Османско царство основало је племе Турака Огхуза са западних подручја данашње Турске, којима је владала Османска династија.
О историје Османлија пре 13. века још је много тога непознатог. Опште је прихваћено да је оснивач Oсманске државе, тј. каснијег Османског царства, био Осман, син Ертугрула, једног од туркменских вођа. Османов отац, Ертугрул добио је као газија од селџучког султана Алалдина II феудалне поседе и земље зване бејлик (beylik) или емират, са седиштем у граду Согуту, на византијској граници унутар Мале Азије. С припадницима једног броја свог туркменског племена чувао је границу и, као и друге газије, водио препаде на византијску територију. Те поседе наследио је његов син Осман.
У овом периоду царство се успостављало и доживело велике успехе. Вође и владари у овом периоду били су: Осман I (1258—1326), Орхан I (1326—1359), Мурат I (1359—1389), Бајазит I (1389—1402). После Бајазита 11 година је био период безвлашћа, то је период борбе његова четири сина за власт.
Мехмед I (1413—1421) После победе над браћом 1413. године Мехмед успешно заузима очев трон, одмах по почетку владавине Мехмед креће у рат са Византијом, Мехмед је свега владао 8 година од 1413 до 1421 године, умро је у мају 1421. године, а престо је наследио његов седамнаестогодишњи син Мурат .
Мурат II (1421—1451) У мају 1421. године беше дошао млади и борбени Мурат на престо са свега 17 година, у почетку вазали Османског царства су били против тога да Мурат дође на престо пошто је још био непунолетан, али пошто су сва Муратова браћа била млађа од њега, влада је предложила Муратовог стрица Мустафу, међутим Султан Мурат је то дефинисао као побуну и одмах наредио са се већина Паша и Бегова побије. Султан је 1422. године покушао да освоји Константинопољ, но то бива преокренуто и Константинопољ остаје у руке Византинаца. 1444. године Мурат желећи спокојан живот, престо оставља свом дванаестогодишњем сину Мехмеду, међутим војска није била задовољна султановањем младог Мехмета, те га је свргнула а на престо поставила његовог 1446 године његовог оца Мурата. Султан Мурат беше умро 26. маја 1451. године, а на престо је дошао опет Султан Мехмет, који ће бити прозван „Освајач".
Мехмед II (1451—1481) 250px|мини|Мехмед Освајач Смрт Мурата II држана је једно време у тајности. Мехмед није био омиљен међу јаничарима. Ступивши на престо 18. фебруара 1451. године, Мехмед је водио опрезну политику. Задржао је великог везира Џандарли Халила упркос лошим односима. Јаничарима је уручио дар за успешно ступање на престо. Убрзо након ове мере Мехмед је сменио више вођа јаничара. Византијски цар Константин XI покушао је да са запада добије помоћ против Турака. Венеција, Србија, Влашка, Хиос, Лезбос, Родос и Егејска острва послали су изасланства на турски двор која су са султаном закључила споразуме. Султан је морао да призна и угарски утицај у Српској деспотовини. На почетку владавине Мехмед је морао да угуши устанак кога је предводио емир Карамана Ибрахим. Успео је да успостави ред у Анадолији.
Освајање Цариграда била је жеља Турака још у доба Бајазита I. Мехмед је током владавине свога оца заступао ратну опцију. Константин XI је након гушења устанка Ибрахима послао Турцима изасланике чији је задатак био да запрете султану због кашњења откупа за Орхана, претендента на турски престо, за кога је Мехмед плаћао годишњу ренту Цариграду. То је могло само да учврсти Мехмедову одлуку да освоји град. Његово постојање било је сувишно; само је ометало комуникацију и пролаз трупа из Азије у Европу. Упркос противљењу великог везира Халила, Мехмед је по повратку у Једрене започео са припремама. Најзначајнија мера коју је предузео јесте изградња тврђаве Румели Хисари на Босфору, тачно прекопута Анадолу Хисари коју је изградио Бајазит I на месту где је мореуз најужи, на азијској страни. Тврђава је грађена између априла и августа 1452. године. Топови нове тврђаве затворили су Босфор за бродове који су сада морали Турцима да плаћају пролаз. У Једрену је Мехмед градио огромне топове. Изграђена је значајна флота на челу са емиром Галипоља. Византијске трупе на Пелопонезу распале су се приликом напада крајишника Турахана и његових синова, а освојени су и сви византијски градови у Тракији. Мехмед је пред Цариград стигао 2. априла 1453. године.
Папски кардинал Исидор Кијевски на челу 200 коњаника стигао је октобра 1452. године у Цариград. Одржао је у Светој Софији мису на којој је прослављено поновно склапање уније источне и западне цркве. Крајем марта следеће године стигла су у град три ђеновљанска брода опремљена папским новцем. Турски топови свакодневно су наносили оштећења Цариградским бедемима која су браниоци током ноћи поправљали. Османлије су организовале три велика напада (18. априла, 7. маја и 12. маја) и сваки пут су одбијени. Морнарица је претрпела велики пораз. Мехмед је зато променио тактику. Како би срушио блокаду Златног рога, пребацио је део флоте копненим путем са Босфора на Златни рог. Крајем маја опсађени су били изморени глађу. И у османском логору било је подела. Велики везир је захтевао да се опсада прекине. Одлучено је да последњи напад буде извршен 28. маја током ноћи. Уследила су три напада. Рањени заповедник ђеновљанских снага напустио је бојиште. Његове трупе су дезертирале. Грци и Млечани су поражени, а цар је убијен. Многи становници потражили су уточиште у Светој Софији. Град је освојен 29. маја 1453. године.
Мехмед је донео одлуку да се град убудуће зове његовим турским именом – Истанбул. Намеравао је да од њега направи престоницу. Заповедио је да се, по истеку законитог рока од три дана пљачке, трупе повуку из града. Показао је великодушност према Грцима који су избегли пљачку и масакре. Према католицима и Орхану није имао милости. Поставило се питање да се Луки Нотарису повери управа над градом, али је на крају ипак убијен. Грчка црква одмах је добила трајни статут и организацију. Многе хришћанске цркве су сачуване. Георгије Схоларије, велики противник уније, постављен је за патријарха. Размирице међу Грцима решаване су на православним судовима. Дозвољено је слободно исповедање вере. Признат је и примат патријаршије. Мехмед је обновио зидове града, изградио је Седам кула и једну палату у центру града.
Мехмед се обрачунао са противницима. Погубљен је велики везир Џандарли Халил. На његово место постављен је његов противник Загонос-паша. Ђеновљанска колонија у Галати је ликвидирана. Млечани су задржали врховну власт над колонијом Наксос. Трибут султану на мору одбили су да плаћају само Јовановци са Родоса. На вазалне обавезе пристали су трапезунтски цар, двојица деспота Мореје, српски деспот. То је било само привремено јер ће Мехмед освојити последње остатке Византије као и остатке латинских поседа на Леванту.
Османска флота упловила је у Црно море и освојила преостале ђеновљанске колоније. Становништво Крима приморала је на плаћање трибута. Турци су помогли албански устанак против Палеолога у Мореји. Нападана су егејска острва – Хиос, Лезбос, Родос, Кос. Сва острва су освојена и приморана да признају турску власт. Први напад на Србију Мехмед је предузео на пролеће 1454. године. Напад је поновљен следеће године када је заузето Ново Брдо, највећи балкански рудник. Ђурађ Бранковић држао је после овог напада само некадашње територије Лазаревића. Следеће године Мехмед је предузео опсаду Београда. Молдавски војвода је још раније пристао да му плаћа трибут. Јанко Хуњади и Јован Капистран успели су да одбране Београд, али су исте године обојица умрли од куге. Крајем године умро је и Ђурађ Бранковић. Следећу, 1457. годину, Мехмед је провео у Једрену, повремено обилазећи Истанбул. Заганос-паша је смењен, а на његово место је постављен Махмуд-паша. Разлог је био тај што је Заганос учествовао у смакнућу Џандарли Халила што је сметало јаничарима. Настављени су сукоби са Скендербегом у Албанији. Он је 1455. године доживео тежак пораз код Берата, а земља му је поново опустошена 1456. године. Алфонс Напуљски слао је Скендербегу значајну помоћ. Босански краљ Томаш био је решен да нападне Турке, али је, након неколико успешних освајања, закључио мир са султаном 1458. године.
Двојица деспота Мореје, Тома и Димитрије, одбили су плаћање пореза султану који их је напао 1458. године. Султан је упао на Пелопонез и заузео неколико градова међу којима је и Патрас. Августа 1458. године освојен је Коринт. Велики део Мореје припао је Турцима. Предала се и Атина. Мехмед се потом упутио ка Смедереву кога је опседао Махмуд-паша. Град је освојен 20. јуна 1459. године.
Насупрот своме брату Димитрију који је постао турски вазал, Тома је покушао да организује отпор против Турака у Мореји. Започео је опсаду Патраса, а напао је и свога брата који губи остатке својих територија. Турска војска ослободила је 1460. године Патрас кога је Тома опседао. Током лета Турци су освојиле читаву деспотовину. Млечани су сачували своје територије на полуострву, а Турци су освојили Тебу чиме је Атинско војводство престало да постоји. Тома је побегао у Рим. Опстала је још само једна грчка држава – Трапезунт.
Након освајања Мореје, на ред су дошле последње колоније на црноморској обали – Трапезунт и Синоп. Трапезумт од 1456. године плаћа трибут Порти. Мехмед је најпре уништио Џандарлијску кнежевину која је поштовала своје вазалне обавезе. Онда је кренуо на Синопу која се предала. Емир Синопе је обештећен. Потом је султан заратио против Узун Хасана који је био на челу Аккојунлуа, краљевине која се састојала од Анадолије, Азербејџана и Месопотамије. Склопљен је споразум који је султану отварао слободан пут ка Трапезунту. Флота из Истанбула опседала је Трапезунт месец дана када су јој се придружиле и копнене снаге. Давид, заповедник града, склопио је споразум са Османлијама који су заузели град августа 1461. године. Део становништва одведен је у Истанбул. У Малој Азији остала су још само два непријатеља: Ибрахим-бег од Караманије и Узун Хасан од Аккојунлуа.
Користећи се одсутношћу турског султана, двојица побеђених принца су се ослободила: Николо Гатилузи на Лезбосу, који је отворио врата каталонским гусарима, и војвода Влашке, који је одбио да плаћа данак и склопио савез са Угарском против Турака. Прешао је Дунав и опљачкао турске територије у Бугарској. Влад III Дракул, који је на власт дошао 1456. године је, захваљујући новом изуму (штампарској преси) постао веома познат Европи под именом „Дракула“. Показао је неописиву суровост. Мехмед је, након озбиљних припрема, освојио Влашку 1462. године. Становништво се повукло у шуме и водило герилски рат. Мехмед је као свог вазала оставио Радула, Владовог брата, и кренуо је на Лезбос. Отпор Николе Гатилузија је савладан, а острво освојено. Потом је Мехмед освојио Аргос (1463) и кренуо у освајање Босне. Стефан Томашевић је заробљен и погубљен, а Херцеговина није освојена јер је становништво успешно спроводило герилски рат. Антиосмански савез прикупља се око Угара. Рат је избио јула 1463. године. Млетачке трупе заузимају Аргос, опседају Коринт, а Матија Корвин упада у Босну. Млечани, измучени дизентеријом, одустају од опсаде Коринта и губе последње поседе у Мореји. Флота у Егејском мору не успева да поврати Лезбос. Млечани потпомажу Скендербега. Османски противнапад у Босни вратио им је највећи део земље, али не и Јајце. Мехмед је до 1465. године био болестан те није ратовао. Тада је започео са изградњом палате Топкапи. Флота Млетачке републике заузима Имброс, Тасос и Самотраку, али не успева да освоји Атину. Султан се посветио Албанији (1466), али не успева да заузме Кроју. Изградио је моћну тврђаву Елбасан. Скендербегова смрт (1468) олакшала је освајање Албаније. Млечани су наставили да бране Кроју. Мехмед је потом ратовао у Малој Азији док Млечани нападају Солун. Вративши се, султан је прикупио велику флоту којом је опсео Негропонт (Еубеју). Млетачка флота остала је потпуно пасивна што је необјашњиво. Венеција је изгубила један од својих најважнијих поседа на мору. Пад Негропонта представљао је заокрет у историји источног Средоземља.