тако да прашина и плева иду право на поп-Ћирину кућу. Тиме односи међу њима бивају заоштренији.

Јуца се заљубљује у берберина Шацу. То је здрава љубав, исказивана и Шацином музиком под Јулиним прозором у касним вечерњим сатима. То користи и попадија Перса за отворено оговарање поп-Спирине куће.

Туча два попа и коњски зуб Долази до расправе и свађе између попова у цркви. Све се завршава тучом у којој се увређени поп-Спира баца дебелом црквеном књигом на поп-Ћиру и избија му један зуб. Међутим захваљујући Габријели, коју су називали „сеоским добошем“ и „сеоским телеграфом“, вест о том догађају не само да се брзо пренела с једног на други крај села, него је добила и сасвим нов садржај. Кроз причања и узајамна препричавања све се то изменило и постало другачије. Причало се да је поп-Ћири прво избијен један кутњак, затим сви зуби, те да је поп-Спира ударцем „поп-Ћири окрену доњу вилицу чак на леђа“. Ово место је врхунац (кулминација) у развоју радње. Након тога долази перипетија (преокрет). Поп-Ћира тужи попа Спиру код владике у Темишвару. До тог места путују на истим колима. На путу, код попа Олује, док поп-Ћира спава, избијени прави зуб замењен је коњским, што је касније код владике изазвало велики смех. Владика их је помирио, али попадија Перса никада није стишала свој бес спрам Спирине породице. Мржња је остала до краја.

Епилог Епилог (крај романа) говори више о поповским кћерима неголи о поповима и попадијама. Меланија се удала за учитеља Перу, који је постао поп и живи у некој варошици, без деце. Учи клавир и дружи се са господским светом. Јула се удала за берберина Шацу, који је добио неко наследство, а потом отишао у Беч и тамо завршио за зубара. Има четворо деце и са Јулом срећно живи у некој вароши у Бачкој. Поп Пера ју је видео и са њом разговарао када је туда пролазио. Пера је био задивљен њеном лепотом и једноставношћу, у себи је осећао кајање што се њоме није оженио, гледајући је онако једноставну, непосредну и здраву.

Примећује се да је писац наклоњенији поп-Спириној породици, Јули и Шаци пошто је Сремац више волео обичног човека и народни дух, а са негодовањем гледао на оно што је ново, помодарско и што долази са стране, било да је реч о одевању, говору, понашању, исхрани или становању.

Извођења мини|200п|Плакат за представу Поп Ћира и поп Спира у позоришту на Теразијама. Године 1957. снимљен је истоимени филм редитељке Соје Јовановић, који је био први југословенски филм у боји. Соја Јовановић је 1982. режирала и телевизијску серију Поп Ћира и поп Спира.

Референце

Литература

Књижевност, српски језик, култура изражавања: за 7. разред основне школе: приручник за ученике / Часлав Ђорђевић, Мирјана Секулић Петровић; Нови Сад, 2008. Дело Стевана Сремца (у СД, књига шеста) / Бошко Новаковић, Београд, 1977. Три романа Стевана Сремца (у књизи: Европски оквири српске књижевности, III) / Драгиша Живковић, Београд, 1982. Азбучник „Поп-Ћире и поп-Спире“ (I) / Бранислав В. Бранковић; Пожега - Зајечар, 1996. Магија Сремчевог смијеха / Горан Максимовић; Ниш, 1998. Питања жанра „Поп-Ћире и поп-Спире“ (у књизи: Књижевнокритички текстови) / Бранислав В. Бранковић, Зајечар, 2004. Сремчев „Поп Ћира и поп Спира“ као скривена комедија (у часопису „Књижевност и језик“, бр. 1/2, стр. 77-92) / Горан Максимовић; Београд, 2008.

Спољашње везе

Поп Ћира и поп Спира, дигитално издање

Категорија:Српски романи Категорија:Романи 1894. Категорија:Романи 1898. Категорија:Стеван Сремац Категорија:Србија у 1894. Категорија:Србија у 1898.