Карапанџићи и Алексијевићи од Карапанџе Држава Османско царство, Хабзбуршка монархија, Кнежевина Србија, Краљевина Србија, Краљевина Југославија Звања нахијски обор-кнез крајинске нахије Оснивач породице Еноблирањеберати отоманских султана, у Хабзбуршкој монархији, 10. фебруара 1791. диплома на презиме Алексијевић од Карапанџе којом обухваћени Никола И. Карапанџић, Михаило И. Карапанџић и Јелисавета И. Карапанџић, као и њихова мајка Сара Алексијевић, очух Данило Алексијевић и брат по мајци Петар АлексијевићТекст дипломе у Вук Стефановић Караџић, Историјски списи 2, Сабрана дела 16, Београд (1969). стр. 388., 1813. потврда угарског племства од 1791. у Темишвару за Николу И. Карапанџића-Алексијевића и Петра АлексијевићаПорекло Неготин, Тимочка крајина Националност СрбиДанашњи потомци
Карапанџићи су били бератлијски нахијски кнезови (до 1807) и војводе крајинске нахије (од 1807. до 1811) са седиштем у Неготину.О Карапанџићима сведочи Вук Караџић, који је био близак са њиховом породицом: „гдјекоји од овакијех кнезова, особито по онијем мјестима куда се нијесу претресали због ратова, имали су царске берате и звали су се бератлије. До нашијех времена највише су се налик на старе кнезове одржали Рашковићи у Старом Влаху и Карапанџићи у Крајини кеготинској. Кнештво Рашковића почело је пропадати како су два патријарха наша из Пећи избјегла с народом у државу аустријску, и потом мало помало до данас је пропало сасвијем. Карапанџићи су се одржали до времена Карађорђијева. Приповиједа се да су и они имали такови ферман да на Крајину i еготинску не смије Турчин наступити с поткованијем коњем. Да речемо да је ово само народна приповијетка, али је истина да у Кра-јини неготинској нијесу Турци судили ни управљали, него кнез, који је сједио у Неготину; он је купио и порезу и остале данке од народа, па новце колико је било одређено давао је бегу, који је долазио из Цариграда и сједио у Кладову, а бег их је слао у Цариград. Овакови кнежински кнезови по Хер-цеговини се данас зову војводе. Кнештво је ово остало од оца сину, као војводство у Херцеговини данас што остаје, и баш кад би Турци какога кнеза окривили и погубили, опет су му сина (или ако сина нема, брата) на његово мјесто постављали“. Вид. Вук Стефановић Караџић, Српски рјечник..
Порекло
Карапанџићи су били нахијски кнезови, „баш-кнезови“ у неготинској крајини са седиштем у Неготину. Поред наследних кнезова их породице Карапанџић, који су имали берат, био је још један кнез у неготинској крајини, који је биран, а седиште му је било у Кладову. Крајина је имала привилегије које су се звале „влашки статус“.
Кнез Илија Карапанџић имао је брата Станка који је имао синове Перчу и Михаила - Мишу и кћерку Нуцу (надимак). Након усласка крајине у састав Србије 1807. Михаило - Миша Карапанџић постао је војвода крајинске нахије. После његове смрти 1811. за војводу крајинске нахије постављен је дотадашњи бањски војвода Хајдук-Вељко Петровић.
Обор-кнез Јован Карапанџић
Обор-кнез крајинске нахије Јован Карапанџић имао је синове Илију (-око 1785) Станка (1739 -1778).Вук Стефановић Караџић, Историјски списи 2, Сабрана дела 16, Београд (1969). стр. 394.
Обор-кнез Илија Карапанџић (- око 1785)
Кнез Илија Карапанџић имао је браћу кнеза Станка Карапанџића, Растка Карапанџића и сестру Велику удату Лазаревић. Илија Карапанџић био је крајински кнез од 1754 до 1785. године. Према једном извору Илија Карапанџић добио је 1754. ферман (берат) од султана Абдул Хамида, којим је био наименован за наследног оберкнеза (бега или баш-кнеза)Из писма капетана Димитрија Алексића од Карапанџића, унука Илије Карапанџића Ђоки Бранковићу од 7. фебруара 1859. Вук Стефановић Караџић, Историјски списи 2, Сабрана дела 16, Београд (1969). стр. 385..
После смрти Илије Карапанџића, према обичају, обор-кнез крајински, постао је његов млађи брат Станко Карапанџић.
Обор-кнез Илија Карапанџић имао је са женом Саром синове Николу и Михаила и кћерку Јелисавету.Родослов Карапанџића вид. у Вук Стефановић Караџић, Историјски списи 2, Сабрана дела 16, Београд (1969). стр. 393..
Обор-кнез Никола И. Карапанџић, Алексијевић од Карапанџе (- око 1820)
Никола Николче Карапанџић, живео је у Белој Цркви у Банату, одакле је дошао у Неготин око 1815, да би након смрти стрица Станка, браће од стрица Петра - Перче и Михаила - Мише, братанца Николе Николче П. Карапанџића, зета Данила Алексијевића и брата од тетке Јакова Лазаревића (око 1815), био окнежен за обор-кнеза крајинског.
Никола И. Карапанџић био је ожењен Персидом Нешић из Темишвара, сестром аудитора Нешића. У Темишвару признато племство под „Алексијевић од Карапанџа“. Имали су синове Димитрија, Александра и кћерку АнуВук Стефановић Караџић, Историјски списи 2, Сабрана дела 16, Београд (1969). стр. 393..
После смрти Николина, његова удовица Персида остала је са децом у Неготину, где се удала за Пешекова. После тога је њен брат аудитор Нешић узео децу код себе у Темишвар под презименом Алексијевић од Карапанџа, како је стајало у племићкој дипломи њиховог оцаД. Пантелић, Београдски пашалук пред Први српски устанак, Посебна издања САН, Београд 1949..
Мајор Димитрије Н. Карапанџић-Нешић, Алексић од Карапанџе
Аустријски граничарски капетан Димитрије син Николе И. Карапанџића и Персиде Нешић из Вршца, имао је сина Николу Николчу. Са службом био је у регименти у Врачевом Гају код Беле Цркве.
Никола Николче Д. Карапанџић
Никола Карапаџнић, син Димитрија и унук обор-кнеза Николе И. Карапанџића, живео је у -{XIX}- веку у Белој Цркви.
Остаје питање да ли је он аустроугарски генерал Никола Карапанџа од Крајине -{Nikolaus Karapancsa Edler von Kraina}- (14.5.1860 - 14.11.1925).
Михаило И. Карапанџић
Михаило И. Карапанџић био је млађи син обор-кнеза Илије Карапанџића. Погинуо 1813. код Неготина. Нема потомства.
Поповићи
Јелисавета Карапанџић, кћерка обор-кнеза Илије Карапанџића, била је удата за Фоту Поповића у ОршавиВук Стефановић Караџић, Данило Алексијевић, Историјски списи 2, Сабрана дела 16, Београд (1969). стр. 393..
Обор-кнез Станко Карапанџић (- око 1804)
Обор-кнез Станко Карапанџић имао је брата Илију и Растка Карапанџића, синове Петра - Перчу и Михаила - Мишу Карапанџиће, кћерку Катарину - Нуцу удату Алексијевић, и сестру Велику удату Лазаревић.
Обор-кнез Станко Карапанџић постао је крајински кнез после смрти брата Илије, али га је са тог места збацио зет Данило Алексијевић, који је био у договору са одметнутим видинским јаничарима. Касније 1796, турска власт је савладала видинске јаничаре, Данило Алексијевић је погубљен, а Станко Карапанџић враћен на место обор-кнеза крајинског.
Обор-кнез Петар - Перча С. Карапанџић (- 1807)
Кнез Перча Карапанџић, син Станка Карапанџића, био је ожењен Миленом Карапанџић. Перча Карапанџић је заједно са братом Михаилом Мишом Карапанџићем пребегао Карађорђу 1807. године и настанили су се у Поречу. Перча је умро у Поречу, а његова удовица Милена Карапанџић се удала за пожаревачког и поречког војводу Миленка Стојковића.Константин Н. Ненадовић, Живот и дела великог Ђорђа Петровића Кара-Ђорђа врховног вожда, ослободиоца и владара Србије и живот његови војвода и јунака, Беч, штампарија Јована Н. Вернаја, 1883, Милан Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског народа новијег доба, Београд, Српска краљевска штампарија 1888, Књига Чупићеве задужбине.
Обор-кнез Перча Карапанџић имао је једног сина Никола - Николча Карапанџић.
Обор-кнез Никола - Николче П. Карапанџић (- 1813)
Обор-кнез Никола Карапанџић био је син обор-кнеза Петра Перче Карапанџића.
Када је у Неготину 1811. умро војвода неготинске крајине и Кључа Михаило Карапанџић, стриц Николе Карапанџића, војвода крајински постао је Хајдук Вељко Петровић.
Када су 1813. Турци освојили Србију, људи из Крајине, довели су из Оршаве Николу Карапанџића који тада буде окнежен за обор-кнеза Неготинске крајине.
Међутим, када се враћао у Оршаву по мајку Милену и стрину Сару да их доведе у Неготин, убили су га на путу Арнаути, који су тада пљачкали поред ДунаваВук Стефановић Караџић, Данило Алексијевић, Историјски списи 2, Сабрана дела 16, Београд (1969). стр. 45..
Војвода крајински Михаило С. Карапанџић (- 1811)
Кнез Михаило Карапанџић је заједно са братом Перчом пребегао Србима 1807, године, и живео је до 1810. у Поречу. Постављен је за војводу Неготинске крајине и Кључа 1810. када је српска војска заузела Неготин.. Михаило Карапанџић био је ожењен Саром Карапанџић. Михаило Карапанџић умро је 1811. године у Неготину. Вук Стефановић Караџић био је у пријатељским односима и редовној преписци са Саром Карапанџић.Вук Караџић, Вукова преписка 1, Београд 1907, 124..
Војвода Михаило Карапанџић није имао деце.
После смрти војводе крајинске нахије Михаила Мише Карапанџића 1811, за војводу крајинске нахије именован је 21. августа 1811Вид. Константин Н. Ненадовић, Живот и дела великог Ђорђа Петровића Кара-Ђорђа врховног вожда, ослободиоца и владара Србије и живот његови војвода и јунака, Беч, штампарија Јована Н. Вернаја, (1883). стр. 741, .препис војводске дипломе) Хајдук Вељко Петровић.
Породица Катарине Алексијевић, рођ. С. Карапанџић
Катарина Карапанџић, кћерка обор-кнеза Станка Карапанџића била је удата за обор-кнеза Данила Алексијевића.
Обор-кнез Данило Алексијевић (-1798)
Данила Алексијевића Карапанџићи су сматрали за узурпатора. Родом из Срема из села Војци, одакле је око 1770. прешао у Србију у крајину, где је постао писар код обор-кнеза Илије Карапанџића. Након смрти кнеза Илије Карапанџића оженио се његовом удовицом. У договру са Турцима успео је да издејствује да Станко Карапанџић, млађи брат Илије Карапанџића буде смењен са положаја крајинског кнеза, а да за кнеза крајинског поставе његаВук Стефановић Караџић, Данило Алексијевић, Историјски списи 2, Сабрана дела 16, Београд (1969). стр. 44.. Међутим, после неког времена умрла је његова жена, удовица кнеза Илије и Данило се уплашио да га Карапанџићи не избаце из куће и одузму му кнештво. Због тога Данило се, противно вољи Станка Карапанџића ожени његовом кћерком која је имала надимак Нуца. Противно вољи Карапанџића, за овај брак Данило се договорио са турском влашћу и добио одобрење надлежног видинског епископа.
Када је дошло до аустријско-турског рата обор-кнез Данило Алексијевић је 1788. постављен од стране аустријске команде за комесара у Неготину, задуженог за интендантске послове, набавку хране и др. за војску.
По завршетку рата 1791, надајући се да ће од Аустрије, за заслуге у рату, добити спахилук, прешао је назад у Аустрију, у Банат. Међутим, за заслуге није добио спахилук, већ само угарско племство без прихода. Прешао је, изгледа на основу неких договора са Пазван оглуом, поново у Неготин, где је у то време обор-кнез поново био Станко Карапанџић. Међутим, пошто је Алексијевић имао добре везе са одметнутим видинским јаничарима на чијем челу је био Пазван-оглу, поново је добио кнештво у крајини, а кнез Станко је поново разрешен. Када је турска централна власт савладала видинске јаничаре 1796. и ухапсила Пазван-оглуа, онда су Карапанџићи турској власти тужили Алексијевића, који је на основу пресуде и погубљен.
Данило Алексијевић је предао турској власти сву своју готовину да би избегао мучење и погубљен је по заповести Хаџи-Мустафа паше 2. јуна 1798.Вук Стефановић Караџић, Историјски списи 2, Сабрана дела 16, Београд (1969). стр. 395..
Тада је обор-кнез Станко Карапанџић враћен на своје кнештво.
Обор-кнез Данило Алексијевић имао је са Саром Карапанџић, удовицом обор-кнеза Илије Карпанџића сина Петра - Пенку Алексијевића, који је био ожењен Маријом рођ. Биберлија.
Петар Алексијевић (1787-?)
Петар Пенка Алексијевић био је син Данила Алексијевића и Саре Карапанџић, удовице обор-кнеза Илије Карапанџића.
1813. дошао је са братом по мајци Николом Карапанџићем у Темишвар, где им је признато угарско племство. Петар се у Вршцу оженио кћерком бившег варошког судије Биберлије, Маријом. Потом са братом који се оженио Персидом Нешић, сестром аудитора Нешића отишао у Оршаву, где је Никола купио кућу.
Потомство Велике Лазаревић, рођ. Карапанџић