Српска напредна странка (скраћено СНС) је владајућа политичка странка у Србији од 2012. Милош Вучевић је председник странке од 2023.
Године 2008. основали су је Александар Вучић и Томислав Николић, након што су претходно напустили Српску радикалну странку (СРС). СНС је до 2012. била опозиција Демократској странци (ДС). Постала је највећа опозициона странка својим залагањем против корупције и протестима 2011. на којима је тражила ванредне изборе. Године 2012. Николић је изабран за председника Србије, а на месту председника СНС га је наследио Вучић. Тада је образована и коалициона влада коју предводе СНС и Социјалистичка партија Србије (СПС). Након избора 2014. Вучић је постао председник Владе Србије, док је СНС постала најзаступљенија странка у Београду (2014) и Војводини (2016).
СНС је изабрала Вучића за свог председничког кандидата на изборима 2017, на којима је и победио. Након његовог избора организовани су масовни протести, а на месту председника Владе га је наследила Ана Брнабић, нестраначка политичарка која је касније постала чланица СНС. Странка је касније била суочена са протестима од 2018. до 2020. Освојила је апсолутну већину посланичких мандата у Народној скупштини након избора 2020. које је бојкотовала већина опозиционих странака. Српски патриотски савез се 2021. утопио у СНС, док су еколошки протести организовани 2021. и 2022. Вучић је поново изабран за председника 2022, а СНС је поново формирала владу са СПС. Годину дана касније, Вучића је на месту председника СНС наследио Вучевић. Од 2025. део је Покрета за народ и државу.
Политиколози сматрају СНС популистичком странком и великим шатором, док поједини наводе да нема кохерентну идеологију или да су популистичке идеје саставни део њеног идеолошког профила. СНС подржава приступање Србије Европској унији, али политиколози истичу да је њена подршка прагматична. У домену економије заступа неолибералне ставове. СНС се залагала за штедњу, реформе тржишне економије, приватизацију и економску либерализацију. Реформисала је плате, пензије, закон о раду, увела lex specialis за Београд на води и Expo 2027, реформисала Устав у делу који се односи на правосуђе и донела програм развоја Скок у будућност. Поједини критичари су похвалили СНС због привредног раста и вођења прагматичне политике, док су други оценили да Србија после њеног доласка на власт пати од демократског назадовања у ауторитарност, као и пада слободе медија и грађанских слобода.
Историја Оснивање мини|200п|Томислав Николић и Александар Вучић на оснивачкој конвенцији СНС, 21. октобра 2008. Сукоб Томислава Николића и Војислава Шешеља изашао је на видело након Николићеве изјаве да ће Српска радикална странка (СРС) у Народној скупштини подржати Споразум о стабилизацији и придруживању за приступање Србије Европској унији, против чега су били Шешељ и његове присталице. Николић, који је био шеф посланичке групе СРС и заменик председника странке од 1992, поднео је оставку 7. септембра 2008. Дан касније, Николић је са још 10 народних посланика формирао посланичку групу „Напред Србијо”, којој је наредних дана приступило још пет посланика. Божидар Делић и Јоргованка Табаковић, високи функционери СРС, били су једни од оснивача Николићеве посланичке групе.
Николић је 11. септембра најавио да ће се посланичка група „Напред Србијо” развити у политичку странку. Спекулисало се да ће новоформираној странци приступити и Александар Вучић, генерални секретар СРС, што је Николић је касније тог дана и потврдио. Дан касније, СРС је разрешила Николића и још 17 народних посланика из странке због противљења Шешељу, док је Вучић напустио СРС 13. септембра. Николић је навео да ће новоформирана странка бити део „савремене деснице”, уз подршку јачања односа и са Европском унијом и Русијом. Он је 24. септембра најавио да ће се она звати Српска напредна странка (СНС). СНС је регистрована 10. октобра, док је 21. октобра одржана оснивачка конвенција на којој је представљено Председништво од 20 људи са Николићем као председником и Вучићем као замеником председника. До тада, СНС је добила подршку чланова СРС, док је посланичку групу СНС чинио 21 народни посланик.
2008—2011. мини|upright=0.6|Николић је био председник СНС између 2008. и 2012. У новембру 2008. СНС је позвала да се ванредни парламентарни избори одрже до октобра 2009. Идеју је касније подржао и Чедомир Јовановић, председник Либерално-демократске партије (ЛДП). Касније истог месеца, Вучић је изјавио да ће СНС бити опозиција Демократској странци (ДС). СНС се противила иницијативи о уставним променама у мају 2009. коју је назвала „неозбиљном”. Месец дана касније, СНС је учествовала на локалним изборима у Земуну, познатом као упориште СРС, где је освојила 34% гласова, а СРС само 10%. До јула 2009. СНС је постала најјача опозициона странка у Србији. У децембру 2009. учествовала је на локалним изборима на Вождовцу и Костолцу, док је на Вождовцу освојила 37% гласова и 26 мандата у Скупштини општине, док је у Костолцу освојила 12% гласова. СНС је после избора образовала локалну власт са Демократском странком Србије (ДСС) и Новом Србијом (НС) на Вождовцу. ЦеСИД, невладина организација за праћење избора, тврди да је разлог изборног успеха СНС њихова обећања о антикорупцији.
У фебруару 2010. СНС је саопштила да је прикупила преко 500.000 потписа за ванредне парламентарне изборе, а месец дана касније тврдили су да је број нарастао на преко милион потписа. После марта 2010. тврдили су да ДС „увлачи земљу у дубоку кризу” и да ће као одговор на то одржати антивладине протесте у Београду.. СНС је декларативно подржала Декларацију о Сребреници којом се осуђује масакр у Сребреници из 1995, иако је остала уздржана при гласању у Народној скупштини. У децембру 2010. најавила је да ће организовати протесте у фебруару 2011, док је НС саопштила да ће се придружити протестима. У јануару 2011. СНС је предала 304.580 потписа за промену Устава. У фебруару 2011. почео је низ антивладиних протеста које је организовала СНС. Тражила је од Владе да распише ванредне изборе до децембра 2011. Протести су првобитно одганизовани у Београду, али су се у марту и априлу 2011. проширили и на друге градове у Србији. Николић је средином априла ступио у штрајк глађу, након што је од председника Бориса Тадића захтевао да распише ванредне парламентарне изборе.
2012—2013. мини|upright=0.8|Чланови СНС током предизборне кампање, 2012. У новембру 2010. СНС је потписала споразум о сарадњи са НС и још две странке: Покретом социјалиста (ПС) и Покретом снага Србије (ПСС). У фебруару 2011. оне су одржале састанак и заједно учествовале у протестима које је организовала СНС. Протести су допринели јачању популарности СНС, док су истраживања јавног мњења показала да је добила подршку бирача тадашње владајуће ДС. Због антивладиних протеста, председник Тадић је позвао на одржавање општих избора у пролеће 2012. У јануару 2012. потврђено је да ће СНС учествовати на заједничкој изборној листи заједно са НС, ПС, ПСС и осам мањих странака и удружења. Коалиција је касније названа „Покренимо Србију”. Николић је изабран за председничког кандидата СНС, док се Табаковићева нашла прва на листи на парламентарним изборима.
Током кампање, СНС је критиковала ДС док је водила кампању на проевропској платформи, те обећала да ће „исправити грешке ДС”. Руди Ђулијани, бивши градоначелник Њујорка, састао се са Николићем и Вучићем током кампање у Београду како би се консултовао са њима. На парламентарним изборима, коалиција коју предводи СНС заузела је прво место са 25% гласова и освојила 73 мандата у Народној скупштини, док је сама СНС освојио 55 мандата. Николић је оптужио ДС за изборну крађу, а на конференцији за новинаре показао кесу са око три хиљаде листића који су наводно бачени у канту за смеће. На председничким изборима, Николић се нашао у другом кругу против председника Тадића, ког је потом и победио. СНС није добила највећи број гласова само на покрајинским изборима и изборима за одборнике Скупштине града Београда, те није могла да формира владе у Војводини и Београду. Убрзо после председничких избора, Николић је поднео оставку на место председника СНС, након чега га је у септембру 2012. наследио Вучић, док је Табаковићева изабрана за заменицу председника.
Николић је после избора обавио консултације са парламентарним странкама. После консултација, мандат за формирање Владе добио је Ивица Дачић, вођа Социјалистичке партије Србије (СПС). Дачић је постигао договор са СНС и Уједињеним регионима Србије (УРС), а чланови нове Владе су 27. јула положили заклетву. Вучић постао први потпредседник Владе. Након тога, Вучић је ушао у сукоб са предузетником Мирославом Мишковићем, тврдивши да је Мишковић 2000-их наводно „добио противправну добит”. У децембру 2012. Мишковић је ухапшен под сумњом за корупцију, али је у јулу 2013. пуштен из притвора. У октобру 2012. објављено је да СНС има преко 330.000 чланова. Народна партија (НП), коју је предводила бивша градоначелница Новог Сада Маја Гојковић, у децембру 2012. утопила се у СНС. До фебруара 2013. СНС је у анкетама добила преко 40% подршке, док је ДС, сада у опозицији, имала 13%.
У јулу 2013. СНС и СПС су закључиле да и даље воде Владу без УРС, те је она реконструисана почетком септембра 2013. У августу 2013. Зоран Бабић је заменио Верољуба Арсића који је обављао функцију шефа посланичке групе СНС. Месец дана касније, Драган Ђилас, градоначелник Београда, смењен је после изгласавања неповерења које су позвале СНС и ДСС, за коју су такође гласале СПС и Партија уједињених пензионера Србије (ПУПС). Ги де Лони, дописник за -{BBC News}-, Драгољуб Жарковић, суоснивач листа Време и новинар Коча Павловић, изјавили су да Вучић има највећи утицај и моћ у Влади због статуса председника највеће странке у коалиционој Влади. -{Freedom House}-, непрофитна истраживачка организација, напоменула је да су напори на сузбијању корупције током 2013. добили различите резултате.
2014—2016. мини|upright=0.6|Вучић је 2014. изабран за председника Владе СНС је 26. јануара 2014. одржала скупштину на којој је Вучић поново изабран за њеног председника. На скупштини је предложио да се „испита воља народа”, те позвао на ванредне парламентарне изборе. Председник Николић је распустио Народну скупштину 29. јануара и одредио да се парламентарни избори одрже 16. марта 2014. У фебруару СНС је представила своју изборну листу под називом „Будућност у коју верујемо”. Поред тога, најављено је да ће се на њеној листи, поред НС, ПС и ПСС, наступити и Социјалдемократска партија Србије (СДПС), Српски покрет обнове (СПО) и Демохришћанска странка Србије (ДХСС). СНС је водила кампању на антикорупцијској платформи, док је Александар Павковић, професор Универзитета Маквори, приметио да нема доказа да платформа смањује корупцију. СНС је своју платформу засновала и на критикама својих противника, посебно ДС. На парламентарним изборима, коалиција коју предводи СНС освојила је већину од 158 мандата у Народној скупштини. Истовремено, у Београду су одржани избори за одборнике Скупштине града, на којима је коалиција предвођена СНС освојила 63 од 110 мандата. Синиша Мали, независни политичар ког је кандидовала СНС, изабран је 24. априла 2014. за градоначелника Београда. Вучић је три дана касније изабран за председника Владе, након чега је положио заклетву. Његоу прву владу чинили су углавном функционери СНС и СПС. Агенција САД за међународни развој приметила је да СНС сада има „потпуну политичку доминацију” због статуса Вучића као председника Владе. -{BBC News}- описао је победу као „догађај без преседана”.