мини|alt=Дијаграм круга подељеног на две стране|Дуализам дели домен или феномен на два засебна принципа или врсте.
Дуализам је породица гледишта која предлажу основну поделу на два засебна принципа или врсте. Обично наглашава оштру разлику између независних или антагонистичких страна, али у ширем смислу такође укључује теорије у којима су две стране у корелацији или комплементарне. Дуализам је у супротности са монизмом, који одбацује било какву основну поделу, и са облицима плурализма који постављају више од два основна принципа.
Дуалистичка гледишта обухватају многе домене и дисциплине. Дуализам ума и тела сматра да су ум и тело суштински различити. Он укључује дуализам супстанце, који тумачи ум и тело као различите супстанце способне да постоје независно, и дуализам својстава, који их карактерише као засебне врсте својстава исте супстанце. Етички дуализам циља на контраст између добра и зла, сматрајући их антагонистичким силама које управљају људским понашањем и космичким поретком. Платоновски дуализам дели стварност на интелигибилно царство безвремених идеја (форми) и чулно царство променљиве материје, са сличностима са разликом између апстрактних и конкретних објеката у савременом дискурсу. Епистемолошки дуализам сматра да је објекат перцепције различит од стварног објекта, постављајући суштински јаз између искуства и стварности. Дуалистичка гледишта такође укључују кинеско учење о јину и јангу, схватајући стварност као међудејство двеју корелираних сила, теолошке дуализме који разликују Бога од света, као и поделу природа-култура која контрастира урођено стање природе са људским праксама и институцијама. Остали дуализми се налазе у теорији вредности, правној теорији, физици и домородачким системима веровања. Критичари тврде да дуализам игнорише континуитете, поједностављује стварност, ствара псеудопроблеме или уводи евалуативне пристрасности.
Дуалистичка мисао има своје корене у антици као кључна тема различитих религијских традиција, као што су зороастризам, џаинизам, школа јин-јанга, самкја, гностицизам и манихејство. Аврамске религије су генерално биле сумњичаве према дуализму, док су се у средњовековној Индији појавиле ривалске школе мишљења дуж спектра монизам-дуализам. Дуализам супстанце између ума и тела постао је централна тема у раној модерној западној филозофији након дела Ренеа Декарта. Током 20. века у великој мери га је заменио материјалистички монизам као доминантан став према проблему односа ума и тела.
Дефиниција и сродни термини Дуализам је породица гледишта која анализирају домен или феномен предлажући основну поделу на два принципа или аспекта. Дуалистичке теорије се разликују по врсти поделе и принципима које постављају. На пример, дуализам ума и тела аргументује основни контраст између ума и тела (материје) као различитих супстанци или својстава како би се објаснио основни састав света и људско искуство. Дуалисти тврде да су ова два принципа независна и да се не могу свести један на други. Они обично наглашавају контраст и раздвајање, а неки карактеришу однос између две стране као антагонистички сукоб између супротстављених сила, као што је сукоб између добра и зла у етичком дуализму. У ширем смислу, дуализам такође укључује гледишта у којима су две стране у корелацији или комплементарне, а не супротстављене.
Дуалистичке теорије такође варирају у свом обиму анализе и домену који настоје да објасне, при чему се неке фокусирају на стварност у целини, док друге циљају специфичне области. На пример, обим дуализма у међународном праву је ограничен на правну теорију о односу између међународног и домаћег права. Дуализам је широко коришћен теоријски приступ који се налази у многим областима, укључујући филозофију ума, метафизику, теологију, митологију, науку, етику и политичку теорију. Сходно томе, контраст између дуалистичких и недуалистичких гледишта утиче на различите теме, обликујући начин на који разумемо структуру стварности, природу знања, вредност ентитета и исправно деловање.
Дуализам је у супротности са монизмом, који одбацује било какву основну поделу. Монисти тврде да је предметни домен јединствен, што значи да све очигледне разлике на крају произилазе из једног принципа. На пример, материјалистички монизам одбацује поделу ума и тела, тврдећи да ум није независан принцип јер је све у основи материја. Пошто дуализам поставља два основна принципа, он је облик плурализма. Он је у супротности са другим плуралистичким теоријама које постављају више од два основна принципа. На пример, метафизички плурализам предсократовског филозофа Емпедокла сматра да је све састављено од четири основна елемента: ватре, земље, ваздуха и воде. Пошто монизам, дуализам и други облици плурализма анализирају домен у смислу једног или више принципа, они се разликују од нихилистичких или елиминативистичких теорија, које негирају стварност анализираних феномена.
Дуализам је блиско повезан са дуалношћу, дихотомијом и бинарном опозицијом. Иако се ови термини преклапају и понекад се користе наизменично, они нису идентични и носе различите нијансе. Дуалност је својство постојања у двоструком облику или поседовања два различита дела. Дуалности су често повезане са корелираним деловима, док дуализми имају тенденцију да нагласе опозицију између две стране. Дихотомија је подела или цепање нечега на два контрастна или међусобно искључива дела. Такве поделе могу и не морају имати дубљи филозофски значај и не морају нужно одражавати стварност, као у лажној дихотомији. Бинарна опозиција је однос између два термина са супротним значењима. Овај концепт игра централну улогу у структуралистичким и постструктуралистичким теоријама као идеја да културни и језички системи генеришу и стабилизују значење кроз опозиционе парове.
Реч дуализам потиче од латинске речи , што значи „који садржи два”. У енглески језик је ушла као термин dual у 16. веку. Крајем 18. века, апстрактна именица dualism настала је додавањем суфикса -изам (енгл. -ism) да означи теорију. Прва позната употреба била је 1794. године од стране сатиричара и научника Томаса Џејмса Матијаса.
Дуализам ума и тела
мини|alt=Дијаграм круга подељеног на две стране са текстовима "ум" и "тело"|Дуализам ума и тела посматра ум и материју као фундаментално различите супстанце или својства. Дуализам ума и тела је гледиште да су ум и тело суштински различити. Сматра се да ментални феномени, као што су мисли, емоције, воља и свест, постоје као нефизички ентитети поред физичких ентитета, као што је мозак. Кључни мотив за ову разлику је тај што се чини да физички и ментални феномени имају различите карактеристике. Физички објекти који се сусрећу у свакодневном животу имају величину, облик, боју, тежину и просторну локацију. Они делују објективно, могу се перципирати путем чула и могу се мерити помоћу научних инструмената. С друге стране, ментални феномени изгледају приватно и субјективно без јасно препознатљиве величине, боје или просторне локације. Проблем односа ума и тела представља изазов објашњавања њихове међусобне везе, а дуализам је један од приступа решавању овог проблема. Дуалисти расправљају о тачној природи тела, ума и њиховом односу, стварајући тако различите дуалистичке теорије.
Варијације Дуализам супстанце тврди да су тело и ум различите супстанце. У метафизици, супстанца је основни ентитет са независним постојањем. Према томе, дуалисти супстанце обично тврде да тело и ум могу постојати сами за себе, барем у принципу. Ово гледиште оставља отвореном могућност да ум или душа могу наставити да постоје након телесне смрти, потенцијално у животу после смрти. Утицајни дуализам супстанце формулисао је Рене Декарт, који је тврдио да су тела проширене ствари, док су умови мислеће ствари.
Дуализам супстанце у супротности је са дуализмом својстава, који тврди да постоје само физичке супстанце које поседују и физичка и ментална својства. У метафизици, својства су карактеристике ентитета, која описују њихове одлике или какви ти ентитети јесу. Према томе, ум се карактерише као аспект супстанце, али не као нешто што може постојати самостално. Дуалистички поглед ове теорије почива на идеји да се ментална својства не могу свести на физичке описе, попут стања мозга, што значи да би научни приказ света заснован искључиво на физичким атрибутима био непотпун.
Разне дуалистичке теорије у индијској филозофији подсећају на западни дуализам ума и тела, али се разликују у неким кључним аспектима. У филозофији самкје, основна подела је између пуруше и пракрити. Пуруша је индивидуално сопство, схваћено као чиста свест без садржаја — неактиван и непроменљив посматрач. Пракрити је материјалност, која обухвата не само обичне материјалне објекте, већ и садржаје свести, укључујући когницију и емоције. Слични дуализми са неким варијацијама такође се налазе у школама јоге, ваишешике и њаје.
Проблем интеракције Централна тема у дуализму ума и тела је проблем интеракције: објашњавање да ли и на који начин ум и тело узрочно утичу једно на друго. Према интеракционизму, овај утицај је двосмеран, при чему чула преносе узрочне утицаје са тела на ум, а воља преводи менталне планове у акције. На пример, телесна повреда може произвести искуство менталног бола, а ментални страх може натерати тело у бег. Потешкоћа за ово гледиште је принцип очувања енергије, према којем укупна енергија затвореног физичког система не може ни да се повећа ни да се смањи, што чини нејасним како ум може вршити утицај без промене енергетског биланса. Други приговор се заснива на проблему прекомерне детерминације (овердетерминације), према којем физички узроци већ објашњавају све физичке ефекте и не захтевају додатне менталне узроке.
Епифеноменализам, другачији приступ, сматра да је интеракција само једносмерна: телесни феномени изазивају менталне феномене, али ментални феномени немају ефекте. Према томе, ум се карактерише као епифеномен: нуспроизвод можданих процеса без сопственог узрочног утицаја. Једна критика овог гледишта фокусира се на контраинтуитивну импликацију да ментална стања попут страха не утичу на понашање. Еволутивни изазов, још један приговор, доводи у питање како се ум уопште могао развити ако је небитан за опстанак или репродукцију.
Психофизички паралелизам предлаже да се између ума и тела не одвија никаква интеракција. Он тврди да ментални ланци узрока и последица и физички ланци узрока и последица теку паралелно без међусобног утицаја. Централни проблем за ово гледиште је објашњавање како или зашто су ова два царства синхронизована.
Аргументи и алтернативна гледишта Филозофи расправљају о многим аргументима за и против дуализма ума и тела. Један подржавајући аргумент тврди да познавање свих физичких чињеница не представља потпуно познавање света јер искључује знање из првог лица о искуственим квалитетима (квалија). Његов закључак је да морају постојати нефизичке чињенице да би се објаснио овај јаз у знању. Други приступ тврди да се може замислити ум без тела. Из тога се изводи закључак да ова два концепта не могу бити идентична јер способност да се замисли једно без другог указује на стварну разлику. Аргументи против дуализма често циљају на проблем интеракције и недостатке сваког предложеног решења. Друге примедбе се фокусирају на необичну природу ума у поређењу са физичким стварима, као што су субјективност и приватност.
Монистички приступи избегавају примедбе на дуализам одбацујући идеју да су ум и тело суштински различити. Материјалистички монизам тврди да је све у основи физичко, што значи да умови или не постоје или постоје само као емергентна (израњајућа) својства физичких система. Идеалистички монизам види ум као једини основни принцип, на пример, објашњавајући материју као конструкцију менталне активности. Према неутралном монизму, стварност се састоји од једне врсте која није ни материјална ни ментална. Неутрални монисти обично прихватају да постоје материјални и ментални ентитети, али их разумеју као изведене феномене са заједничким кореном у неутралној основи.
Религијски дуализми