Иван Марковић Ирац (Кожухе, код Добоја, 3. април 1909 — Вукосавци, код Лопара, 20. фебруара 1942) био је учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.
Школовао се у Тузли, где је завршио Грађанску школу и Трговачку академију. Током школовања је приступио омладинском револуционарном покрету и 1928. постао члан тада илегалне Комунистичке партије Југославије (КПЈ). Био је учесник радничких демонстрација, а у полицијској провали у тузланску партијску организацију крајем 1932. био је ухапшен и због комунистичког деловања Државни суд за заштиту државе га је осудио на осам година затвора.
Током издржавања казне у затворима у Лепоглави и Сремској Митровици учествовао је у разним акцијама робијаша-комуниста, којима су се борили за већа права и боље услове у затвору. Током робијања радио је на свом марксистичком образовању с другим комунистима. Из затвора је пуштен крајем 1940. године. Након окупације Југославије, маја 1941. постао је командант Штаба тузланске области, а почетком августа 1941. прешао је у Бирач, где је подигао устанак и руководио првим устаничким акцијама.
Крајем септембра 1941. послат је на Мајевицу, где је постављен за команданта Мајевичког партизанског одреда. Овде се истакао учешћем у многим борбама против усташко-домобранских снага и брзо придобио поверење бораца и народа. Погинуо је с политичким комесаром Одреда Фадилом Јахићем Шпанцем при изненадном нападу четника Стевана Дамјановића Леке на Штаб Мајевичког одреда у Вукосавцима.
За народног хероја проглашен је 13. марта 1945.
Биографија Рођен је 3. априла 1909. године у селу Кожухе, код Добоја. Потицао је из многочлане радничке породице. Његови родитељи Марко и Луција имали су три кћери и три сина. Отац Марко радио је најпре као путар, а потом као железничар. Након завршене основне школе похађао је Грађанску школу, а потом Трговачку академију у Тузли. Још у току школовања испољавао је револуционарне склоности. Самоиницијативно је организовао ђачки штрајк јер се у учионицама није ложило, а напољу је била оштра зима. Готово сви ученици прихватили су ову идеју. Напустили су учионице и изашли напоље, где су почели да вичу како неће у школу док се просторије не загреју. Ђачки штрајк уродио је плодом и учионице су почеле да се греју. Знајући да ће Марковић бити избачен из школе ако школске власти сазнају да је он приређивач штрајка, нико га од ученика није одао. Своје организаторске способности у току школовања употребио је и за приређивање игранки и разних излета за омладину, на којима су се младићи и девојке зближавали и упознавали.
Почетак партијског рада Будући да је потицао из радничке породице, рано је ступио у додир са револуционарним радничким покретом и постао симпатизер комунизма. Скупове омладине користио је за пропаганду радничког покрета и ширење социјалистичких идеја. Увек је говорио уверљиво и сугестивно на друге омладинце, због чега је био веома цењен и омиљен међу својим школским друговима који су га звали Мило. Читао је марксистичку литературу, повезивао се са радничком и сељачком омладином и учествовао у радничким демонстрацијама у Тузли. Једном приликом је био ухапшен с још неколико другова због туче са жандармима. У чланство тада илегалне Комунистичке партије Југославије (КПЈ) примљен је 1928. године. Током школовања на Вишој пољопривредној школи у Копривници 1931. одслужио је кадровски војни рок у артиљеријској школи резервних официра у Осијеку.
Због лошег материјалног стања у породици прекинуо је школовање и 1932. вратио се у Тузлу, где се повезао са члановима Комунистичке партије и с њима радио на обнављању партијске организације. Формирао је Месни комитет КПЈ за Тузлу, чији је био члан. Овај комитет касније је прерастао у привремени Окружни комитет КПЈ за Тузлу. Децембра 1932. дошло је до полицијске провале у тузланску партијску организацију и тада су похапшени скоро сви комунисти и њихови симпатизери, међу којима и Иван. Поред Тузле, полицијска провала је захватила и скоро целу партијску организацију у Босни и Херцеговини. У току истраге у полицији био је тучен и малтретиран, али није открио никога од својих сарадника јер је одржавао везу са скојевском организацијом у Тузланској гимназији. Недуго након Ивановог хапшења у Тузлу је дошао студент Цвијетин Мијатовић, који је са члановима Савеза комунистичке омладине (СКОЈ) из гимназије организовао штампање и растурање летака на Светосавској академији јануара 1937. године. Циљ ове акције био је да се покаже да у Тузли има још комуниста. У предратном периоду био је активан у раду Радничког спортског клуба Слобода у Тузли.
Боравак на робији Након деветомесечне полицијске истраге деветорица тузланских комуниста — Милан Гаврић, Леонард Банкер, Пашага Манџић, Албин и Томас Лебеничник, Хаим Пинта, Хуса и Емнин Паочић и Иван Марковић — предати су Државном суду за заштиту државе у Београду, који их је због комунистичке делатности осудио на временске казне од једне до осам година затвора. Марковић је осуђен на осам година затвора. Казну је издржавао у затворима у Сремској Митровици и Лепоглави, где је са другим политичким затвореницима-комунистима учествовао у разним акцијама, попут протеста и штрајкова, борећи се за боље услове затворског живота. Како би прекратили време, затвореници-комунисти су организовали „универзитет”, на коме су боље образовани затвореници остале подучавали знањем из марксизма и других области. Свако се опредељивао за област коју ће изучавати, а Иван се определио за војне науке читајући Кутузова, Суворова и Клаузевица, као и друге велике војсковође. Проучавао је и марксистичке теоретичаре Фридриха Енгелса и Владимира Лењина, а интересовао се и проучавањем руског и шпанског партизанског ратовања. Тада стечена знања касније су му добро дошла приликом обављања командантске дужности у Народноослободилачком рату.
Политички затвореници били су под строгим системом и прописима, па су само једном месечно могли слати писма и примати посету. Сестра Марта га је редовно посећивала и обавештавала о новостима у партијској организацији Тузле. Понекад када је успевала, дотурала му је и понеко писмо од партијских другова. Поред сестре, посећивао га је и партијски друг Цвијетин Мијатовић. За време боравка у сремскомитровачком затвору добио је надимак Ирац. Једном приликом затвореници су се забарикадирали не дозвољавајући полицијским агентима да дођу до самица, где су тукли политичке затворенике. Тада су позвани жандарми који су почели да пуцају. Након овога политички затвореници су морали да одрже састанак, а како би дошли до места за састанак морали су претрчати брисани простор. У тренутку када је новинар Отокар Кершовани кренуо да потрчи, Иван га је ухватио за руку и рекао: „Ирационално је трчати!”. Тај израз употребио је под утицајем страних речи из књига које је читао. Другови су касније ту реч скратили и тако је настао надимак Ирац. Током робијања припадао је политичкој групи окупљеној око Петка Милетића, али је након изласка из затвора децембра 1940. године ревидирао своје ставове и прихватио нови курс партије, под новим генералним секретаром Јосипом Брозом Титом.
Устанак у Бирчу Недуго после његовог изласка са робије децембра 1940, у пролеће 1941. уследили су бурни догађаји. У периоду између војног пуча 27. марта и напада на Југославију 6. априла 1941. Ирац је по партијском задатку отишао на Мајевицу у села Вукосавце и Лопаре са задатком да народу објасни политичку ситуацију, укаже каква опасност прети од фашистичке агресије и позове на одбрану земље. Истицао је неопходност хитног склапања споразума са Совјетским Савезом како би се земља успешније бранила од могућег агресора. Агенти тузланске полиције дознали су за његову политичку активност, па су жандармеријској станици у Лопарима издали налог за његово привођење и стражарно спровођење у Тузлу. Са Ирцем су том приликом приведени и Илија Мијатовић и Стево Поповић, секретар партијске ћелије, код којих је навраћао и ноћивао.
мини|Орден народног хероја Током припрема за устанак маја 1941. био је изабран у Обласно руководство за тузланску област, а 13. јула 1941. Покрајински комитет КПЈ за Босну и Херцеговину именовао га је за команданта Штаба тузланске области. Истовремено су нове усташке власти у Тузли за њим, као познатим комунистом, расписале потерницу и уцениле га са 200.000 куна. Због тога, Ирац је узео илегално име Стјепан Јошић, како се и потписивао на извештајима које је слао Главном штабу НОП одреда за Босну и Херцеговину. Након именовања за команданта, крајем јула је са његовим члановима Штаба — политички комесар Цвијетин Мијатовић и заменик команданта Пашага Манџић — отишао у Бирач, где је под његовим руководством подигнут устанак. Најпре су 5. августа 1941. ослобођени Шековиће, а након два дана је заузета железничка станица код села Папраћа. Пар дана потом, 12. августа 1941. група од 30 устаника, којима је непосредно руководио, код села Папраћа је из заседе разбила Четврту чету Осмог домобранског пука. Том приликом заробљена је велика количина наоружања, као и први митраљези. Већ тада Ирац се прочуо као храбар борац и вешт командант.
Командант Мајевичког одреда Половином септембра 1941, по директиви Главног штаба НОП одреда за БиХ, са Фадилом Јахићем Шпанцем упућен је на Мајевицу са задатком да преузме дужност команданта Мајевичког партизанског одреда и ради на његовом организационом јачању. Овај Одред оперисао је на територији Мајевице, Семберије и Посавине. Убрзо након његовог доласка на Мајевицу стигла је вест да се од Челића према Лопарима креће усташка колона. Одмах је наредио да се иза мачковог моста постави заседа, под његовом командом, и да нико пре њега не отвара ватру. Најпре су наишла двојица усташа на бициклима. Један је убијен, а други заробљен. Потом је наишла усташка колона, која је одбијена јуришем предвођеним Ирцем. Већ у тој првој борби стекао је поверење бораца. Средњег раста, у сивој војничкој униформи бивше Југословенске војске, са црном јагњећом шубаром забаченом за потиљак, брзо је постао популаран у српским селима, где је са народом делио све ратне невоље.
Када је крајем октобра 1941. добио податак да је у Лопаре из Тузле стигла једна мања домобранска јединица и заноћила у згради основне школе донео је одлуку да је исте ноћи нападне. Како би успешно извршио напад, тражио је бомбаше-добровољце, који би се привукли школи користећи ноћ и убацили бомбе кроз прозор и тиме изненадили непријатеља. Иако командант Одреда, и сам се пријавио за овај подухват како би подстакнуо борце да се пријаве у бомбаше. Касније се од овог напада одустало јер подаци о мањој домобранској јединици нису били тачни. У Лопару су се тада налазиле две домобранске сатније које су се добро утврдиле и поставиле јако обезбеђење, а у групи партизана који су пошли на овај задатак био је свега девет бораца. Ипак, Мајевички одред је током октобра извршио неколико успешних акција, међу којима је био онеспособљавање железничких станица Сухопоље на прузи Бијељина—рудник Мезграја, када је уништена једна железничка композиција и прекинута пруга. Како би ова акција била успешно изведена а непријатељ онемогућен да делује, делови Мајевичког одреда извели су демонстративни напад на Бијељину, током кога су бијељински активисти извели више акција у самом граду. Изненађен нападом и акцијама у граду, немачко-усташки окупатор је у одмазди извршио хапшење 80 припадника и симпатизера Народноослободилачког покрета.