Стефан Војислав (Брусно, око 990 — Прапратна, око 1044), по Летопису попа Дукљанина познат и као Доброслав, био је српски кнез (архонт) Дукље и Травуније из прве половине 11. века, који је збацио византијску власт и успешним биткама, превасходно код Бара, одбранио независност своје државе. У том раздобљу, његова вазална власт се проширила и на суседне области Захумља, Босне и Рашке. По њему се целокупна династија која је владала Дукљом, Травунијом и осталим српским земљама током скоро два века назива Војислављевићима.

Биографија Порекло Стефана Војислава, као и врста његове повезаности са претходним дукљанским кнезом Јованом Владимиром (око 990 — 1016), нису у потпуности разјашњени. Према Летопису попа Дукљанина, његов отац је био кнез Травуније и стриц Јована Владимира Драгимир, док му је мајка била ћерка жупана Рашке Љутомира. Извесне потврде овога, могу се наћи и код византијских хроничара, који Стефана Војислава називају Травуњанином Србином. Према Дукљанину Стефан Војислав се родио у Босни, где је провео детињство, а затим га је родбина васпитала у Дубровнику.

Претходници Крајем 10 и почетком 11 века, у српској поморској кнежевини Дукљи владао је кнез Јован Владимир, док је у суседној кнежевини Травунији владао његов стриц — Драгимир, све док његове земље није освојио словенски цар Самуило 1009. или 1010. године. Недуго након овога, Јован Владимир оженио се Самуиловом ћерком — Теодором Косаром, па је његовим посредовањем је Драгомиру враћена Травунија. Након овога, Владимир и Драгомир су владали у својим областима као Самуилови вазали.

После Самуилове смрти, након битке код Беласице 1014. године, његово пространо царство наследио је његов син јединац — Гаврило Радомир. Гаврило Радомир владао је непуних годину дана, будући да га је збацио и убио његов брат од стрица — Јован Владислав. Будући да је Јован Владислав на престо дошао нелегитимно, као узурпатор, плашио се да са престола не оде како је и дошао. Због тога је на превару убио дукљанског кнеза Јована Владимира, који је био Самуилов зет, и самим тим легитиман наследник његовог престола, у Преспи 1016. године.

Међутим, Јован Владислав погинуо је ратујући против моћног византијског цара Василија II Македонца, под зидинама Драча, крајем 1017. године. Након овога, Драгомир је покушао да преузме земље свог мучки убијеног сестрића, приспевши са војском у Боку которску, у првој половини 1018. године. Тамо је био примљен од Которана на острву Св. Габријела (данашњи Страдиоти), док је током гозбе убијен у цркви. Није потпуно јасно ко стоји иза овог убиства. Могуће је да су то били сами житељи града Котора, јер су међу њима још увек биле свеже успомене Самуиловог напада на Травунију 1009/1010. године када је Самуило однео мошти Светог Трифуна. Убиство Драгомира је могло бити и дело тадашње Бугарске, али је вероватније дело Византије, јер је Драгомир био вазал недавно преминулог Самуила , а такође ни јачање Драгимира није било у складу са његовим плановима успостављања византијске власти у Далмацији.

Након његове трагичне смрти, Драгомира жена је отишла у Рашку код њеног оца Љутомира, међутим када је стигла у своју домовину сазнала је да је њен отац преминуо. Из Рашке се заједно са мајком, Љутомировом удовицом, упутила у тадашњу Босну својим ујацима. На путу у Босну родила је сина — Доброслава, на месту које се зове Брусно у Дринској жупанији. Поп Дукљанин је записао да је он своје младалачке дане провео у Дубровнику.

Летопис такође наводи, да је био ожењен принцезом из Самуилове (976—1014) породице са којом је имао петорицу синова (Гојислав, Предимир, Михаило, Жегавац и Радослав). Словенски устаници који су се 1072. године побунили против Византије, тражили су од Војислављевог сина Михаила (око 1050—1081) да им пошаље једног од својих синова да га прогласе за цара и Самуиловог наследника, што је потврда његовог брака са неком Самуиловом сродницом.

Војислав или Доброслав? мини|Романтичарска представа Стефана Војислава Постоје 3 различита аутора који нам дају податке о животу Стефана Војислава — Поп Дукљанин, Скилица и Кекавмен. Међутим, Поп Дукљанин ову личност назива Доброслав, док га остала 2 аутора — Скилица и Кекавмен, називају Војислав. Још већи проблем настаје када нам Дукљанин посредно говори да је Доброслав рођен 1018 године, а знамо да у време друге побуне 1040. године, када Доброслав има свега 22 године, он има чак 5 синова који су сви војно способни, односно, имају више од 17 година. Да бисмо знали одговор на ову недоумицу — морамо гледати политичке околности у којима дела ових аутора настају. У време настајања Дукљаниновог дела, Дукљом владају Војислављеви потомци. Сасвим је могуће да је Дукљанин намерно поистоветио Војислава, оснивача династије Војислављевића са Драгимировим сином Доброславом, у намери да легитимизује тренутно владајућу династију и повеже је са династијама које су претходно владале на овим просторима. Траг да је Поп Дукљанин Војиславу можда намерно наденуо име Драгимировог сина Доброслава налази се у његовом наводу да су Доброслава „родитељи послали да се образује у Дубровник.” (post a parentibus educatus est Ragusii). Мада, сасвим је могуће да се ово односи само на његову мајку, која се у међувремену можда и преудала.

Фердо Шишић је предлагао да се Драгимир женио 2 пута, и да је син из његовог првог брака — Стефан Војислав, о коме пишу Скилица и Кекавмен, а син из другог брака — Доброслав, о коме пише Поп Дукљанин. Међутим, проблем са овом теоријом јесте што Дукљанин наводи да је Драгимир „једини преживео од њиховог (владарског) рода (hic solus de progenie illorum superest)”.

Међутим, најлогичније решење овог проблема јесте да је пуно име ове личности било — Стефан Доброслав Војислав, слично као код Самуиловог сина коме је пуно име било Роман Гаврило Радомир. Чак шта више, Ђанантонио Боман каже да је овој мистериозној личности име „Војислав” наденуо народ као надимак, зато што је био веома успешан у војевању. Међутим, овај одговор и даље не решава питање Војислављевих синова. Као што је већ напоменуто, Војислав очигледно са 22 године има 5 синова са којима дели команду над својом војском. Једино могуће решење јесте да они нису његови рођени синови, већ његови синовци, дакле синови Јована Владимира и његове жене Косаре. Објашњење за ову дилему може се наћи у чињеници да је Летопис Попа Дукљанина превођен са словенског на латински, па онда поново на српски. Сасвим је могуће да је у оригиналу аутор заиста искористио реч синовац, али је није било могуће превести на латински другачије него са filius, што је после на српски језик превођено као син.

Такође је у Дубровник је могао да стигне после Самуилове офанзиве 1009/1010. године, када је његов отац Драгомир привремено изгубио власт у Травунији. Тако би се могла објаснити нелогичност у Дукљаниновом тексту, да су његови родитељи послали Доброслава (Стефана Војислава) у Дубровник, што је немогуће уколико се то десило после 1018. године, јер му је отац тада био убијен. То би уједно и разрешило питање синова пошто по овом сценарију у време друге побуне има преко 30 година. У светлу овог сценарија, може се рећи да је Стефан Војислав рођен у Травунији, по свој прилици у Требињу, почетком последње деценије 10. века. Током његовог боравка у Дубровнику, родитељи су га оженили кћерком Романа Гаврила Радомира, где је остао под византијској заштити све до пада царства Самуилових наследника 1018. године. Његови синови који су у време избијања устанка били одрасли људи, како изричито каже Поп Дукљанин (qui iam iuvenes et milites strenui erant), морали су бити рођени између 1015/1016. године и 1020/1021. године.

Дубровачки писци, најчешће непоуздани за средњи век највише пажње поклањају босанском владару Стефану, чију владавину стављају у почетак 9. века. Те дубровачке легенде су најпре записане током 14. века, а можда се ипак односи на Војислава и боравак у Дубровнику.

Није немогуће да га је Драгимирова удовица родила у Босни. Њему се тамо губи сваки траг, осим код Дукљанина, који га упорно сматра за оснивача дукљанске династије. Податак да је Драгомирова друга жена била кћер жупана Рашке Љутомира, указује на то да је после Самуилове смрти дошло до приближавања родбинских веза, што би најпре могао да буде разлог политичког и војног опадања царства после Самуилове смрти. Тако је Драгомиров син из првог брака Стефан Војислав, у Дубровник доспео 1009/1010. године.

Живот у Дубровнику и невеста Податак који потврђује да је Војислав био ожењен нећаком цара Самуила доноси доцнији догађај из историје Дукље, јер је Бодин, Михаилов син поменут као потомак бугарског цара и да је због свог сродства био проглашен за цара Бугарске 1072. године.

Поставља се питање ко је била унука цара Самуила. У историографији се сматра је кћер Гаврила Радомира или ћерка Самуилове браће — Арона, Мојсија или Давида. Израз „nepotem Samuelis” може да означава и даљи род. Сигурно се Војислав оженио у Дубровнику где су заиста могли да бораве шири чланови Самуилове породице, где су нашли уточиште после Самуиловог погубљења његовог брата Арона, док су Давид и Мојсије погинули у ратним операцијама. Од Арановог рода преживео је само Јован Владислав, кога је од смрти спасао Гаврило Радомир, па међу Арановим потомцима не треба тражити невесту Стефана Војислава. Најпре би се мислило да млада потиче из породице Давида и Мојсија, који су се могли склонити у Дубровник када су се обручавали Самуило и Ароном и чланови његове породице.

Реконструкција догађаја Стефана Војислава из младости веома тешко може бити сто посто тачна. Као две поуздане чињенице имамо да је био син кнеза Травуније, Драгимир и да је био ожењен Самуиловом нећаком из Мојсијеве или Давидове породице. Пошто је тада Дубровник био под Византијом, могло би се рећи да су припадници бугарског владарског рода заправо ставили себе под византијску заштиту.

Дубровачки писац Јакоб Лукаревић доноси занимљив податак који се не налази код његовог савременика Марва Орбина. Ликаревић помиње како је Стефан, краљ Далмације, дошао у Дубровник са својом женом Маргаритом (nata del sangue Romano). Што је још важније, Лукаревић помиње Попа Дукљанина у изворима — il Prete di Doclea, а према сачуваним рукописима Попа Дукљанина не пише ништа о овом краљу Стефану. Тај податак не постоји ни у Обринијевом издању Летописа из 1601. године. Оженио се Недом

Тврди да је и Неда по удаји добила име Доминика.

Највероватније је да је по удаји примила латинско крштење, јер је у то време било доминантно у Дукљи. Можда се у изразу „nata del sangue Romano” крије име његовог оца Романа, који су исто у изворима помиње као Гаврило Радомир, којег је Јован Владислав погубио 1015. године и чија се породица склонила у Дубровник под византијску заштиту. У овом случају до Стефановог брака могло је да дође 1015/1016. године, а невеста је била кћера Романа Гаврила Радомира.

Код Лукаревића се исто помиње да је у време Јован Владислава, који је много тлачио „Дубровник”, Дубровчани су примили неколико у свој град племића из Котора, Росе, Дукље и Улциња. Овај догађај је могао да се деси 1009/1010. године када је Самуило опустошио поменуте градове и области. Лукаревић пише да им је Стефан за захвалност што су га примили подарио утврђена места у околини Дубровника — Брен, Груж и Затон. Сва утврђења су се налазила у Травунији тј. у Конвалима, па је овај податак историјски могућ. Лукаревић пише да су Дубровчани када су примали избеглице из Дукље и приморских градова, довели једног грчког племића да управља градом, који је био у добрим односима са царем Константинопоља. Лукаревић у искривљеној приповести, напабирченој из ко зна каквих извора, он заиста преноси историјско језгро у којем је сачувана успомена на византијског стратега који је управљао Дубровником почетком 11. века.

Враћање у Дукљу