Славеносрбија или Славосрбија ( – Славено-Сербија или -{Славо-Сербія}- – Славо-Сербија; – Славјаносербија; – Словјаносербија), било је подручје у Руској Империји, административна област која је постојала од 1753. до 1764. године, на десној обали реке Доњец (између ушћа река и ).
Историја Најзаслужнији за формирање друге српске насељеничке области у Русији били су противници генерала Јована Хорвата, потпуковник аустријски Јован Шевић и пуковник хусарски Рајко Прерадовић.Историја - Сеобе - Срби у Украјини
Септембра 1752. године Шевић је са својом групом Срба исељеника стигао у Русију. Кијев је било главно колонизационо пријемно место за добијање војног распореда и колонизационог права. Њих су у Кијеву упутили код Хорвата у Нову Србију, а што је сметало Шевићу. Шевић је људе задржао у Кијеву, а сам отпутовао у Москву да тражи дозволу да се он засебно насели. Томе се супротстављао Хорват, тражећи у исто време да царска власт исте пошаље код њега у Нову Србију. Крајем фебруара и почетком марта 1753. године Сенат је одлучио после разматрања, да ови Срби запоседну Украјинску линију (гранични ланац) и изврше насељавање на простору између река Бахмут и Лугањ. Планирано је да се ту настани 3.000-5.000 војника, по угледу на Нову Србију. Прерадовић и Шевић су постали руски генерали. Срби генерали су формирали два хусарска пука под својим именом, и два "пикинерна" пука у које су други насељеници примани. Чинили су заједно ти пукови Славјаносербски војни корпус. Пукови су били подељени на роте, а штабови су имали станове у шанцима. Прерадовић је отишао у Бахмут, а Шевић у Лугањ где ће им бити штабови. Док су очеви боравили у Москви на договорима 1753, на терену су радили припреме њихови синови, официри Георгије Прерадовић и Петар Шевић. Сваки је формирао по десет роти (шанчева), са малом посадом као клице будућих села.
Декретом Сената од 29. маја 1753. године се даје на слободно насељавање Србима и другим балканским народима православне вероисповести, у намери да осигурају заштиту границе и напредовање јужних степа. Тим актом је основана Славеносрбија, која је била под непосредном управом истог државног Сената. Прерадовић је добио свој простор на левој страни, а Шевић такође али на десној; остало су биле редуте и локације будућих утврђења. Са земаљске карте Славеносрбије из 1754. године Прерадовић је осим Бахмута добио три "" и 65 хутора. Шевићу је припало више од 50 хутора. Са временом је дошло до промена. Од српског шанца Доњецкоје постао је град 1817. године Славјаносербск. Место Бахмут је постало главно штабско место, а и бахмутски козачки пук је ушао у састав Славеносрбије.
У духовном погледу област је из почетка била под влашћу кијевског митрополита. А од 3. октобра 1756. године преведена је под надлежног белгоградског архијереја. Срби су градили православне цркве по селима где су били настањени. Тако је никла Успенска црква у Суходолу, Св. Архистратига Михајла у Макаровом Јару, храм Пресвете Богородице у Веселој гори, Св. апостола Петра и Павла у Петровенки и други. У "" Александровки били су дворови Лазе Текелије и Константина Јузбаше, који су и Вознесенску цркву подигли. Године 1760. била је завршена 31 православна црква у тој војној области.SEOBE U UKRAJINU PRE 270 GODINA лево|мини|200п|Србин хусарски официр у Русији, половином 18. века
Нова Србија и Славеносрбија као граничарска подручја постојале су тек нешто више од деценије. Манифестом царице Катарине 1762. године и Указом руске владе 1764. године укинуте су Нова Србија и Славеносрбија и укључене у састав нових губернија. Разлог се нашао у томе што су, продирањем Русије према југу, према Азовском и Црном мору, српска граничарска подручја постала излишна као што се две деценије раније десило са граничарским подручјем у Хабзбуршком царству. У Славеносрбији је главно место било град Бахмут.
Руској Империји Срби су у време постојања граница, а и по њиховом укидању, добро послужили у ратовима који су на разним странама вођени другом половином 18. века.
Епилог Шевићев и Прерадовићев српски пук из Славеносрбије, је 1764. године бројао само 1262 граничара. Царске власти су тада оба спојила у јединствени, Бахмутски хусарски пук са седиштем штаба у Бахмуту.Мита Костић: "Српска насеља у Русији", Београд 1923. Царским указом од 22. марта 1764. године Славеносрбија је са утврђеном "Украјинском линијом" названа Екатаринска провинција новоросијске губерније. Иста српска војничка територија је 1775. године додата Азовској губернији."Отаџбина", Београд 1889.
Након укидања српских пукова никло је на десетине нових села, којима су господарили Срби официри. Тако се јављају места Веселоје, Александровка или (Јузбошевка, са Вознесенском црквом из 1784.) и Рајевка посед бригадира Константина Н. Јузбаше, затим Ивановка, Штеровка, Петровка и Николајевка - наследника генерал мајора Штерића. Следе Павловка мајора Миоковича, Васиљевка капетана Сабова, Родаковка капетана Родакова, Терњи капетана Шевића, Суходол секунд мајора Рашковића, Новоселовка подпуковника Депрерадовича, Филатовка или (Фугаровка) капетана Фугарова, Череваневка и Голубовка подпуковника Голуба, Филиповка ( код села Кримски Брод) секунд-мајора Филиповића, Михајовка Михајловића, Устиновка потпоручика Тошковича, Вуиковка (или Мантуловка, са црквом Св. Николе из 1780.) капетана Вујића и многа друга.Владимир ПОДОВ: ПОСЕЛЕНИЕ СЕРБСКИХ ГУСАРСКИХ ПОЛКОВ ШЕВИЧА И ПРЕРАДОВИЧА (Славяносербия, 1753–1764)
Потомци Вести о Србима који су се одселили у Русију педесетих година 18. века било је и век касније, у време припрема за обележавање стогодишњице доласка Срба из завичаја у украјинске степе. О томе драгоцене податке даје писмо официра у пензији Павла Арсенијевића из Јелисаветграда, упућено патријарху Рајачићу 1852. године. У њему Арсенијевић помиње потомке знаменитих Срба који су живели на бившем подручју Нове Србије и Славеносрбије. Тако се помињу: Хорвати, Шевићи, Прерадовићи, Стратимировићи, Кнежевићи, Вујићи, Петковићи, Аврамови, Радивојевићи, Дуке, Степанови, Живковићи, Хаџићи и други. Сем реченог, Арсенијевић даје драгоцене податке и о насељима, упркос чињеници да у већини њих у то време готово да није било Срба. Прослава за обележавање стогодишњице сеоба је припремана у Славјаносербску у Јекатеринославској губернији. Планирало се да се у овом насељу подигне споменик Јелисавети Петровној, за чије су се владавине Срби овамо населили.Srpske veze sa Ukrajinom лево|мини|200п|Српски коњаник (хусар) у Русији, половином 19. века
Одсечени од сопствене етничке матице, у православној и словенској средини, Срби су се убрзо претопили у месно источнословенско становништво. Тако је век и по после досељавања остало само око хиљаду Срба у овом подручју Украјине. Као једини преостали Србин у некадашњој Славеносрбији, помиње се 1837. године стогодишњак, поручник Милутинов.Сергей Татаринов, Сергей Руденко, Виктор Щербак: "Сербы в казацкой среде Бахмутской провинции в ХVІІІ столетии", Артемовск Остали су заслужни за Русију Јован Штерић који је на свом земљишту покренуо ископавање руде гвожђа и угља. А Георгије Шевић је почео са каменим угљом и дрвеним угљем да ради.
Српска насеља у Славеносрбији Од оснивања па до 1764. године на простору Славеносрбије била су стационирана два српска пука. Један је био под командом генерала Рајка Прерадовића (са 10 рота), а други под командом генерала Јована Шевића (са 10 рота). Имена рота, шанаца, села давао је Сенат, на предлог командира рота. Нека српска насеља су добила назив по оснивачу - официру команданту или његовом детету. Тако се јављају и називи: Вујић је основао Вуичнивку (после Змајевка), Перић - Перичивку (после Сокољники), Депрерадовић - Депрерадовку, Исак Мијаковић - Исаковку, Тошковић - Тошковку, Иван Штерић - Ивановку.ТАТЬЯНА ЮРЬЕВНА АНПИЛОГОВА: "ВКЛАД СЕРБОВ-КОЛОНИСТОВ В СОЦИАЛЬНО-КУЛЬТУРНОЕ РАЗВИТИЕ ЛУГАНСКОГО КРАЯ В XVIII–XIX ВВ.", Луганск Насеља у којима су насељени Срби граничари углавном нису носила српске називе, попут оних у Новој Србији.Nova Srbija i Slavenosrbija bile krajina Ruskog carstva
Прерадовићев хусарски пук Генерал Рајко Прерадовић и његови синови су оснивали роте. Синови су били врло млади: Георгије премијер мајор (28), Алексеј капетан тек пунолетан (18), док је Иван мада у чину поручника - тек пуко дете са 12 година. Чак 14 дечака је служило као хусар у том пуку. Свака рота је основала свој шанац. Постојало је укупно 10 роти (чета) са шанчевима. Пук је био са седиштем у шанцу Серебрјанки, у првој роти. Код другог пописа је (25. маја 1755) записано да пук има 199 хусара, од којих су 92 официра и подофицира а осталих 107 редовних војника хусара. Под том командом се налазило укупно 408 особа.Владимир ПОДОВ, "ПОСЕЛЕНИЕ СЕРБСКИХ ГУСАРСКИХ ПОЛКОВ ШЕВИЧА И ПРЕРАДОВИЧА", (Славяносербия, 1753–1764) Са годину дана 1754-1755. повећао се број људи за 203. Командант тог пука био је током целог његовог постојања (1853-1864) генерал мајор Рајко Прерадовић. У штабу су били поред Срба и Руси, а од Срба се помињу: премијер мајори Георгије Прерадовић и Никола Селаковић, секунд мајор Аврам Рашковић. Мајор Рашковић је 1754. године био господар своје "хуторе" Рубежни Колодез од 48 кметова, где је имао млин. Сејао је тада по 5 десетина овса и јечма, те 80 десетина пшенице и 50 ражи. Држао је затим 50 коња, 150 грла говеда и 50 свиња. Свештеници су били од 1757. године поп Андреј Павловић и јеромонах Афаназије Грабовчанин. Пуковски лекар је од 1757. године Иван Грабе. Од укупно 199 војних лица пописаних 1757. године, Срба је било само 72 особе.Како су Срби изградили 40 цркава у Донбасу
Командири рота Прерадовићевог пука били су 1757. године распоређени:http://www.reenactor.ru/ARH/PDF/Makidonov_00. 1. рота (Серебрјански шанац): капетан-поручник Алексеј Прерадовић (19 година). Роту је чинило 51 војно лице. То је данас Сребное. Године 1764. је записана православна црква Преображенска, подигнута трудом генерал-мајора Прерадовића. 2. рота (Лугански мост): поручник Гаврил Прерадовић (24), са само девет војних лица. Православна црква није постојала 1764. године. Тада је дошао нови командир Адам Јанов са својим особљем. 3. роте (Вишњеј Беленкиј), или Верхне Беленкеј (Лисичанск); село Верхне; Белинка;: поручник Михаил Прерадовић (26), са 25 војних лица. Православна црква је ту била само започета старањем пуковника Депрерадовића. Данас је део града Лисичанска. 4. рота (шанац Асесоровскиј) или Привоље: поручник Иван Давидовић (33) са 30 потчињених лица. Ту су 1760. године насељени Власи и Молдавци и подигнута камена Вознесенска црква, који је раније започео секунд-мајор Рашковић. 5. рота (на ушћу реке Санжарскиј) или Санжаровка: заставник Симеон Колер, са само шест војних лица. Цркву је започео ту премијер-мајор Селаковић. 6. рота (шанац Нижњеј Беленкиј) или (Нижњаја Беленкаја); село Нижне (Луганска област): капетан Исак Радовановић (40) са 18 војних лица. Православну цркву је започео бивши капетан Радовановић, а до 1764. године је завршена трудом поручника (капетана) Ивана Прерадовића. 7. рота (Камишеваткиј) или (Камишеватој, село Камишеваха: командир-капетан Борис Михајловић (51) са 10 потчињених особа. Црква коју је започео капетан Божа у своје време са неколико "дворова", завршио је до 1764. године нови командир капетан Алексеј Депрерадовић. 8. рота (Белогорској) или (Белаја Гора): командир-поручник Иван Бранковић (44) са 13 потчињених лица. Цркву је започео бивши капетан Станковић, а наставио је поручник Бранковић и капетан Јелинац да били била готова до 1764. године. 9. рота (Верх по Лугани) или Ерасков Колодез, удаљена шест врста од Луганског моста: командир-поручник Рајко Поповић (38) са 10 војних лица. До 1764. године ту није било православне цркве. Нови командир је постао капетан Јаков Даниловић, па је на њему остало да цркву подигне.