Компаративна књижевност је грана науке о књижевности која се бави упоредним проучавањем књижевних историја и књижевних праваца разних националности.

Америчка књижевност Увод Америчка књижевност се развија тек четири века и обухвата период кад се у Европи завршавала ренесанса и отпочињало тзв. ново доба у култури које и данас траје, а за које је карактеристично да не постоје периоди који се лако могу идентификовати као што је то било у прошлости, већ постоје непрекидна смењивања покрета и против покрета. Књижевност Северне Америке (САД и Канада) се обично разматра у контексту енглеске и европске литературе показујући како су амерички писци преобразили своје изворе, дали делу национални призвук и допринели обликовању америчког националног идентитета. Ипак, америчка књижевност није само пасивни прималац европске књижевне мисли. Једна од најбитнијих особина америчке књижевности је њен плуралистички карактер. Та разноликост се огледа на подручју језика, етничких група и праваца. Премда је њен највећи део писан на енглеском, постоје и дела писана на другим језицима нпр. јидишу. Затим постоје дела која обухватају различите етничке групе које живе на тлу Америке: Италијани, Јевреји, Азијати (Кинези, Јапанци, Филипинци, Вијетнамци, Корејци итд.), Црнци и нешто мало староседелаца Индијанаца. И најзад, постоје дела која припадају различитим правцима: трансцендентлизму, харлемовској ренесанси, биту, феминистичкој литератури итд.

Порекло америчких књижевних праваца

Први амерички досељеници искрцали су се на њено тле на самом почетку XVII веку. Они су били различитог социјалног порекла и имали су различите мотиве за долазак у Америку па су се кретали у три различита смера америчког континента и образовали три посебне скупине: државе Нове Енглеске на северу, које су се граничиле са Канадом; државе на југу у које спадају: Вирџинија, Мериленд, Јужна и Северна Каролина и Џорџија; и средње колоније око државе Пенсилваније. На северу је владала оштра клима и земља је била неплодна па су се ту људи бавили углавном трговином и прерађивачким делатностима. Пуританизам је ту био верска и световна снага те се ту развила пуританска књижевност. На југу где је била блага клима и плодна земља постојале су огромне плантаже дувана. На развој те плантажерске културе утицало је и црначко ропство. Власници плантажа држали су у својим рукама већину политичке моћи док су ситни фармери једва преживљавали. Средње колоније насељавале су толерантније космополитске скупине које су имале и праведан однос према Индијанцима у односу на државе Севера и Југа.

Верски, економски и политички списи, уз писма, дневнике и путописе једини су облици америчке књижевности све до проглашавања независности од Енглеске 1776. Тек после проглашења независности јавља се свесна намера да се књижевност изгради на америчком, а не на енглеском искуству. Под утицајем европског романтизма млада нација нашла је у својој средини обиље занимљивих тема: строги пуритански морал, пустоловине дивљег запада, Индијанце, црначко ропство. Многи амерички симболи, као што су кола са арњевима и колоквијална фраза: Go West, Yang man, Go West потичу из овог периода, отприлике прва половина XIX века. Тада пише мајстор авантуристичких прича Џејмс Фенимор Купер (1789—1851) чија су дела Приче о Кожној чарапи и Последњи Мохиканац постала врло популарна у Европи; затим најзначајније перо америчке књижевности свих времена Едгар Алан По (1809—1849), који је у свом кратком животу успео да створи нову симболичку поезију, измисли детективску причу, и приповетке страве и ужаса, као и да положи основе америчкој естетичкој теорији. Отуд Америка заузима прво место у стварању приповетке као књижевне врсте. Поова најпознатија песма је Гавран, криминалистичка прича: Убиство у улици Морг, а од хорор прича Пад куће Ашер. У ово време је писао и Натанијел Хауторн (1804—18664), аутор симболичког романа Скерлетно слово итд. Са индустријском револуцијом, настанком капитализма, развојем грађанске класе, борбом за демократију и приклањањем позитивизму књижевност добија натуралистички и реалистички вид. Тада настају дела чија је тематика верна слика тешких услова живота и протест против економског израбљивања и расне дискриминације. То је отприлике друга половина XIX века. Најзначајнији романописци овог периода су Херман Мелвил (1819—1891), аутор Моби Дика и Хенри Џејмс (1843—1916), аутор Портрета једне леди. А од приповедача ту је један од највећих светских хумориста Марк Твен (1835—1910) - право име Семјуел Ленгхорн Клеменс, рођен у неком месташцу на Мисисипију које се нашло у центру великог сукоба Севера и Југа. Његова држава није била склона ни робовласништву, ни друштву без робова, него је постала средиште експанзије према западу, па је и писац једно време тамо боравио. Твенова најпопуларнија дела су романи Том Сојер и Хаклбери Фин, али је он ушао у књижевност пишући приповетке. Наративна америчка поезија није нарочито оригинална. Њен познати представник је Хенри В. Лонгфелоу (1807—1882), творац чувеног епа из индијанског живота Хијавата. Лирска поезија је знатно вреднија и оригиналнија. Оснивач Трансценденталног клуба, Ралф Б. Емерсон (!803-1882) проучавао је грчку и немачку класичну филозофију, као и источњачку мистичну религију што је све обликовало посебну врсту трансценденталног мишљења. Његове песме се одликују оригиналношћу и неконформизмом. Волт Витмен (1819—1892) је први глас градске Америке, изразито демократских погледа. Песме карактерише слободан стил. Најпознатије дело Влати траве.

Главни токови развоја и основне црте америчке књижевности у XX веку

Током XX века у области књижевности, било је изузетно много праваца, школа и изама, на глобалном нивоу, од којих поједини нису дали ништа значајније историји књижевности осим што су себи сковали неко звучно име. Ипак, неки од тих покрета превазилазе границе регионалног и имају универзално значење. У области америчке књижевности то су представници: изгубљене генерације (lost generation), бита (beat), Тихе генерација (silent generation)и постмодерне. Изгубљена генерација је име нараштаја америчких младића који су учествовали на ратиштима Европе током Првог светског рата. Њихови мотиви за то учешће су били колико племените природе толико и склоност авантуризму. После рата нису могли да се снађу у Америци која им је постала досадна са својом малограђанштином и склоношћу ка згртању новца, па су се враћали у Европу и одавали се боемском животу. Тематика њихових дела је инспирисана и Првим светским ратом и депресијом 30-их у Америци. Главни представници Ернест Хемингвеј и Скот Фицџералд. Бит је рођен крајем педесетих. Бит генерација није дала велика дела као изгубљена генерација на коју се ослања. Издваја се Норман Мајлер, писац Голих и мртвих. Манифест бита препознаје се у делима његових зачетника:Урлику од Алена Гинзберга, роману На цести од Кераука и првим песмама Корсо-а. Утицај бита био је огроман на следеће генерације. Тиха генерација није била баш сасвим тиха, она је урлала против рата у Вијетнаму. Осим Вијетнамског рата доминантна питања ове генерације су грађанска права и легализација дрога као што је LSD. Ту је посебно ангажован Кен Кеси аутор дела Лет изнад кукавичјег гнезда. Неки сматрају да је романом Квака 22 Џозефа Хелера, из 1961. почео постмодернизам у књижевности. Овај покрет је истовремено и наставак експеримената које су установили писци прве половине XX века и реакција против идеја имплицираних у њиховим делима. Зато је врло тешко прецизно дефинисати постмодернизам у литератури. Померена је граница између праве литературе и кича коришћењем имитација и комбинацијом мултиплих елемената укључујући и теме и жанрове који претходно нису били заступљени у књижевности. Један од писаца америчке постмодерне је и Џон Апдајк. Поезија

После 1910. поезија у Америци се креће у два главна правца: имаџисти који су повезани са енглеском и европском поезијом чији су главни представници Езра Паунд, Т. С. Елиот и В. Вилијамс и скуп песника надахнут америчким темама главни представник Роберт Фрост. Драмска књижевност

Мелодрама, фарса и музичка ревија били су главни облици америчког театра до краја Првог светског рата. С појавом Јуџина о'Нила (1888—1953) позориште је стекло свог првог великог писца. Он је увео у драму реалистичке ликове и ситуације и трагедију са несрећним завршетком. Такође је експериментисао сценским изразом. После њега драма постаје богатија и по броју дела и по мотивима. Јавља се имагинативна драма, поетска, политичка, социјална и итд. Значајна драмска ствараоци су:Тенеси Вилијамс, Џон Стајнбек, Артур Милер итд. Амерички нобеловци: Синклер Луис, Јуџин о' Нил, Перл Бак, Т. С. Елиот, Вилијам Фокнер, Ернест Хемингвеј, Сол Белоу, Џон Стајнбек, Исак Бешевис Сингер, Чеслав Милош (Пољска/САД), Јосиф Бродски (Русија/САД), Тони Морисон

Арапска књижевност

Увод

Арапи су народ семитског порекла који је првобитно настањивао Арапско полуострво, али се доцније шири на север Африке, ка југозападној Азији, Индији, Кавказу и средњој Азији. Подељени су на многа племена. У прошлости су се превасходно бавили номадским сточарством (бедуини), а касније и земљорадњом (феласи). Постојала је и малобројна трговачка класа која је живела у Меки, која је била и верски центар преисламских Арапа. Пошто је Арапско полуострво колевка ислама већина Арапа припада тој религији мада има и хришћана (православни Копти у Египту и католици и Сирији и Либану), па и неких других религија.

Главни ток развоја и основне црте арапске књижевности Арапска књижевност је најбогатија и најраширенија семитска књижевност која је утицала на писменост свих арапских народа. Дели се на неколико периода: Преисламска књижевност (око 500-622) Углавном је заступљена поезија. Песници номади стварају песме касиде по тачно утврђеном облику. Ти метри су се сачували и у каснијим вековима, а да нису претрпели скоро никакве промене. Песник је имао задатак да слави своје племе, велича његове подвиге у биткама у којима и сам учествује и наруга се непријатељу. Главне карактеристике ове поезије су, ипак, стереотипност и артизам. То је усмена поезија коју су са генерације на генерацију преносили рецитатори (рави). Једна збирка ових песама зове се Муалаке, што у дословном преводу значи обешене (јер су, по легенди, биле исписане златним словима и висиле у храму у Меки и Ћаби). Доба ширења ислама и арапске државе (622—750) Из почетка не даје ништа значајније у литератури, тј. представља назадовање у односу на претходни период, јер је Мухамед био непријатељ поезије сматрајући је ослонцем паганизма. После смрти Мухамеда, његове присталице су наставиле освајања земаља и ширење ислама. Заузели су Сирију, Ирак, сасадинску Персију и Египат. Владајућа династија је Умајада. Дамаск је главни град новостворене државе, Медина центар куранских наука, а Мека град ходочашћа и економски центар. Почетком -{VIII}- века опет цвета поезија. Главна песничка форма је и даље касида али се из њеног пролога насиба развија и љубавна лирика газел. Тада се отпочиње и са радовима у лексикографији и филологији као и на скупљању старог песништва и Мухамедових предања. Класични период (750—1055) је период када династију Умајада замењује династија Абасида која ће владати наредних пет векова. Држава се протеже од Самарканда до Шпаније, а арапска култура апсорбује у себе персијске, индијске и грчке елементе. Арапска књижевност постаје скуп заједничког рада свих исламских народа на арапском језику, па обухвата и Персијанце, Турке, Бербере и др. Абасидска престоница постаје Багдад где је основана и багдадска филолошка школа, а јављају се и други центри књижевности. Покласично доба почиње уласком Селџука у Багдад,(1055) а престаје пропашћу Багададског халифата (1258). Долази до опадања стварања вредних књижевних дела и пера. Мамелучко доба (1258—1800) карактерише наставак опадања квалитета арапске књижевности, мада је тада формиран коначан облик 1001 ноћи, а створени су и неки популарни романи.