мини|Плочица из Тартарије, Румунија Винчанско писмо или винчански симболи, познато и као дунавско писмо, винчански знаци, винчанско протописмо, винчанско-турдашко писмо, староевропско писмо итд, представља скуп непреведених симбола пронађених на артефактима из доба неолита од 6. до 5. миленијум пре нове ере) из Винче. културе средње Европе и југоисточне Европе. Спорно је да ли је ово један од најранијих система писања или једноставно нека врста симбола. Понекад се дефинише и као „архи-писмо“, "пра-писмо" или „прото-писмо“.
Године 1875, археолошка ископавања под руководством мађарског археолога Жофије Торме (1840–1899) у Тордошу (данашњи Турдаш, Румунија) открила су налазиште предмета исписаних раније непознатим симболима. 1908. године, слични предмети су пронађени током ископавања српског археолога Милоја Васића (1869–1956) у Винчи, предграђу Београда, око 245 км од Турдаша. Касније је више таквих фрагмената пронађено на Бањици, другом делу Београда. Од 1875. године само у Србији је идентификовано преко 150 винчанских локалитета, али многа, укључујући и саму Винчу, нису у потпуности истражена. Тако се култура целог краја назива винчанском културом, а симболи се често називају винчанско-турдашким писмом или само винчанским писмом. десно|мини|400п|Симболи на винчанској посуди
Откриће плоча Тартарије у Румунији од стране тима који је водио Николае Власа 1961. оживело је дебату. Власа је веровао да су натписи пиктограми. Други предмети пронађени на месту открића накнадно су датирани радиокарбоном на период од пре 4.000 година пре нове ере, односно 1.300 година раније него што је Власа очекивао и који датирају системе писања Сумераца и Минојаца. Међутим, спорне су околности њиховог проналаска и аутентичност самих плоча.
Иако је познат велики број симбола, већина артефаката садржи толико мало симбола да је мало вероватно да могу представљати цео текст. Вероватно једини изузетак је Ситовски натпис у Бугарској, чије је датовање спорно; без обзира на то, чак и тај натпис има само око 50 симбола. мини|Винчански симбол Већина натписа је на грнчарији, док се остатак појављује на керамичким вретенима, фигуринама и малој колекцији других предмета. Сами симболи се састоје од низа апстрактних и репрезентативних пиктограма, укључујући зооморфне (животињске) представе, чешљеве или узорке четкица и апстрактне симболе као што су свастике, крстови и шеврони. Преко 85% натписа се састоји од једног симбола. Остали објекти укључују групе симбола, од којих су неки распоређени по неупадљивом узорку, што резултира тиме да ни ред ни правац знакова у овим групама није лако одредити. Употреба симбола значајно варира између објеката; симболи који се појављују сами по себи имају тенденцију да се појављују скоро искључиво на лонцима, док симболи који су груписани са другим симболима имају тенденцију да се појављују на вазама. Квантитативном лингвистичком анализом долази се до закључка да 59% знакова има својства грнчарских ознака, 11,5% је део асиметричног орнамента типичног за вијуге винчанске културе, а 29,5% може представљати неку врсту симболичке (семазиографске) ознаке.
Марко Мерлини је развио базу података Винчанских натписа, ДатДас организује каталог од 5.421 стварних знакова. Они су забележени из корпуса од 1178 натписа састављених од два или више знака и 971 уписаног артефакта (неки налази имају два или више натписа).
Ови налази су важни јер је највећи део винчанских симбола настао између 4500. и 4000. године пре нове ере, а симболи на глиненим плочама Тартарије вероватно датирају око 5300. године пре нове ере (контроверзно датирани по повезаности). То значи да винчански налази претходе протосумерском пиктографском писму из Урука (савремени Ирак), које се обично сматра најстаријим познатим писмом, више од хиљаду година. Анализе симбола су показале да они немају много сличности са блискоисточним писмом, што је резултирало мишљењем да су ови симболи и сумерско писмо вероватно настали независно.
Значење и тумачења мини|Таблица календарског система - с. Слатино, рани енеолит Природа и сврха симбола је још увек непозната. Иако су учињени покушаји да се протумаче симболи, не постоји сагласност о томе шта би они могли значити.
Ознаке својине Неки истраживачи, као Милутин Гарашанин и Драгослав Срејовић, сугеришу да су симболи грнчарски или власнички, што значи да се односе на припадност лицу или породици. Неки симболи, углавном они који су ограничени на подножју лонаца, потпуно су јединствени и такви знаци могу означавати садржај, порекло/дестинацију или произвођача/власника лонца. Међутим, неки од симбола су се више пута налазили на целој територији винчанске културе, удаљеним стотинама година и на локацијама удаљеним километрима једна од друге.
Бројчане ознаке Неки од симбола "чешаљ" или "четка", који заједно чине чак шестину свих до сада откривених симбола, могу представљати облик праисторијског бројања. Чини се да је винчанска култура доста трговала својом робом са другим културама, што показује велика распрострањеност уписаних лонаца, па је могуће да су „нумерички“ симболи преносили информације о вредности лонаца или њиховом садржају. Друге културе, као што су Минојци и Сумерани, користиле су своја писма првенствено као рачуноводствене алате; винчански симболи су можда имали сличну сврху.
Религијска симболика Постоји хипотеза да су симболи можда коришћени у верске сврхе у традиционалном пољопривредном друштву. Ако је тако, чињеница да су исти симболи коришћени вековима са малим променама сугерише да су ритуално значење и култура представљена симболима такође остали константни веома дуго, без потребе за даљим развојем. Чини се да је употреба симбола напуштена, заједно са објектима на којима се појављују, на почетку бронзаног доба, што сугерише да је нова технологија са собом донела значајне промене у друштвеној организацији или популацији, и веровањима.
Један од аргумената у прилог објашњења ритуала је да се чини да објекти на којима се појављују симболи нису имали много дугорочне важности за своје власнике – они се обично налазе у јамама и другим отпадним подручјима. углавном фигурице, најчешће се налазе закопане испод кућа. Ово је у складу са претпоставком да су били припремљени за кућне верске церемоније у којима знаци урезани на предметима представљају изразе: жељу, молбу, завет, итд. По завршетку обреда предмет или не би имао даљи значај па би био закопан или ритуално сахрањен.
Рано писање или протописање Неки истраживачи, као Марко Мерлини, Марија Гимбутас сугеришу да ознаке представљају рани облик писања, често као део шире традиције писмености коју археосемиолог Марко Мерлини назива „дунавско писмо“ и „староевропско писмо“. Марија Гимбутас је реконструисала хипотетичку прединдоевропску „цивилизацију старе Европе“, коју она дефинише као да је заузела област између долине Дњестра и линије Сицилија-Крит . Винчанске ознаке је уградила у свој модел Старе Европе, сугеришући да би оне могле бити или систем писања за староевропски језик, или, што је вероватније, нека врста симболичког система „предписања“. Међутим, ово је углавном наишло на скептицизам. Сами винчански симболи нису пронађени на простору ширем од југоисточне Мађарске, западне Румуније, Србије и западне Бугарске, како је то описао Вин.
Критика псеудонаучних тврдњи
Проблеми са табелама које „упоређују“ разна писма са „винчанским писмом“ Неретко се у псеудонаучним круговима појављују разне табеле, које се углавном и виђају у резултатима када неко на Интернету тражи „винчанско писмо“ или „србица“ (што појединци у псеудонаучним круговима користе као синоним за „винчанско писмо“), а које изгледају као да је неко у колону „винчанско“ уписивао савремену ћирилицу (укључујући и слова која је Вук увео, а за која се историчари и лингвисти генерално слажу да нису постојала у ћирилици пре тога, то јест нису постојала у старословенској азбуци) неким стилом писања који би довео до тога да облик слова подсећа на неки давни историјски период када почиње историја алфабета, то јест да асоцира неког на слова из феничанског, палео-хебрејског и сличних писама (чак и ако се ради о словима за сасвим друге гласове која неком можда само изгледају као да на неки начин визуелно подсећају на неко ћирилично слово), или се уписују неизмењени знакови из палео-хебрејског и феничанског писма (на којем грчки алфабет и јесте заснован, тако да онда може да се показује развој алфабета из тих писама), што онда неки представљају као некакву „винчаницу“ и рани облик ћирилице, да би ћирилицу прогласили много старијом него што историја развоја алфабета каже да јесте и да би супротно оном што историја развоја алфабета каже причали да се први алфабет ширио са Балкана на Блиски исток, без навођења неке валидне аргументације на основу чега је неко уписивао такве знакове у колону „винчанско“ (јер да би неко износио такве тврдње, неки артефакт који има везе с Винчом би морао да садржи текст на таквом писму и да то буде на неком разумљивом језику, али археолози са Београдског Универзитета попут проф. Александра Палавестре кажу да нема таквих артефаката из Винче).