Neostoicizam je filozofski pravac koji pokušava da spoji stoicizam sa hrišćanstvom. Neostoicizam je osnovao belgijski humanista Justus Lipsijus 1584. godine, svojim delom De constantia. мини|200п|Justus Lipsijus, osnivač neostoicizma Neostoicizam se razvijao kao pokušaj da se individualno-etički savlada iskustvo opasnosti kontingencije u 16. veku. Borba protiv afekata nije, kao u klasičnom stoicizmu, uključena u organsku teleologiju, nego predstavlja momenat samoutemeljenja individualnosti: afekti zamućuju racionalni uvid, neophodan za samoodržanje u svetu u kome nema logosa, i u kome se starostoički ideal apatije može braniti samo u veoma borbenom stavu.G. Abel, Stoizismus und frühe Neuzeit. Zur Entstehungsgeschichte modernen Denkens im Felde von Ethik und Politik, Berlin/New York, 1978, pp. 25. i dalje.
Neostoicizam je praktički filozofski pravac koji tvrdi da je ključ dobrog života ne predavati se strastima i podložiti se Bogu. Četiri glavne strasti prema neostoicizmu su pohlepa, radost, strah i tuga. Iako čovek ima slobodnu volju, sve što se događa je pod božjom kontrolom i na kraju je za dobro. Čovek koji se vodi ovim zakonom postaje slobodan jer može da kontroliše svoje prohteve. Takođe dobija unutrašnji mir, jer mu materijalni užici i patnje ništa ne znače. Čovek postaje i srećan u duši, jer je blizak s Bogom.
Neostoicizam je uticao na pisce 17. i 18. veka kao što su Šarl de Monteskje, Fransis Bejkon i Fransisko de Kevedo.Justus Lipsius (Stanford Encyclopedia of Philosophy)
Vidi još Stoicizam Hrišćanska filozofija
Reference
Spoljašnje veze De constantia, 1. deo De constantia, 2. deo
Категорија:Филозофске школе и традиције Категорија:Хришћанска филозофија Категорија:Стоицизам